Foto: EPA/ DRAGAN KARADAREVIĆKroz šezdeset jednu godinu trajanja Sabor trubača u Guči postao je planetarni fenomen. Nezvanično svetsko prvenstvo, katapult za nove trubačke zvezde, provera napredovanja i neka vrsta „licenciranja“ majstorstva.
Spektakl na kome se trošilo i zarađivalo. Uživalo u iću i piću. Trošenju emocija i nemoći. Pobeđivala tuga i nesreća, bar na nekoliko dana ili sati.
Dragačevski sabori trubača koji se duže od šest decenija održavaju u slavu zvuka trube u svom kulturološkom smislu imaju istorijski značaj za očuvanje ove vrste izvornog muziciranja.
Kako se manifestacija u svom biću kroz prve dve decenije jasno definisala tako su etnomuzikolozi mogli da postave jasne dve „trubačke škole“, koje po svom zvuku odražavaju podneblje iz koga „iznose“ melodiju.
Tako su se stvorila dva „trubačka tabora“ onaj „zapadno srbijanski“ i „južnjački“ način muziciranja. Po temperamentu i zvuku, svaki za sebe osoben i upečatljivo originalan.
To je u ukupnom učinku kompletno muzičkog sadržaja koji se iz godine u godinu tokom avgusta dešava u varošici podno Jelice, Ovčara i Kablara, stvorio gotovo mitski kultu „Trubačkog Olimpa“.
Sve je počelo u oktobru 1961. godine kada je uz učešće četiri orkestra održan prvi Sabor trubača.
I, evo ove godine po 62. put će se u Guči okupiti stari i novi majstori trube. Da promene iskustva, ali i pokažu neku novu dimenziju sviranja na instrumentu koji je kod Srba bio odvajkada kroz istoriju poziv na borbeni juriš, svadbarsko veselje, ali i obeležje tuge.
Truba je baš kroz muziciranje saborskih majstora oplemenila i mnoge filmske projekte. Postala je originalna dopuna različitih kulturnih dešavanja u kojima je korišćena kao adekvatan začin za „fenomen spektakla“ što se dalo čuti i videti u onome što su potpisivali Emir Kusturica i Goran Bregović, kao tandem u nekoliko moćnih filmskih saga kao što su „Dom za vešanje“, „Podzemlje“, „Arizona drim“. Tu dominira onaj južnjački stil muziciranja na trubi koji je oličen pre svega u majstorstvu Bobana Markovića, Osmana i Slobodana Salijevića.
Trubači su dobili priliku da kroz majstore aranžmana njihove numere na CD albumima bude potpuno komercijalno tiražni. Uz autentične koncertne nastupe koji su pretpostavljali atmosferu kao na koncertima rock ili drugih muzičkih grupa.
Dejan Petrović je promovisao novu dimenziju u tom uslovno „tvrđem“ šumadijskom trubačkom zvuku. Njegove obrade izvornih pesama u temperamentnom džezerskom raspevavanju zvuka predstavljale su osveženje.
Ova dva nivoa onoga što svake godine donosi Guča su samo grube ilustracije koje sasvim sigurno predstavljaju vrh u kontinuitetu kroz vreme u kome su svirali različiti majstori trudeći se da svake godine za svoj nastup donesu neku novu inovativnu tačku za merak i pamćenje.
Desimir i Bakija: Sve je počelo sa prvim nadmetanjima dvojice prvih majstora trube.
Desimira Perišića (1919-1983) iz dragačevskog sela Goračića i Vranjanca Bakije Bakića (1923-1989).
Perišić je u prvom filmu koji je o Saboru snimio Puriša Đorđević tada proglašen za „Hari Džemsa“. Zvuk njegove trube kako tvrde entomuzikolozi i kompozitori među kojima je i Zoran Hristić, je „jasan i sinfonijski precizan, lišen nepotrebnih inprovizacija“.
Za muziciranje Bakije Bakića pisalo se kao o „južnjačkom Geršvinu“: mekan, meraklijski sazdan zvuk koji je iz podneblja dubok derta osvaja prostor duše.
Obojica trubača rodonačelnici, bar formalni dva saboraška stila u muziciranju vremenom će svako na svoj način kroz godine svog prijateljstva u trubačkom nadmetanju uvek donositi nešto novo i pomerati granicu u onome što su najbolje umeli. Ova dvojica su i prvi majstori trube, priznanja koje se dodeljuje u obliku „Majstorskog pisma“.
Srećko i Junuz: Novi majstori na Dragačevskom „trubačkom megadu“ bili su Srećko Obradović (1924-1987) trubač iz sela Rti i Junuz Ismailović ( 1922 – 1992) iz sela Prekodolca kod Vladičinog Hana.
Obradović je trubački zanat učio od Milisava Kostića Tralje, čiji orkestar je preuzeo gradeći svoj stil i orginalnost.
Junuz je sa porodičnom tradicijom dede učesnika Balkanskih ratova 1912. gde je bio vojni trubač u Guču doneo „tvrđi i precizniji zvuk“ u odnosu na večitog takmaca iz južnjačkog komšiluka Bakije Bakića.
