5 filmova koje morate pogledati na Slobodnoj zoni

U rasponu od manje od mesec dana koliko nas deli do predstojećeg Festivala autorskog filma (FAF) možemo reći da kroz selekcije ova dva festivala „dobijamo” jasnu sliku i presek ovogodišnje produkcije kada govorimo o autorskom ili kako se to ranije zvalo nekomercijalnom filmu, piše Nova.rs.

Zato treba pažljivo birati, da nešto ne propustite zbog čega bi vam kasnije bilo žao, a 5 preporuka za Slobodnu zonu izdvojio je Dejan Šapić.

„Kos kos kupina“ (2023) Elena Naveriani, Gruzija

Ako pogledamo prethodni autorkin film “Mokri pesak” (2021), na neki način moći ćemo da povežemo priču ova dva ostvarenja.

U “Mokrom pesku” smo gledali intrige meštana jednog malog morskog mesta na obali Gruzije posle smrti njihovog komšije i sahrane koju treba da obavi njegov najbolji prijatelj.

U novom filmu neobičnog naslova “Kos, kos, kupina” (glavna junakinja sluša cvrkut ptice kos dok bere kupine na nepristupačnim brdima) tu je seosko okruženje i palanačke intrige meštana male zajednice gde se sve zna.

To je praktično preslikana atmosfera junaka iz prethodnog filma sa nešto izmenjenim ambijentom – s pričom o ženi koja potiče iz patrijahalne porodice, živi sama, ima prodavnicu i u 48. godini je još uvek nevina.

Glavna glumica Eka Chavleishvili koja se pojavljuje i u “Mokrom pesku” je ostvarila izvrsnu ulogu žene koja otkriva ljubav i seksualnost u poznim godinama.

Film pleni šarmom i neverovatnom energijom koju u najvećoj meri nosi glavna glumica.

Posle premijere u Kanu (selekcija “Dani autora”) prikazan je letos na Sarajevo film festivalu gde je prograšen za najbolji film, a Eka Chavleishvili je osvojila nagradu Srce Sarajeva za najbolju žensku ulogu.

Osim što je odlično urađen, ovaj film ima potpuno drugačiji pristup ženskoj seksualnosti.

„Sirin” (2023) Senad Šahmanović, Crna Gora

Glavna junakinja Sanela (Danica Ćurčić), poreklom iz Crne Gore, napustila je Jugoslaviju tokom rata devedesetih.

Tada je bila još devojka i njen odlazak je povezan sa velikom traumom – najpre otmicom, pa ubistvom njenog oca, poreklom muslimana.

Sanela je otišla u SAD gde je počela uspešno da se bavi advokaturom, a želeći da izbriše svoje strano poreklo, promenila je ime i postala – Natali.

Time je mislila da je uspela da izbriše i prošlost. Sada, 20 godina kasnije, vraća se u rodnu Crnu Goru jer je američka kompanija za koju radi šalje da zastupa neobičan slučaj nasledstva.

Bogata, neudata žena, poreklom iz Crne Gore, jedna od vlasnika kompanije, zaveštala je pravoslavnoj crkvi svog rodnog grada izvesnu sumu novca, da u njeno ime sagrade kapelu.

Da ne otkrivam previše, zanimljiv je odnos prošlosti Sanele tj. Natali i pokojnice koju zastupa…

Ovo je još jedan od filmova iz regiona koji nas vraća u ratne devedesete i na suočavanje sa prošlošću. Istovremeno nam prikazuje sadašnje stanje stvari tranzicione Crne Gore, kroz sukob tradicije i modernog razvoja društva.

Okolnosti u kojima se odigrava film su već dobro poznate, ali je priča originalna i postupak razotkrivanja njenih delova odvija se kao u nekom detektivskom filmu. O reditelju Senadu Šahmanoviću znamo malo toga.

Radio je kratke filmove i zaposlen je na RTCG kao urednik za kulturu i umetnost. Posle odličnog debitantskog filma “Sirin” pratićemo ga i očekujemo još mnogo od njega.

„Blagine lekcije”, (2023), Stefan Komandarev, Bugarska

Ostajemo na regionalnom terenu i ovoga puta gledamo kako se odigrava tranzicija u Bugarskoj. Kriminal i prevare, naivni ljudi, jednostavni i prostodušni… Možete da im radite šta želite.

Bar se tako čini do prve polovine filma kada Blaga (Eli Skorcheva) penzionisana učiteljica i udovica, postane žrtva telefonske prevare rumunskih kriminalaca.

Tragedija je utoliko veća što ostaje bez životne ušteđevine i bez novca koji je namenila za grob pokojnom, nedavno preminulom, mužu.

