62. godine, svakog 12. februara – ruže za Miljkovića

Branko Miljković (1934 – 1961) nije imao ni punih trideset godina kada se, prema policijskom izveštaju i zvaničnim saopštenjima ubio, obesivši se o jedno zagrebačko drvo. Ostalo je neupitno da je bio izvanredan pesnik, u naponu svoje stvaralačke snage.

Ostalo je zabeleženo da je nekoliko dana pred smrt u jednoj zagrebačkoj kafani uzviknuo: Zašto u socijalizmu ubijaju pesnike?!

A uz ruže koje mu već 62 godine donose poklonici njegove poezije, a svakog 12. februara, na godišnjicu njegove smrti, i njegovi potomci, ostalo je trnje sumnje da je Miljković, zapravo, ubijen. Onako visokog i krupnog drvce ga ne bi izdržalo. Puklo bi. I Miljković bi bio živ.

I ovog 12. februara, Goran Miljković, bratanac velikog pesnika, ostavio je buket ruža na grobu svoga strica koji je sahranjen na beogradskom Novom groblju.

Sa Goranom je bio i Vidak M. Maslovarić, potpredsednik Upravnog odbora Udruženja književnika Srbije i urednik tribine „Francuska 7“, kao i druga književna imena poput: Bratislava Bate Milanovića, Radomira Andrića, Duška Novakovića, Maja Danilovića, Dragice Užareve, Slađane Bušić, Bajo Luković, Mića Milenković, Milica Jeftimijević Lilić, Ratomir Timotijević, Radenko Popović, Zoran Hr Radisavljević, Živko Nikolić…

Došlo je i oko dvadesetak članova Književnog kluba „Branko Miljković“ iz Niša, koji su za ovu priliku priredili antologiju o „Između dva sveta“ (sećanje na Branka Miljkovića).

Bila je to prilika da se uz poklon bardu srpskog pesništva ponove njegove mudre reči koje je svojevremeno izgovorio za časopis „Delo“:

„Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno. Sa druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo ‘uprkos svakoj očiglednosti’. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti…“

U 17:00 časova promovisana je antologija (2003-2022) „Između dva sveta, sećanje na Branka Miljkovića“, kojoj su prisustvovali potomci Branka Miljkovića i poklonici njegove poezije.

Goran Miljković je u jednom od pređašnjih intervjua ispričao da je otac Branka Miljkovića preminuo 1999, a da od Brankove smrti nije bilo dana da sa Dušanovca nije otišao na sinovljev grob. I tako 38 godina.

Poznavali su ga svi na Novom groblju, od upravnika do grobara – kaže Goran i dodaje da mu je otac ostavio u amanet da svakog 12. februara u 13 sati bude na Brankovom grobu. Istim zavetom, rekao je Goran, bratanac Branka Miljkovića, i on je zavetovao svoje sinove Nemanju i Uroša Miljkovića.