Zoran Pavić

"Kao da sam u Engleskoj, ovo je srpski Old Traford", izgovorio je više nego ponosno i više nego samozadovoljno, kako to on ume, Aleksandar Vučić prilikom obilaska novog stadiona u Leskovcu. Možda je to bila analogija na ono da je Leskovac srpski Mančester, kao sedište tekstilne industrije, možda je bilo i tek onako jer predsednik mnoge stvari i mnoge brojke kaže tek onako. Ali je u subotu uveče na utakmici Srbija-Švajcarska, ta rečenica zazvučala kao "zaebancija".

Ko zna koliko puta je pod ovim nadnaslovom pisano o "prednosti domaćeg terena", ali ne samo kao vidu beneficije za prethodno bolje rezultate, već i istoimenom "fenomenu" koji ovde ima značajno drugačije i značenje, i težinu.

Praznoverje, ili tačnije i praktičnije bi bilo reći raznoverje, nit je u Srba jeres, niti retka pojava, a nije po sebi ni štetno za nosioca ili okolinu, dok ne ode do ekstrema, a tad je i voda štetna. (Po)veruje se u sve i svašta, teško da to neko zadrži u sebi, to se ne da, to se širi, i završi kako već završi.

Odigran je i četvrti košarkaški "večiti derbi" ove sezone, sada je 2:2 u pobedama, svako je bio bolji pred svojim navijačima, u istoj dvorani.

Srpske sportiste, što pojedinačno, a posebno ekipno samo dve stvari trenutno dele od situacije kad će njih "devet da dobije temperaturu", jer su im neko takmičenje i(li) neki žreb namenili da moraju da se sastanu sa pojedincima ili ekipama sa Kosova.

Srbija je verovatno po mnogo čemu "posebna" država, ali posebno "posebna" je po činjenici da u njoj ne postoji život između Izbora.

Superliga Srbije u fudbalu stigla je negde na tik do polovine odigranih kola, i "ničim izazvana" izazvala je ove sezone mnogo veću pažnju nego nekoliko prethodnih.

Šta bi tek bilo da nije zaboravio da je senilan pa doneo srebro iz Manile.

Mladi košarkaši Srbije (do 19 godina) završili su takmičenje na Svetskom prvenstvu u Debrecinu na šestom mestu. Prva je opet, ubedljivo, kao i u skoro svim starosnim kategorijama i to već po navici, bila Španija. I to bi bilo to, jedna od vesti sa jednog od mnogih takmičenja mlađih kategorija u mnogim sportovima koja se održavaju uglavnom u ovim letnjim mesecima.

Regionalno košarkaško takmičenje prošlo je za sve ove godine sve faze koje su uopšte moguće: od komercijalnog povoda, preko utočišta za neke koji su mislili da su kod kuće ugroženi ili prisilne stanice na putu za Evropu, do relativno profesionalne lige, ipak jače od svih nacionalnih iz država iz kojih joj dolaze klubovi.

Situacija u Fudbalskom klubu Partizan nije ni najmanje alarmantna. Po onoj čuvenoj replici iz filma - "sad mu nije ništa", nit šta oseća, nit šta hoće, nit šta može.

U Srbiji je odavno sasvim uobičajeno pa ispada i normalno da se u javnosti priča sve i svašta.

U samo nekoliko dana oni koji ponekad veruju i u ono što vide svojim očima, a ne samo zvaničnim saopštenjima i još  masovnijim spinovanjima, mogli su da dobiju "odgovor" na "večito" pitanje: čiji su naši Zvezda i Partizan. Odnosno čiji su više i najviše, jer su to "nacionalni brendovi", dakle, pripadaju svima nama.

Bilo kakva asocijacija, sličnost i dodirna tačka sa istoimenim filmom koji govori o Eliotu Nesu i njegovoj ekipi koja se bori sa Al Kaponeom i mafijom, a još više sa korupcijom u policiji, ne postoji.

Pričali su stariji ljudi u ono vreme kad je televizija na ovom prostoru bila još maloletna za neki događaj: Jel bilo u Dnevniku; ako nije, onda se nije ni desilo.