40 godina filma „Kako sam sistematski uništen od idota“: Parodija na revoluciju i „tiho“ cenzurisan film

Treći film, u maloj po broju ali preogromnoj po važnosti filmografiji Slobodana Šijana danas se više citira zbog samog naslova, nego što se gleda.  Samo ime filma je odlično za nadenuti kao naslov nekog opštemsetaškog teksta o padu sistema vrednosti i vladajućim strukturama. Međutim 40 godina kasnije, ovaj film i dalje oduševljava istinske obožavatelje filma, ali i zbunjuje širu javnost.

Naime, ovaj film je došao 1983. od autora koji iza sebe u tom momentu ima dva naslova, „Ko to tamo peva“ i „Maratonci trče počasni krug“. Oba se danas smatraju najboljima svih vremena ovih prostora. Otud zaokret Šijana da se bavi jednim likom sa apsolutne margine je krajnje čudna, odnosno kako ga je i sam nazvao u jednom intervju – „apsolutni marginalac, beogradski luzeri i politklošar, beznačajna i nepoželjna osoba“.

Ovako slikovito opisan lika, po imenu Babi Papuška, kog je veličanstveno odglumio najveći – Bata Stojković, u filmu saznaje da je preminuo Če Gevera, a on kako fizički tako i po učenjima, predstavlja naslednika kako ideje velikog Čea, tako i Marksa, i kao ortodoksni idealista veruje da njhove reči moraju da nastave da se šire. A usuput, dešava se i 1968. i studentski protesti, pa će Babi probati da se i o te situacije okorsiti.

Pritom nije samo glavni junak na margini, već i svi likovi koje je u svojim putašestvijama sretao, svi oni ispred svog zanimanja da li glumca, vajara ili čega god, moraju da istaknu onu bitnu reč – propali. A žene koje tu ordiniraju oko njih su uvek one sumnjivog morala.

Ipak ono što je najznačajnije reći da lik Babija parodija na sve te večne idealiste, kao i na sam pokret i učenje marksizma, a malo se Šijan očešao i komentarisao (neuspeh) istih tih studentskih demonstracija. Takav film sam po sebi, sa jakom dozom cinizma i ironije sa jedne strane, a opet sa druge u kojoj žestoko kritikuje sistem u SFRJ, naravno da nije imao mnogo velike šanse da se ljudima odmah i dopadne. Kritka ga je odmah saranila, ali Šijan je do tad već na to i navikao, jer kritika njegove filmove je tek kasnije veličala.

Šijan je čak imao probleme u kominikaciji sa glavnim glumcem Batom Stojkovićem. U svojoj knjizi „Filmski letak“ je pisao o tome. „Bata Stojković nije nikako mogao da se pomiri sa time da svoju malenkost podredi tumačenju lika i dela jednog živog propaliteta. Potreba za veličanstvenim ulogama (pa makar se radilo i o malim ljudima) bila je duboko ukorenjena u našem glumcu. A uloga Babija Pupuške u sebi nije imala ničega veličanstvenog. Bila je upravo negacija potrebe za veličanstvenošću. To je „Bubuleji“ (velikom „malom“ čoveku) bilo neprihvatljivo i stalno je pokušavao da u ovom kartonskom liku pronađe nešto ljudski veliko. Nije shvatao da ideološka dimenzija obesmišljava ljudskost u ovom slučaju. A mislim da to nisu shvatili ni mnogi drugi, koji su od ovog filma očekivali bar veliki gest, „oštriju kritiku“, opet nešto herojsko, emocije, upravo sve ono što je film izlagao podsmehu.“

Scenario je pisao Moma Dimić, na osnovu svog romana „Šumski građanin“, u kom je pisao o stvarnom Babiju, be­o­grad­skom bo­e­mu i lu­ta­li­ci Ra­do­šu Ter­zi­ć iz se­la Iva­no­va­ca kod Lji­ga, or­to­dok­snim sled­be­ni­kom Mark­sa, Le­nji­na i Če Gevare, ne­pri­zna­tim re­vo­lu­ci­o­nar­nim pe­sni­kom. Kao i lik kog smo zapamtili u filmu, i Terzić je bio čovek sa usađenom iluzijom da je on taj centar sveta oko kog se svi kreću i koji pokreće revoluciju na ulici, svojim govorima i pesmama, iako je često bio bez krova nad glavom.

Upravo je takav čovek bio potreban Šijanu da se „naruga“ svim revolucionarima koji su se decenijama šetali javnim prostorom, od trgova do medija, a ustvari iza svega se krila samo najispraznija ideologija, toliko puta dovedena u pitanje i parodirana.

Terzić, originalni Babi, u potpunom maniru izmišljenog filsmkog lika, kasnije je želeo da tužio Dimića, jer mu je pisac, navodno ukrao njegovu autobiografsku priču, i pretvorio je u svoj roman. Terzića možemo i da vidimo na kraju filma, u poslednjem kadru, nakon što Papuška izrecituje svoju pesme o tome kako je „uništen od raznih idiota“. On na štakama preuzima spise i nastavlja tamo gde je filmski junak stao.

Film je po Šijanovim pričama ušao u jun u bioskope, jer se to tehnički smatralo samubistvom za ceo projekat. Prvo je trebalo da vidi svetlost dana godinu dana ranije u oktobru, pa je prebačeno za mart, a na kraju za jun, i posle 20 „dugih“ dana, skinut je sa projekcije. Po priznanju jednog kritičara iz Makedonije, njegova pozitivna kritka filma je izbačena iz štampe uz komentar: „O tom filmu se ne može dobro pisati.“ Rečenica koja najbolje odslikava metode „tihe“ cenzure osamdesetih.

Ipak, četrdeset godina kasnije, film je došao do svog zasluženog kultnog statusa, a glavna uloga Bate Stojkovića se smatra jednom od najboljih u njegovoj kariejri.