Jedan iranski triler, jedan južnokrejski film noar i francuska priča o čuvenoj školi glume

U svom trećem dugometražnom filmu, Abbasi se bavi istinitom pričom o serijskom ubici prostitutki, koja su se dogodila u Masshad-u u Iranu, u periodu od 2000. do 2001. godine kada je ubijeno 16 žena, pri čemu su sve bile zavisnice od droge.

Ubica ih je noću odvodio motorom u svoj stan i onda ih davio marama koje su nosile na glavi.

I dok su se leševi skupljali i gomilali, jedna mlada, energična novinarka dolazi u sveti grad Masshad, poznato mesto hodočašća, kod džamije Imam Reza, da bi sa kolegom novinarom krenula da istražuje ovu seriju gnusnih ubistava.

Njen glavni motiv i razlog da se upusti u tu avanturu je bio taj što su lokalne vlasti pokazale zapanjujuću inertnost i slabost u vođenju istrage i hvatanju počinioca zločina, budući da se on oglasio kao čovek koji to radi u ime Boga, da bi očistio ulice Masshada od tih „prljavih i korumpiranih žena”.

Sniman u Jordanu, ovaj film je uznemirujuća studija koja istražuje status žena u iranskom društvu.

Konstruisan kao triler na američki način, sa novinarkom u ulozi detektiva, „Holy Spider“ je đavolski efikasan, prateći uporedo istragu koju vodi heroina filma s jedne i svakodnevni život banalnog ubice – radnika na gradilištu, inače veterana u ratu protiv Iraka, dobrog supruga i oca troje dece, s druge strane.

Čoveka koji je uveren da radi nešto dobro i da kroz to ispunjava svoju građansku i versku dužnost.

A tako i pronalazi smisao u životu.

Ono sto Abbasi stavlja u prvi plan u ovom izuzetno vešto i zanatski savršeno urađenom filmu je da se na sva ta ubistva u toj sredini gleda sa blagonaklonošću i razumevanjem, kako od vlasti, tako i stanovništva, kao pokušaj da se Masshad oslobodi i očisti od “prljavštine i srama”.

U tako patrijarhalnoj i duboko religioznoj sredini, u kojoj vlada mizoginija, bilo je pravo herojstvo da se jedna žena uhvati u koštac sa ovakvom istragom, gde je na svakom koraku nailazila na otpor, omalovažavanje, pa čak i nasilje.

U ovom napetom, crnom krimi trileru, Abbasi jasno pokazuje do koje mere fundamentalistički moral može biti izvrnut i lažan i koliko je zapravo banalno lice đavola.

I evo, Park Čan Vuk nas je, kao što smo se i nadali, iznova oduševio.

Ovoga puta, veoma zavodljivim i lepim neo-noir romantičnim trilerom.

O jednoj policijskoj romansi, o odnosu žene i muškarca i o manipulaciji.

U žiži njegovog interesovanja je dvoje ljudi – Hae-jaon, renomirani inspektor policije u Busanu i Seo –rae, mlada žena koja se stara i neguje ljude poznih godina.

U kontakt stupaju tako što je on zadužen da vodi istragu o smrti njenog supruga, šezdesetogodišnjaka, pronađenog u ponoru jedne planine.

Nesrećan slučaj?

Samoubistvo?

Ubistvo?

Na listi osumnjičenih prva je ona, mlada supruga, kineski imigrant.

No, njena lepota, nežnost, suptilnost, fragilnost, misterioznost, njen nevešti literarni korejski jezik – sve to čini da inspektor polako počne da gubi glavu.

Zbog čega počinje sve više da zapostavlja svoju suprugu, provodeći duge večeri insomnije u društvu ove zagonetne i sumnjive žene.

Veliki maestro estetike, ovim filmom potpisuje delo maestralne režije, u kome se vešto igra sa vremenom, prostorom i ličnostima, da bi dočarao taj nenadani susret i lagani rast želje i strasti.

U kome se ispoljava njegov iznova prisutan ukus za erotiku – kada fotografiše, skoro drhteći, povrede na unutrašnjoj strani butine mlade žene, ili kada tokom ispitivanja u policijskoj stanici naručuje najbolji suši u gradu i policijsku konfrontaciju transformiše u romantičnu večeru, na zaprepašćenje svojih kolega.

Ali Decision to leave je konstruisan iz dva dela.

U drugom, manje jakom, ali ništa manje intrigantnom, Park nas vodi u nešto drugo – u svet manipulacije, tako svojstven svakoj kriminalnoj istrazi, ali možda i svakom ljubavnom odnosu i zapletu.

Nakon svoje ultraviolentne trilogije, Park nastavlja i u ovom delu da istražuje nasilje, samo što je ono ovde unutrašnje.

Ono koje se tiče nemogućnosti potiskivanja emocija, ono koje vodi ka tome da radite nešto protiv logike i razuma.

Film ima nešto od hičkokovske atmosfere, nepredvidivosti i pun je preokreta i tvistova.

Što čini da ovu slagalicu nije lako rešiti.

Sa svakim novim momentom, događajem i karakterom, vi ste pred novom dilemom.

Pri čemu je njegova najveća dilema – da li je ona ono što on vidi, ili ono što bi želeo da vidi?

Da li je on spreman i pored toga što ona ima alibi da prikrije ili ne njenu krivicu?

Ono što nije upitno u ovoj priči je da se on zaljubljuje u nju, a moguće je da su osećanja obostrana.

Što ga navodi na pitanja – kog trenutka vi znate da ste zaljubljeni?

Šta je to što će učiniti da napustite vezu u kojoj ste?

Kada i zašto donosite Decision to leave?

Realizovan sa otmenošću, stilski prefinjen, pun humora, Decison to leave je delo velike elegancije.

Klase.

Vođeno sa dvoje naprosto opčinjujućih glumaca – Park Hae –il i Tang Wei.

Francuskinja Valeria Bruni Tedeschi je potpisala do sada svoje najbolje delo – Les Amandiers.

To je priča o školi glume, koju su u Nanteru, 80-ih godina osnovali slavni reditelji Patrice Cherau i Pierre Romans.

VBT, na retko nadahnut, lagan i duhovit način govori o tom vremenu, kroz ličnost Stele – svog alter ega, prelepe Nadie Tereszkiewicz.

O svom iskustvu na tim studijama i doživljajima koji su je obeležili.

O generaciji mladih koja se upisala ’86., o uzbuđenju i sreći da se prođe duga i mučna audicija, o njihovom entuzijazmu i želji da sve urade kako bi uspeli na “daskama što život znače”.

Njihova strast, polet, duh i energija je prosto fascinantna i zarazna.

Njihova druženja, ljubavi, seksualna iskustva, droga, sida, sve ono što je obeležilo te godine, su takođe tu, kao i strah i nedoumice kako će i hoće li iz toga izaći.

To je divan, iskren, pošten zapis o tom vremenu i toj prestižnoj instituciji, viđen ocima VBT.

Koji nas vraća u našu mladost i na reči Gruča Marksa – “U svakom starcu postoji jedan mladić, koji se pita šta se desilo”.