Crtež na snegu, atletika

Kao urednik časopisa Ovdje Raičević je podsticao Vukovića da napiše knjigu 24. To je moja omiljena lektira. Jebeš priču… koja se da prepričati.

Ne umem prepričati nijednu Vukovićevu priču. Pa ni priču Kadenca Firaunović iz koje je ova rečenica. Samoubistvo predsednika atletskog kluba otvara knjigu 24. Priča počinje tekstom iz udžbenika studenata medicinskog fakulteta. Počinje kao pripovedačka drskost rečju zatim.

Zatim, pa dalje: mlitavost zatezača čmara proizvodi posmrtno izmetanje, ili mišići zatezača mokraćne bešike posmrtno umokrenje, ili stezača semenih mehurova posmrtno izbacivanje semena. U drugom fragmentu priče ubijaju dete, dole i priča prelazi u pesmu u prozi: Duša mu, sumorno, putuje vodovodom. Tišina, potom se iz slavine cede kapi i padaju na caklinu lavaboa… Kakva reč caklina, arhaična, retka kao lov sa sokolom. Vuković nastavlja kao u nekoj Traklovoj pesmi: U padu se istežu, dostižući nepravilnu elipsu dalekog krika u letu prema nebu. Drugačiji su jauci koji dopiru iz kanalizacije, iz čistilišta jedini izlaz je prema paklu i sve dalje u(z) rimu pakla i Dišanove šolje: Nad šoljom nabujalo Linino telo prikuplja svoj iscedak koji će se – žuč ili med – taložiti u plastičnoj čaši.

Upotrebni, industrijski predmeti, ili Vuković kao konceptualni pripovedač. Paraušić, predsednik atletskog kluba, erotski filatelist, seksualni raskošnik: Paraušić je pritka ovog ploda koji teži da se bezmerno širi… Danas valja da se rascveta njegov pupoljak, bacačica kugle Ilinka Jeftić. Njen zamah će tešku loptu prebaciti u lakoću snova.

Počinje niz, igra, orgija imena, Lina, Ilinka… bacačica kugle i likovni akcent ili humorni predah: Bermudski trougao bacališta, sintetski buj mesa ozračen belinom, do usijanja vrela pirueta, te spora, celishodno izdužena parabola kugle. Buj iz bruja reči kao caklina, kao… i onda zaplet priče i promena ritma, a sve u atletskom ključu: doping kontrola: nalaz pozitivan.

Novo ime u nizu Paraušića, predsednika – erotomana i ta reč kruži: skakačica uvis Đurđija Rnjez, crv sumnje. I dalje se Vuković sladi, merači u likovnoj lepoti atletskog borilišta: Njeno vitko telo se, padom po skoku, kruži u spiralu. Iz spirale kao vertikale smrti: Njen početak i kraj će Paraušić naći u tački iz koje začinje njegova vertikala ka grimizu bračnog neba. Tu je glavna intriga priče: Porodični skandal u atletskom miljeu, sa ironijskim otklonom: bez publike i novinara.

Vuković hita ka finalu atletskog mitinga, ka finalu priča sa dva samoubistva: U kupatilu, u laktu vodovodne cevi, pri plafonu, njom struji u stalnom menjanju isti mir vode – i jak konopac, o njemu pak Lina, težišta pomerenog nadole.

Pa lirski prevod onog udžbeničkog pasusa sa početka priče: Niz već hladan, grčem raširen list sporo krivudaju još mlake poslednje kapi mokraće.

Sa ironijskim doskokom: Nemaju snage: neće moći da stignu do jako lakiranih nožnih nokata, čija bi glatkoća mogla da im dadne ubrzanje nužno za odvajanje od tela koje je mrtvo da mrtvije ne može biti. I rasplet kao viteški gest predsednika atletskog kluba. Ili muška tehnika u disciplini suicida jer: To će biti čist posao: revolver je repetiran i Paraušić mirno ispija ricinus… Ricinus jer predsednik je dužan da misli o higijeni (i istorijskoj) jer… zna da je onaj silan smrad nad stratištima i ratištima posledica koncentracije mnoštva smrti, a ne hitrog raspadanja telesa kako smatraju laici.

Samo majstori priče znaju da se u poslednjim metrima (kratka priča je trka na sto metara) daje ubrzanje (Bolt) i, s osmehom (Bolt, opet) prekinu ciljnu traku jer: Valja čist ući u veseli svet mrtvaca.

Pune su Vukoviće priče veselog carstva smrti i treći fragment Vukovićeve atletske priče (samoubistvo je stvar tehnike, atletike), kao post skriptum ili post festum ili ironijski komentar: Ficction Facction i Funcction.

Tačno, život je veliko plavetnilo ali je i velika jebada.

