Svetozar Cvetković: Kad je Mijač pokazao Jezdi šta njegov pas Maza misli o njegovoj glumi…

Emotivnim, duhovitim i vrlo ličnim sećanjima od kultnog reditelja Dejana MIjača, akademika, profesora Fakulteta dramskih umetnosti i angažovanog intelektuaca koji je juče sahranjen u Aleji zaslužnih građana, oprostio se i glumac Svetozar Cvetković, koji se trentno nalazi na gostovanju u Njujorku.

„Pre par dana, nekako baš dan nakon saznanja o promeni ovog sveta na gore, vešću koja nas je osvestila da ništa više nije k’o što je bilo, u punom Lyric teatru na 43. ulici, nakon dva sata predstave pune efekata kojima oči ne mogu poverovati, jedan od likova duge, sede brade, izgovorio je repliku koja me je povezala sa osećanjem vezanim za prazan prostor iza sigurnosnih vrata bele boje, u ulici Maršala Birjuzova u Beogradu.

„Postoje stvari koje smrt ne može da dotakne – slike, sećanja i ljubav“

Pozorište vam pa makar i u onom najzabavnijem obliku koji je i ova brodvejska predstava imala u jednom trenu, otvori spektar istinitih saznanja koja su meni u hipu otvorila slike moje mladosti, na tada jos novoj betonskoj građevini na novom Beogradu, čijim sam hodnicima viđao već legendarnog reditelja i profesora, kako gladeći svojom desnom rukom zuluf kraj uha ulazi u učionicu 8, gde prenosi svojim studentima dah života koji svojim iskustvom iz sebe crpi, ne bi li svoj, a i njihov život učinio smislenim.

Oh, kako sam im zavideo, potajno se nadajući da ću možda i sam jednoga dana progovoriti neku reč sa tim čovekom a podaj mi sreće, da ću możda protrčati scenom ili izgovoriti neku reč u režiji onoga koji je u tom času celu pozorišnu Jugoslaviju okrenuo ka sterijinoj „Ženidbi u udadbi“, u nevelikom a čarobnom teatru koji je Sombor zauvek postavio na mapu značajnih pozorišta, ne samo u zemlji u kojoj smo živeli.
Mnogo godina kasnije, ili mi se tako samo čini, slika mladosti se pretvorila u vanvremensku realnost.

„Trebalo bi da vratite Dejana u Atelje Cvele, tu je njegovo mesto“ – rekla mi je moja profesorka Ognjenka Milićević, i na moj poziv pokucao mi je na vrata onaj pred kim sam uvek stajao uspravno, koji je već iscrtao planetu našeg pozorišnog života, stvorio legendu teatra koji se identifikuje njegovim imenom. „Upravniče, mogu li da uđem?“ Ćirilov mi je ne jednom rekao da je pozicija upravnika, pozicija velikih ovlašćenja – ali, da li baš ovolikih…
„Upravniče, mogu li da udjem“ – pita mene, klinca sa prohladnih hodnika Fakulteta dramskih umetnosti profesor Mijač.
Dogovorili smo se, da u vremenu koje se tome opire napravimo „Ledu“ – Krleža, svemu uprkos.

I tako je Dejan napravio moj život, i sve što se nakon toga dešavalo bila je škola ne samo pozorišta, već pozorišta i života. I tako je Jezdić postao i ostao glumac, tako su u teatar ušle Jelena i Radmila, i tako je Stupljanin stala na noge kao Fani, a Đuza opet zavoleo pozorište, Ćira otkrio novi registar, Gorica i Milica šetale po zagrebačkoj magli baš tu negde u Svetogorskoj usred Beograda. Bili smo časni podanici našeg kralja koji je paralelno sa nama izgovarao naše replike i vodio nas samo on zna kojim putem za koji smo mislili da nam garantuje sigurnost.

A nije bilo tako, naprotiv. Tajna je bila u ranjivosti, u ispitivanju, u vođenju putem za koji ni sam nije znao može li mu išta garantovati. Zato nas je vraćao, iznova i iznova, gurao na nove staze, smejao se i svađao, bio blag i ljut često, ali nikad nije odustao da od Lede napravi ono što je Krleža u podnaslovu napisao – komediju jedne karnevalske noći.
Danima probamo scenu Aurel vs Urban – na sceni dve stolice, stočić sa malo narezanog bageta, puter i kavijar, najzad flaša ohladjenog Veuve Clicquota. Sve pravo….Ja pušim, iako ne pušim. Jednog dana nas dvojica guramo kroz tekst, Dejan dugo ćuti, ne komentariše, ne igra sa nama – mi u čudu. Duga scena. Najzad, nakon dugo vremena kaže : „Dobro, dosta je bilo – Jezdiću !!!“
.„Molim profesore?“, uzbuđeno će Jezda,
„Dođi ovamo da vidiš, molim te, šta Maza misli o tvojoj glumi “
Šta će, Jezda ode do proscenijuma.
Kraj Dejanovih nogu Maza, njegov pas, spokojno spava i hrče, k’o čovek hrče.!
Činilo mi se da je više režirao taj trenutak no samu scenu tog dana, i dobro je izrežirao – puče od smeh, a i mi sa njim.
Par dana kasnije, scena izmedju Aurela i Olivera je proradila, zanosio sam se da je to zahvaljujući našoj umešnosti, ali mi je Nena, tada naša suflerka, otkrila tajnoviti događaj.
„Zamisli“ – kaže – „odem juče kod Dejana, zvonim, ne otvara. Opet zvonim par puta, eto ga, vidim malo me čudno gleda. Uđem u onu veliku sobu, a on tamo namestio stočić, izrezan baget, puter, i punu čašu crnog kavijara. Sa strane do pola otpijena u kibli sa ledom flaša Veuve Clicquota. Dejan šeta tako malo „cvrcnut„ od jedne do druge stolice, maže onaj kavijar, otpija malo tvoju malo Jezdinu čašu i izgovara tekst“.
Eto zašto nam je krenula scena!

