U SKC-u obeleženo 60 godina edicije „Nikad robom“

Edicije „Nikad robom“ ne bi bilo da nije bilo Srećka Jovanovića, rođenog Valjevca, koji je poslat u Gornji Milanovac na svojevrsnu pečalbu.

U tom trenutku, Milanovac ima jednu osnovnu školu i oko pet hiljada stanovnika, ali se brzo rađa i ostvaruje ideje za pokretanje „Dečjih novina“, izdanja posvećenom đacima i omladini.

Istoričar Borisav Čeliković istakao je entuzijazam Srećka Jovanovića koji okuplja decu i uspeva da pokrene dečji list svojom energijom i snagom.

-To je jedno svojevrsno čudo koje se desilo. Danas kada pokušavamo da sagledamo to vreme, vidimo gde je to nastalo i vidimo da iza svega toga stoji jedna velika ličnost.

One prvo izlaze 1957. godine kao „Dečja politika“, ali nakon pritužba lista „Politika“, nastavljaju život kao „Dečje novine“ i fokusiraju se na razne teme, među njima i strip.

Početni tiraž bio je hiljadu komada, ali je tokom vremena taj tiraž rastao i dostigao više od dvesta hiljada primeraka, a mnogi veruju da je bilo i više kada se uzmu u obzir pretplate po školama.

Strip dobija svoje mesto u petom broju, kada Desimir Žižović Buin crta strip „Kraljević Marko i Musa Kesedžija“ na svoj način.

Ta popularnost raste i od 1963. godine pokreće se edicija „Nikad robom“, koja je postala poznata po stripovima o mladim partizanskim kuririma Mirku i Slavku.

Edicija „Nikad robom“ štampana je u ćirilici i latinici, a književnik i književni kritičar Vasa Pavković ističe kako je Srećko Jovanović mudro birao crtače.

-Pojedinačne epizode stripa ticale su se najčešće nacionalne istorije. Jovanović je vrlo inteligentno izabrao autore iz ranih naših republika, tako da je svako crtao događaje iz svoje nacionalne istorije.

Pojedini autori sami su radili sve, dok su neki delili posao među sobom, ali su se tu pominjala mnoga poznata imena poput Dobrice Erića i Milorada Jankovića.

„Nikad robom“ je bila jedinstvena po koloru i temama

Jedan od onih koji je sve u početku radio sam bio je i Desimir Žižović Buin, koji je stvorio Mirka i Slavka, a koji je poneo nadimak Buin po svom ocu.

On je lik Mirka nacrtao po liku svog sina Dragomira Žižovića, kome nikad nije dozvolio da pristupi „Dečjim novinama“, a lik Slavka Slobodanu Santraču.

Posle dva sata po podne, niko nije smeo da uđe u kuću da ga uznemirava, makar dok nije naknadno angažovano još ilustratora.

Dragomir kaže da je uprkos tome i strogoći svog oca, ponosan što je njegov sin i što je, makar sa strane, pratio taj rast edicije i tiraža u Gornjem Milanovcu.

-On je bio samouk čovek sa četiri razreda osnovne škole. Ceo svoj život je samog sebe obrazovao čitajući mnoge knjige. Jednostavno je bio običan čovek, voleo je samo da radi ono što mu da Srećko Jovanović i on je to sve uradio, nijednom nije zakasnio.

Edicija „Nikad robom“ je dugo trajala i „Dečje novine“ su se prve povezale sa Diznijem u Srbiji i izdavala licencna izdanja, ali je bilo i otežavajućih okolnosti.

To je pre svega bila inflacija, koja je dovodila do toga da od trenutka izlaska nekog izdanja do njene prodaje na kioscima vrednost toliko padne da se izdavaču više nisu isplatile tolike edicije.

Mnoge od njih ugasile su se tokom 1990-ih, a mnogi su Dečje novine napustili u ovoj deceniji i tada su ostali samo oni koji su morali i oni koji su imali drugi izvor prihoda osim crtanja stripa.

Početkom 21. veka one su otišle u stečaj i to je označilo kraj najvećeg izdavača stripa bivše SFRJ, ali su govornici istakli da situacija sa strip izdanjima na domaćem tržištu daje optimizam.