Kako je analiza, parafraza, prepričavanje, liše citata nemoćna pred džez ritmom ove u radosti izgovorene priče. I zato odustajem ali, ti nikad ne odustaješ, a možda će me spasiti međunaslov: Čista smrt, revolver kao refren, svetlo…

Pa gola sijalica kao da će život trajati večno pa mogao bih još produžiti međunaslov evo: polegavši po zemlji zmaj od papira ispusti dušu.

Mogao bih odmah početi novi galimatijas-esej o Vukovićevim pričama, evo ovako: Svet koji ostaje iza Vukovićevih marginalaca je svet tako sličan raseljenom mravinjaku. Ili, junaci Vukovića su kao dojenčad i kao starci. Ili, uzma je uzela ove autsajdere, to je nesreća savršenija od sunca na crtežu dečijem.

U geometrijskim fantastičnim pričama ima neizlečive nesreće ali ima i ljubavi osakaćene (kao kod Karvera). Novica Tadić ima strašnu, strašnu i veselu, beketovsku pesmu Pred supermarketom. Ti stihovi bili bi najbolji komentar Vukovićevih ljubavnih pasaža, i ne samo ljubavnih: Pred supermarketom našao sam/ praznu kartonsku kutiju i seo u nju./ Moja luda draga ovuda će proći/ i mene kupiti./ Biću opet njen, zauvek njen./ Ona će me u naručju/ odneti u noći.

Mogao bih početi i naučno: Tango je zaraza, najbolje se prenosi bliskim dodirom sa telom koje je već ozbiljno zaraženo – flor del tango – cvet iz blata. Pa dalje: tango je glad duše za dodirom sa drugom dušom: Igrali su srcem na srce. Odeljak o tangu u Vukovićevim pričama završio bih naučno, opet: Bandoneon bi mogao da bude opisan kao instrument za mučenje, s obzirom na to da je od svih instrumenata na svetu, on jedan od onih koji je najteže naučiti. Nastao je kao prenosiva zamena za crkvene orgulje sa kojima deli gotovo ljudski kvalitet zvuka. Taj zvuk proizvodi vazduh koji prelazi preko njegovih svirala.

Samo bandoneon u svom grlu nosi onu hrapavost koja svedoči o srcobolji. I samo je bandoneon dorastao tangu. Tango je nastao kao zagrljaj. Zagrljaj su priče Miodraga Vukovića. Pomalo smrtonosan.
A zašto ne bih počeo od pesme Arsena Dedića Trojica u mraku, ona je nastala po stripu Andrije Maurovića, ta pesma počinje ovako:

Sve je prošlo k vragu/ tjelesno i drugo/ osipa se bučno/ moj djetinji san. O ritmu Vukovićeve rečenice mogao bih ovako da napišem: on preko inja hoda kao prekog ognja. Vukovićeva rečenica ponekad biva od krtih glasova, muklih suglasnika. U prekinutom dahu tok te rečenice se ubrzava, zagrcnuto, u skokovima protiv sluha i smisla i onda sledi pad iz kojeg nastavlja tišina. Vuković je majstor tišine. Volim tu krivulju kako se opija dubinom, tu strmoglavu zavojnicu koja se nigde ne nastavlja.

U pričama Miodraga Vukovića zazrcali neka reč iz crnogorskog folklornog nasleđa, neki napev koji promeni ritam, koji osveži frazu, stvara neku auru, auru i neki lep ironijski otklon. Miodrag Vuković je međaš modernog proznog kazivanja u Crnoj Gori. Majstor od koga se ima šta naučiti. Evo kao majstor poređenja: Mesec je tanak poput usne čoveka, koji se smeši u snu. Vuković često pusti kako bi rekao Handke (pozdrav Žarku Radakoviću, Vukovićevom prijatelju) da priča pretera u pričanju same sebe. Ali bez tog erosa bez tih fusnota, tih rukavaca ne bi bilo ovih čudesnih priča. Jedinstvenih u jugoslovenskoj književnosti.
Srca Vukovićevih junaka su kao zmajevi od papira u filmu Poslednja bioskopska predstava Pitera Bogdanovića.

Novi esej o pričama Miodraga Vukovića imaće kao moto reči Embrouza Birsa: Taj besmrtni seronja, običan čovek.

U ime prijateljstva M. Vukovića i M. Raičevića pesma Dok sam tu, ne računaj na mene:

Šapući nežno, bejbi, da te niko ne čuje,
Budi nežnija od crne dirke na klaviru.
Noćas sam tu, sutra možda otputujem,
Tamo gde me lepotice čekaju u špaliru.

Noćas mi se uopšte ne spava, bejbi,
Samo budala može kod tebe da hrče.
Nisam od onih koji stalno prde o sebi,
A nemam ni čopor dece da za mnom trče.

Zato takni dirku, nagazi tužnu notu!
Nešto od čega će duša da zamiriše!
Imati mene, znači imati sreće u životu,
A sreća je, sresti me jednom – i nikad više!