Čajkovski i moja ulica

Čik je u mom ranom detinjstvu bio u gradu N. Posle Partizana otišao je u Zapadnu Nemačku, 1956/57… znači to je moglo biti leto 1956. kad je Čik bio na ferijama. Doveo je kombinovani tim Partizana, većinom igrača iz podmlatka. Od starijih igrača samo je bio Ruman, rezervni golman prvog tima.

Stadion Sutjeske bio je između uzvišice gde je saborna crkva Svetog Vasilija (mi smo je zvali Manastir) koju je sagradio knjaz Nikola, i brda Trebesja.

To je prirodan amfiteatar, najbolje mesto za igralište. Ali tu Sutjeska odavno ne igra. Tu je kasnije bio rasadnik, a sad je groblje. Trče senke za loptom između grobova. To snima Verner Hercog.

Meni ne veruju da sam gledao utakmice na tom starom igralištu. Sećam se drvene visoke ograde u senci Manastira. Tribina na zapadnoj strani i male lože na vrhu, i sećam se dve klubane na zapadnoj strani. Jedna je bila klubana Sutjeske, a druga Radničkog, tu se čuvala oprema, lopte, mreže…

U jednoj od klubana, mislim u klubani Sutjeske, dva leta i jedne zime spavao je pesnik Vitomir Nikolić. Neko je doneo jastuk i lencun, neko ćebe, a moj brat Jagoš italijanski laki, ratni, gvozdeni krevet. Držali smo taj krevet ispod drvenih basamaka na mansardi.

Kad neko dođe na konak: Imam ludu želju večeras da lutam / Sonja izađi i iznesi / Samo malo nežnosti ispod kaputa / Malo nežnosti, malo samo. / Zagrljaj jedan za ogromnu glad / Sonja, izađi da skitamo / Noćas je nestvarno lijep grad.

Treperi letnje sunčano prepodne, sedim na tribinama i gledam kako Zlatko Čajkovski sa 40 metara šutira golmanu Rumanu. Samo njih dvojica na terenu. Traži Čik od Rumana da malo izađe, do peterca, pa da ga lobuje. I stalno se Čik nešto šalio, hvalio, kladio. Kakvo jutarnje kazalište.

Partizan je odigrao dve utakmice protiv Sutjeske, bilo je 5:1 i 2:1. U godišnjacima Partizana nema tih utakmica, nema tih prijateljskih utakmica ni u monografiji o Sutjesci, nema ih ni u kompletima novina. Ne mogu da se setim ni ko je pobedio, a znam da je Partizan pobedio 5:1, 2:1 ko je pobedio to ne znam.

Niko se u gradu N. ne seća te dve utakmice, niko od veterana Sutjeske: Mika Zirojević, Điko Burić, Boro Spajić… Pitao sam Vladicu Kovačevića, nije bio sa Čikom u gradu N. Neko kaže da je bio Milan Galić. Pitaću Galića, e, pitaću Milana Galića. Ne sećam se ko je dao golove, bar od igrača Sutjeske, ni kako se kretao rezultat.

Pri dnu velikog, lepog, kamenog stepeništa, sa terasama koje vode do crkve, sedela je grupa mladića iz moje ulice. Pa tako, uglavnom petnaestogodišnjaci: Boro Vukotić, braća Džeferdanović, Lato i Pole, Šole Žižić, Dušan Pešikan, Mirko Draganić, Božo Marušić, Čamac Čanović, Slobo Grubač, moj brat od strica Dragiša. On me je naučio da u pravi čas dodam loptu u prostor, da budem slobodan kad primam loptu, da trpim batine, o svemu me o fudbalu naučio.

I tu pored nas prolazi Zlatko Čajkovski, i neko od dečaka je rekao, i drsko i bojažljivo, da li bi Čik igrao s njima lopte. Čik je prošao tri-četiri koraka, a onda se vratio: Evo, važi. Ja protiv vas. To stepenište silazi na trg Šaka Petrovića, trg između oboda parka, Dvorca Knjaza Nikole (nekad je to bila gimnazija), Gradskog groblja, i lepe Manastirske kuće.

Jedan gol, dva kamena postavili su tu ispod stepeništa, a drugi dole, prema parku, dva oveća obla kamena. Neko je morao dodavati loptu Čajkovskom kad ode iza njegovog gola. To je bio taj plavi dečak, petogodišnjak koga su stariji dečaci vodili sa sobom. Kao talisman.

Bude toga na filmu, ta radoznalost, i krenula je utakmica: Počinjem u nadi da ne prestanem do smrti. / Vazda radosni nagon sveta. / I sama trava je dete… / Verujem u te krilate svrhe / Pritisak moje stope o zemlju / Izaziva stotinu uzbuđenja… / Od starih ja sam i od mladih. / Svega imam dosta isuviše / A sve što imam to darujem. / Ima to nešto u meni – ne znam šta je / Ali znam u meni je.

Nemoćan da među ovim stihovima, možda je to Volt Vitmen, odaberem za opis te utakmice, Čajkovski protiv moje ulice, odustajem nemoćan da ispričam taj trans, taj ritam Čajkovskog koji bruji, i zato ovde zastajem. Čajkovski je imao grudi proleća i on je mleo, mleo, nosio sve pred sobom, ginuo za svaku loptu. Pobedio je Čajkovski 7:5 četiri dečaka iz moje ulice.

Igrao je Čajkovski u nekim sandalama sa debelim đonom, a kako je igra odmicala one su se raspadale. Odjekivali su njegovi udarci loptom u podnožje stepeništa, tamo gde je bio gol moje ulice. Poslednja dva gola Čik je dao bos.

Pružao je svakom dečaku ruku, i onima koji nisu igrali, i meni. Ja sam mu dodavao loptu kad bi otišla prema parku. Mahnuo je rukom i otišao prema trgu, s raspadnutim sandalama, pod miškom. Otišao je prema obućaru, gospodinu Papoviću, prema moru Jadranskom, prema velikom plavetnilu.

Trg Šaka Petrovića bio je posut belim šoderom, a kad se utakmica završila osvanuo je pod mladom travom. Držim, evo, te vlati i biram: kroz mene se nadahnuće talasa, talasa… Sveukupnost dokaza i sve ostalo nosim(o) na licu… Takav zjap u duši dečaka za koga da navija – za Zlatka Čajkovskog, ili za moju, za našu ulicu.

Odneće tu tajnu plavokosi dečak i nikad je nikom neće otkriti. I pesma Mija Raičevića iz jednog dalekog Novembra iz zbirke Osjećajne pjesme i jedna konjska:

kud s prahom svijeta
koji se gasi
u trulom lišću
u očima
dječaka zanesenih
čije su oči
zvijezde na vjetru
dok jeseni
riječ u mojoj pjesmi
koja može
da te spasi