Obradović i Junuz svake godine do 1991. kada je Junuz dobio „Majstorsko pismo“ i okončao svoj trubački život, a Srećko preminuo četiri godine ranije, članovima žirija zadavali „slatke muke“.
Jedne godine orkestar bi odlazio u Rti, a truba u Prekodolce i obratno, uz povremena „uskakanja“ u podeli najvrednijih nagrada Bakije i Desimira.
Babić i Sejdić: Trubačke „veleslalome“ koji su vitlali vazduh podno Ovčara i Kablara svojim majstorlucima na trubi vodili su i Radovan Babić (1923-1979) iz Milićevog Sela kod Požege i Fejat Sejdić (1941-1993).
Babić je na drugom saboru trubača pobedio i pokazao da ne zaostaje za perjanicama o kojima su već tada govorilo sa velikim poštovanjem u domaćoj, a sve češće i u stranoj javnosti.
Zvuk trube Fejata Sejdića, kako piše kompozitor Hristić je „zaštitni znak njegovog orkestra, koji je prepoznatljiv, specifičan, plastičan, nijnsiran, samouveren…“
Zvuci Babićeve trube su odisali jednostavnošću i lakoćom sviranja. Majstorima trube Sejdić i Babić proglašeni su 1991.godine.
Memorijalna nagrada „Radovan Babić“ dodeljuje se svake godine na kvalifikacionom takmičenju trubača zapadne Srbije na Zlatiboru.
Za orkestre koje su predvodili karakteristično je da su bili česti akteri u filmovima. Babić u „Kros kontriju“, „Kad budem mrtav i beo“, Sejdić u „Domu za vešanje“ i „Zadahu tela“.
Treća linija: Večite „trubačke dvoboje“ između Južnjaka i Šumadinaca, umeo je ponekad da pokvari svojim bljeskom poneki trubač iz takozvane „treće linije“ stilskog muziciranja.
Bio je to Raka Kostić (1927-1994) iz sela Lukova u Timočkoj krajini. I baš na trećem saboru 1963. godine bljesnuo je sa svojim orkestrom.
I on je dobio nadimak „Hari Džems“, ali sa Timoka. N
a Evropskoj smorti folklora u Štutgartu Helmut Šmit je oduševljeno rekao: „Ovaj mali jugoslovenski orkestar sa šestoro muzičara tako divno svira a da nemaju pred sobom note“.
„Muzika, ako se ne svira iz srca, nije ništa. Moje srce živi u ovoj trubi. Oduzmite mi je, oduzeli ste mi život. Raka Kostić je mrtav čovek“, navode se reči ovog jednostavnog čoveka u knjizi „Majstori trube“ iz 1998. godine Joviša Slavković i Ljubiša Ristić.
Sabor kao „licenciranje“ karijere: Prve godine saborisanja bile su prestižne za afirmaciju samo muziciranja na trubi. Mnogi pobednici ostali su u istoriji, pod senkom skromnosti i kao pečat jednog trenutka.
Među tim junacima je svakako i Milivoje Stanimirović iz sela Krvavci kod Sevojna, ali i Durmiš Saćipović iz sela Dugojnica kod Surdulice.
Stanimirović je „Majstrsko pismo“ dobio 1991. a Saćipović 1996. godine. Pamćeni su i daleko su od zaborava učesnika sabora i mnogi „asistenti trube“, poput bubnjara Demka Ajdinovića iz Dugojnice kod Surdulice, kao i Nefail Ismailović, sin legendarnog Junuza iz Prekodolca kod Vladičinog Hana.
Očevi i naslednici: Trubačke legende koje su „krunisane“ u Guči kroz vreme dobijali su svoje naslednike.
Osmana Salijevića „Ćaleta“, tog malecnog trubača koji kao da je vazduh vukao „iz pete,a ne pluća“ naslediće Slobodan Salijević.
Filmovi „Anđeo čuvar“ Gorana Paskaljevića, pa onda legendarna „Mesečina“ i „Kalašnjikov“.
„Najdraži mi je poljubac Šeroun Ston u Kanu. To je moje najveće priznanje u karijeri“, pričao je potpisniku ovih redova „Ćale“, kako su Osmana oslovljavali svi koji su ga poznavali.
Sin Slobodan bio je uzoran trubač koji je godinama umeo da bude pravi očev sledbenik.
Prerano preminulog Milovana Miću Petrovića iz sela Duboko kod Užica naslediće mlađi Dejan. Izgraditi novi zvuk na očevom temelju i postati vredan muzičke pažnje u zemlji i svetu. Svoje naslednike imaju i trubački orkestri Branka Lazarevića, Radoja Šmakića, Stanka Ignjića i Miše Milčanovića, kao i Fejata Sejdića, Bakije Bakića…
Nasleđe održava sabor. Daje mu novu energiju. Nudi nove izazove za zadovoljenje trubačkih apetita kod publike koja svake godine uprkos nagloj i svemoćnoj komercijalizaciji Guču održava u nivou i dalje prestižne kulturne manifestacije na ovim prostorima.