Od naivne prosvetne radnice koja još uvek drži časove učenicima kako bi preživela, biva uvučena u niz prevara gde i sama postaje kriminalac.

Koliko je dobra glumica Eli Skorcheva u glavnoj ulozi (proglašena za najbolju glumicu ove godine na festivalu u Karlovi Varima) slikovito svedoči moja prva asocijacija na ulogu Nikol Kidman u filmu “Destroyer” (2018).

Zapravo, u nekoj potencijalnoj američkoj verziji filma “Blagine lekcije” vidim Nikol Kidman u ulozi Blage.

Iskusni bugarski reditelj Stefan Komandarev (preko 10 igranih filmova) takođe je za “Blagine lekcije” nagrađen za najbolji film u Karlovi Varima, a najpoznatiji je po filmu “Pravci” (2017) o doživljajima nekoliko taksista tokom jedne noći u Sofiji.

Tada se našao čak u zvaničnoj takmičarskoj selekciji Kanskog festivala “Izvestan pogled”, a kasnije je prikazan i kod nas na Festu. Sada nam Komandarev donosi još jednu originalnu priču o balkanskim mukama i borbi za opstanak.

„Raj u plamenu” (2023), Mika Gustafson, Švedska

Socijalna priča o tri sestre koje je napustila majka, mogla bi da se dešava bilo gde. Tema i radnja su univerzalne. Smeštena je u radničkom švedskom naselju gde su sestre Laura (16), Mira (12) i Stefi (7) prepuštene same sebi.

Sasvim solidno se snalaze za uslovima u kojima su se zadesile. U početku se dobro zabavljaju i deluju srećno.

Problemi nastaju kada socijalna služba treba da obavi kontrolu o roditeljskom staranju nad devojčicama. Što bi u prevodu značilo da je potrebno pronaći nekoga ko će da se predstavi kao njihova majka.

U suprotnom, odlaze u različite hraniteljske porodice. Debitantski film, definitivno talentovane mlade autorke Mike Gustafson, prikazuje nam još jednu od mnogih priča o deci koja su prepuštena samima sebi iz disfunkcionalnih porodica.

Sada su u pitanju tri rođene sestre različitih uzrasta i njihova sposobnost da se brinu jedne o drugima i snalaze samostalno kada je to potrebno.

Malo sam prezasićen kada je reč o ovakvim filmovima, ali ipak ga izdvajam zbog realističnog prikaza i neobičnog odnosa među sestrama.

Film je startovao u Veneciji i nagrađen je za najbolju režiju i najbolji scenario u takmičarskoj selekciji “Horizonti”. Posle obilaska više svetskih festivala, nedavno je na London film festivalu proglašen za najbolji u takmičarskoj selekciji “prvi film”.

„U kući pada kiša” (2023) Paloma Sermon-Dai, Belgija

Ovaj film sam ostavio za kraj. Ovo je jedno od filmskih otkrića godine kada govorimo o filmskom izrazu i odnosima između junaka, kao i ritmu u kome se stvari ponavljaju.

Još jedan film o problemima adolescenata, odustvu roditelja… Tokom letnjeg raspusta na jednom turističkom jezeru, sedamnaestogodišnja Purdi i njen mlađi brat Makenzi usled odsustva majke alkoholičarke, primorani su da se brinu o sebi.

Starija setra Purdi radi kao čistačica u hotelu, dok se mlađi brat Makenzi snalazi sa sitnim krađama. Dakle, slična problematika i socijalni milje kao i u prethodno pomenutom filmu “Raj u plamenu“.

Uz primetan realističan pristup, režiserka se odlučila da unese poetiku i naraciju sličnu kao u prošlogodišnjem puno puta pominjanom „Aftersun“ (2022) Šarlote Vels.

Dok smo u „Aftersun“ pratili dinamiku odnosa oca i ćerke, u filmu “U kući pada kiša” to radimo na nivou starija sestra-mlađi brat.

Ova dva filma tematski nemaju ništa zajedničko, da ne bude nesporazuma, već je filmska poetilka i autentični filmski jezik ove dve rediteljke, Palome Sermon-Dai i Šarlote Vels – ono što ih izdvaja.

Obe su izabrale letnji raspust i nešto što se može nazvati letovanje koje najavljuje prekretnicu u životu junaka. Takođe, primetna je u oba filma potreba da junaci uče kako da podržavaju jedni druge u nekoj vrsti sazrevanja i životnog putovanja.

“U kući pada kiša” je premijerno prikazan u Kanu u istoj selekciji kao i Perišićev “Lost Country”, u selekciji “Nedelja kritike” gde je i nagrađen. Kakva koincidencija – „Aftersun“ je takođe prošle godine prikazan u istoj selekciji “Nedelja kritike” u Kanu…

I na kraju postade jedan od filmova 2022. godine.