52. Izložba crteža i skulptura malog formata studenata Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu

Na izložbi se tradicionalno predstavlja izbor iz produkcije umetnika kojima je često ova izložba i inicijacija u profesionalni svet umetnosti.

Studenti predstavljaju svoje skicuozne i neposredne beleške viđenja sveta u dve i tri dimenzije, u punom bogatstvu materijala, kolorita i tema. Selektori ovogodišnje izložbe su: Milica Murgić, Nataša Kokić, Petar Đorđević, Đurđa Sivački i Stefan Tasić.

****

Do prve izložbe crteža malog formata 1971. godine studentima (još uvek pod imenom) Akademije likovnih umetnosti u Beogradu nije bilo dozvoljeno da izlažu na javnim priredbama. Svojim avangardnim pedagoškim metodama profesor Dragan Lubarda, koji je vodio predmet Večernji akt, iz studenata je izvlačio prve umetničke gestove, a ne samo studijske.

Upravo je on te godine pokrenuo izložbu Crteža malog formata u saradnji sa Domom omladine Beograda, na kojoj su studenti osvajali svoj autorski glas, često i prvi put izlažući svoje radove u javnosti. Ovo njegovo zaveštanje do danas nije izgubilo na snazi.

Ono što u proteklih preko 50 izdanja iz godine u godinu svaki put iznenadi jeste neposrednost ličnog gesta ruke, razmišljanje u priručnom materijalu, bilo u dve ili tri dimenzije, ali i sam nerv kojim se mladi umetnici na najneposredniji način sučeljavaju sa svetom. Primetno je da gest mladih umetnika u radovima skoro uvek „ulazi” u prostor tela: u samu mogućnost konstatovanja ljudske figure, autoportreta, neposrednih kolega i prijatelja, ali i potpunih stranaca…

Telo je to koje ima i spoljnu manifestaciju i uspostavlja odnos prema okruženju, ali isto tako telo oprostoruje unutrašnje duhovne procese, drame, dileme, ceo spektar emocija i afektivnih stanja. Upravo je telo to koje se hvata u koštac sa opipljivošću i ujedno neuhvatljivošću pojavnog sveta.

Kontekst ovih gestova ruke olovkom, bojicom, hemijskom olovkom, pastelom, indigo-papirom… čimegod što može da ostavi trag; kao i glinom, gipsom, poliesterom, kamenom, metalnim otpacima, raznim materijalima koji sugerišu oblik i formu; dakle kontekst je manje naklon umetnicima nego što je to bio pre trideset i više godina, što je vremenski period koji danas baštinimo kao reper normalnosti.

U takvom kontekstu, mladi umetnici svojim crtežima i skulpturama veličine šake kao da viču u ponor svakodnevice koja ne haje za njih. A upravo tu, na komadu papira, u skulpturi veličine dlana, leži doživljaj i tumačenje sveta umetnika koji to tek treba da postanu, mladih ljudi koji će jednog dana reći: „Kako niste videli, sve je već tada bilo pred vama.” Zato ne propustite da uhvatite te naznake otrežnjenja od sadašnjosti, te naznake onoga što tek treba da dođe.

Mirjana Boba Stojadinović

****