Jedan, jedini Boban: Malo ko je od Guče toliko dobio. Guči toliko dao. Ceo život i karijeru zaokružio trubom i saborisanjem. Prvi i jedini trubač koji je na predlog Nacionalnog saveta Roma Srbije, od ove godine počeo da prima Nacionalnu penziju za svoj doprinos kulturi Srbije. To je Boban Marković. Autentičan, neposredan i iskren od početka i sada kada ređe svira.
„Mene sada veseli moj sin Marko“, priča Boban, koji je sa neskrivenom srećom dočekao pre nekoliko meseci vest da je dobio nacionalnu penziju. On je prvi, neškolovani, trubač sluhista koji je od države dobio jedno ovakvo priznanje.
Počeo je u orkestru Junuza Ismailovića, svirao sa Osmanovićima, a u Guči će se prvi put pojaviti sa svojim orkestrom 1986. godine na 26. saboru.
Njegov orkestar će 1992. godine biti najbolji. Za najboljeg trubača proglašavan je 1988. i 1991.godine i isto toliko puta bio je „vicešampion“. „Trubu publike“ osvojio je 1994. godine.
Ponašanjem prema kolegama, odnosom prema publici, domaćinima i gostima postao je „čovek koji ne može bez ljudi, ali ni oni bez njega i njegove svirke“.
Na 35. Saboru trubača 1995. godine proglašen je za majstora trube.
„Srpsko balkanski zvuk koji nam šalje truba Bobana Markovića je nešto što daje novu dimenziju. Nije džez, ali jeste umetnost koja se može prepoznati kao nešto što je pravi filigranski rad“, govorio mi je kompozitor Zoran Hristić, dugogodišnji član žirija Sabora u Guči.
Muzika za Kusturičin film „Podzemlje“, koju je uradio Goran Bregović, dala je mitska krila majstorstvu orkestra Bobana Markovića i Slobodana Salijevića. Sklopilo se sve na jednom mestu i ta priča sa kanske Kroazete, je verovatno najveće priznanje ovom trubaču uz sijaset koje je dobio od međunarodnih žirija, časopisa i stručne javnosti u Evropi i van nje.
Trubačka solo deonica u jednoj kompoziciji za film „Arizona Drim“ u kojoj Marković kosmički virtuozno namešta „zvuk na penal“ Igiju Popu i danas obara rekorde po slušanosti. Ova numera ima ograničeno trajanje, obnuto srazmerno trajanju karijere Bobana Markovića.
Novinar „Gardijana“ izveštavajući sa Sabora u Guči 2009. godine pominje orkestar Bobana Markovića „gučanskog Muhameda Alija“.
Vreme, novac, priznanja i aplauzi nisu ovog čoveka rođenog u siromašnoj radničkoj porodici 1964. godine promenili. Živi u kući u Vladičinom Hanu, sa suprugom Lidijom i sinom Markom. Raduje se unuku. Ponekad nešto zasvira, ali voli da „više sluša i daje savete“, jer kako priznaje „ovaj zanat traži stalno usavršavanje i praćenje novih trendova“.
Vreme provodi sa prijateljima. I često sam pored Južne Morave u ribolovu. Kao da osluškuje neke nove zvuke, ili se možda podseća starih melodija iz rodnog kraja.
Vaskrsnuće globalne inspiracije: Trubači se u Srbiji po tradiciji angažuju za svadbe, sahrane i razne proslave. Preko Guče zvuk truba probio je geografske granice Balkana i proširio se planetom. Globalni zvuk, koji deluje originalno za mnogo neiventivnosti koju je proizvela brzina komercijalizacije i spetakla po svaku cenu.
Škotski „Orkestar del Sol“, ali i čudeseni violinista Najdžel Kenedi, dok se nisu potpuno „obeznanili“ zvukom truba u Guči nisu mogli dalje. A, to dalje podrazumeva da čovek mora da se nađe tih tri dana u tom živom „džuboksu“ gde nema fajronta, nema mnogo pravila, ima svadbarskog kupusa, pečenja, piva i rakije.
U nekom trenutku oseti se atmosfera bahanalija koju začinjavaju folklorni elementi koji iz godine u godinu deluju duhovno savremeno i sasvim inspirativno za one koji ovde s namerom dođu, zalutaju ili usput svrate probijajući se kroz kolone fanova.
Sabor u Guči, postao je globalni fenomen, koji svojom spektakularnošću i poslednjih godina naglašenom komercijalizacijom, uspeva da sačuva meru balkanske autentičnosti i potpune magičnosti.
I ovogodišnji 62. Sabor trubača u Guči imaće svoje nove junake. Upisnike u istoriju majstorstva. Biće to žurka na kojoj svi igraju do ne popadaju s nogu. Biće i onih koji će posle sabora biti inspirativniji manje ili više, ali nikako nezadovoljni onim što su čuli, videli, pojeli i popili.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