„E upravniče, da vam kažem“, sad već shvatam svedenu ironiju njegovog obraćanja – „mislim da bi i Krleža bio zadovoljan, a Vojo, šta ti misliš?“

Držao je jako do Vojinog mišljenja, a ovaj nije krio svoje oduševljenje. Dejan je bio sretan. Bila je to naša a meni sanjana i doživljena premijera.
Jezda mi neretko kaže danas, skoro dve decenije nakon „Lede“: „Znaš da sanjam tu predstavu„.
Znam Jezdiću. I ja, i sve što je bio njen život koji je postao moj, tvoj, naš ali i Dejanov.
Kako je Dejan, mislio sam, voleo da „igra“ sa nama na sceni, Tihomir, Goran i ja smo se pre skoro petnaest godina složili da zaigra ulogu reditelja u filmu „Turneja“. Dan snimanja, mislio sam – nije teško…
„Bogami, nije ovo lako Cvele“, bio je iscrpljen nakon tog dana, igrajući sa Mirom Furlan, Gagom, Taletom, Kiletom i Tikom.

„Nego, Cveja mi je rekao da su honorari na filmu oko hiljadu evra za dan snimanja“.
„Jao Cvejo!“ – nisam mogao da verujem.
„Neću ja nikakve pare, molim vas, pa to nije moj posao, nego….Imam celog života želju da imam Longines sat, pa ako bi to mogli da mi nabavite, a pozadi da ugravirate „Turneja“, sve moje želje bile bi ispunjene“.
I bi tako, Longines je bio na ruci, doduše nije moglo da se izgravira, jer je poleđina bila transparentna i ukazivala na mehanizam koji meri vreme.
Naše i njegovo vreme.
Na gostovanju Ateljea 212 u Beču uskočio je u ulogu u sopstvenoj režiji Bernhardovog „Trga Heroja„. Imao je tremu, ali je bio duhovit i autentičan, posle je pitao: „A, kakav sam bio„ – šeretski se smejući.

Kad smo išli ka hotelu, pred laku noć, izlazeći iz lifta, reče: „Nikad više, upravniče“.
Pre deset godina činilo mi se, nekako je usput rekao i teatru i režiji „nikad više“. I to mi je usput bilo usput, i nikad za poverovati.

A ostalo je tako, bio je tu, oko nas, spreman da nas gleda, dune vetar u leđa, tiho izađe iz sale kad mu nešto nije po volji, ali „nikad više“ nije u svojoj dnevnoj sobi pravio markirnu scenografiju ni „Lede„, ni „Šargana„, ni „Šarana„, ni „Pučine„, ni „Golubnjače„, „Divljeg meda„, ni „Nevinosti„, ni „Trga heroja„, ni „Rodoljubaca„, ni čega sve ne, pa ni poslednjeg Čehovljevog „Višnjika„…

Bio je veseo, naš Mič. Za svakog je osmeh imao i dobru nameru, za one koji su bili agresivni, lično ili društveno, nikad nije štedeo nepomirljive reči neslaganja, da bi onda sve okrenuo na osmeh, ironiju, i doslovnu sprdnju sa istima.

A bio je veseo i mlad, zauvek mlad, i najmlađi u mislima i idejama.
A život se nije šalio s njim, bio je grub i bolan. Dejan je sve živeo i preživeo. U svojoj boli nalazio je snage da učini gestove koji se ne zaboravljaju. Kada bih mu kratko, emotivno i svedeno poslao poruke ili telegrame povodom njegovih životnih porodičnih gubitaka, u dva navrata su me zapanjila njegova rukom pisana pisma zahvalnosti s kaligrfskim mirom i spokojem, ni malo kratka, ali racionalna i ljubavlju ispisana.
Radili smo puno, a nikad dovoljno. Radili sa osmehom i žarom, putovali i pričali, životom se ljubavlju učili, svi koji smo bili uz njega, zato nam ni danas nisu dovoljne njegove godine da bi smo odustali od toga da kažemo : otišao je mlad, premlad za svoje godine.
Ostavio nam je svoj svet, jer ovaj svet bez njega više nije ono što je bio.