Premijera u Kelnu

Pred njim su u neredu ležale majice, sokne i farmerke, listovi sa skicama behu razbacani po podu, od kretanja vazduha u uglovima su podrhtavale loptice prašine, valjale su se zgužvane u trubice-harmonike i prelomljene popola polietilenske kese, opiljci od olovke, pritisnuti bilo čime – limenkom za kafu, drugom knjigom, figuricom – na otvorenim stranicama knjiga i albuma, na stolovima su stojale šolje sa iznutra žutim i crnim dancima, diskovi s kutijama bili su nabacani bez ikakva reda, u hodniku su se nalazile cipele s potplatom okrenutom prema gore i pavši, pa tako i ostavljeni šal, a u kuhinji iz sudopere, nalik na vojno utvrđenje, nabubrila je gomila tanjira, nakostrešivši se s drškama viljušaka i kašika na sve strane.

Sedeli su još oko sat vremena s viskijem (Maša je više njušila nego što je pila), Peter je tračao, pri tome mu je nekoliko puta pošlo za rukom da štaviše navede Mašu na smeh, i nagovarao ju je da mu da ulogu – i zatim je Maša otišla da spava.

Dala mu je drugo ćebe, i Peter se smesta otpuzao ispod njega do nje.

Ruka koja se uvukla ispod njene majice nije naišla na otpor, umesto toga, Maša je jasno, glasno rekla: „Peter, zar ti nije dosadilo jebanje? – a? – kažem, već si odrastao čovek, jebeš se, sigurno, trideset pet godina, pa trebalo je već da ti dosadi“.

Peter je izvukao ruku ispod majice i zagrlio Mašu iznad nje.

„Oprosti, nisam htela da te uvredim“.

Probudili su se kako su i zaspali – zagrljeni.

Maši je preostalo da odigra jedan potez na igralištu vlastitog života.

Zato što je određeno da premijera Gladi bude u Kelnu.

Zbog čega u Kelnu?

Da li stoga što je Maša imala maglovitu želju da ovu premijeru rimuje sa svojim prvim festivalskim trijumfom?

Da li zato što joj je bilo važno da u tišini prošeta po keju gde se Roma jednom skamenio na pola minuta, gledajući je začuđeno, kao da ju je prvi put ugledao, pa da, u prostoru sećanja – Mnemosinina blaga nisu podložna inflaciji – i ostao je da stoji sa ispruženom rukom koja se naslanja na nju?

Ona od tih dana nije bila u Kelnu.

Ako je i tako, onda ovo, dakako, nije bilo najvažnije.

Bilo je principijelno važno neutralisati, koliko je moguće, premijernu stravu – masa, šampanjac, osmesi, blicevi, pitanja, čestitanja – Maša je imala utisak da neće moći da podnese razmere berlinskih gluposti, svojstvenih svakom sličnom događaju, da će izgubiti vlast nad sobom; u Kelnu se već može proći s malo krvi, ili čak prosedeti neko vreme negde u uglu.

Producent se jedno vreme naizgled nećkao, no ipak se brzo složio – zaključio je da će tako štaviše biti bolje: zatvorenost za public relations je takođe roba, jedino što je zatvorenost dužna da bude najbolje vrste, bez koketerije.

Saopštenje za štampu, hvala bogu da je Maša nije videla, reklamiralo je „premijeru novog filma najzagonetnijeg režisera naših dana, namerno premeštenog van okvira festivala, a isto tako i prestoničke vreve“.

Trčeći, koliko je to moguće, unapred, potrebno je navesti da je premijera prošla onako kako Maša nije mogla i da sanja: bez vreve, bez osmeha, mrtva tišina, tihi razgovori, urnebesan pljesak koji postaje sve jači posle završnog kadra, puni pabovi od brzo pobeglih (švedski stolovi su ostali netaknuti) kritičara i novinara.

Tokom narednih nekoliko dana pojavilo se dosta recenzija: većina njih su, kako kažu, friendly – Regina je dokazala; podiže na novi nivo; bez sumnje – remek-delo“ – međutim, sve one su potonule u tom informativnom cunamiju koji je već uveče počeo da narasta, a sutradan zapljusnuo sve vesti: „premijera novog filma Marije Regine prošla je u odsustvu režisera“.

Prevod s ruskog: Dušan Patić

Autor je ruski romansijer i pripovedač, pisac romana „Maša Regina“, koji je nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga