„90-ih smo bili na pogrešnoj strani, a danas nismo u stanju da zauzmemo stranu“: Minja Bogavac o otkazanoj predstavi zbog stava Srbije prema ratu u Ukrajini

– Kultura je kolateralna šteta. Kultura gradi one mostove koje sve loše politike ruše. Nažalost, u svetu je trenutno neuporedivo više loših nego dobrih politika. Tu se postavlja istinski zastrašujuće pitanje: koja je uloga umetnika, u vremenima rata? U današnjem svetu, kao i u svim epohama do sada – umetnost mora da stoji na bedemu ljudskosti, empatije i dobrih strana čovečanstva. Ali, ko stoji na bedemu, stoji i na nišanu – primećuje Milena Minja Bogavac, spisateljica, dramaturškinja, rediteljka, kulturna radnica…

Minji je pre nekoliko dana od češkog pozorišta u kome je njena predstava “Udarna vest” trebalo da se igra stigao mejl u kome je navedeno da „zbog političkog stava Srbije prema ratu u Ukrajini gostovanje srpskog pozorišta nije moguće“.

Njen kolega Marko Grubić, sa kojim je radila predstavu, i ona su prvi koji su, kako se to savremeno kaže, kanselovani (otkazani, odjavljeni) iz inostranstva.

Tim povodom Bogavac za Danas govori o govori o tretmanu umetnika i umetnosti u današnjem svetu, ulozi radnika iz kulture u ovim turbulentnim vremenima, ali i tome zašto „cenzura nikada nije samo problem cenzurisanih umetnika, već simptom nečeg mnogo opasnijeg, za sve članove društva“.

Koja predstava je u pitanju i o čemu govori?

– Predstava o kojoj govorimo, zove se “Udarna vest”, a podnaslov joj je “O medijima i strahu”. Ujedno, to je i tema predstave. Mediji i strah. Strah koji nam generiše praćenje medija. Pitanje kako informativni programi utiču na psihologiju pojedinca, a kako na društvo u celini. Od anksioznosti, koju nam produkuje prekomerno gledanje informativnih emisija, do poremećaja pažnje, izazvanog beskonačim nizom notifikacija, sa društvenih mreža. Pokušali smo da prikažemo deo fenomenologije savremenih medija i njihov uticaj na naš doživljaj sveta. Posebnu pažnju obratili smo na period od početka pandemije kada su ljudi širom sveta bili veoma uplašeni ali, i više nego ikad u istoriji, upućeni na medije. Autori ove predstave smo Marko Grubić i ja, a cilj nam je bio da napravimo dinamično, razigrano, ritmično i duhovito scensko zbivanje, čija je tema globalno relevantna, ali je opšti ton – edukativan, utešan i ohrabrujući.

Zašto je njeno igranje značajno, na šta ste hteli da skrenete pažnju, s obzirom da Vaše predstave komuniciraju sa publikom na više nivoa i neguju angažovan i kritički osvrt na društvo?

– Želeli smo da publici skrenemo pažnju na pojave koje svako od nas ima u iskustvu, a za koje se nismo pripremali tokom odrastanja. Jer, tehnologija medija napredovala je brže od naše svesti o izazovima koje nam to može doneti… Tako smo postali podložni svim vrstama medijskih manipulacija. Tekst predstave Marko i ja smo pisali u saradnji sa stručnim saradnicima i saradnicama: novinarima, medijskim radnicima, psiholozima, pravnicima, sociolozima i teoretičarima medija… To je edukativna predstava čiji je cilj promocija medijske pismenosti kao ključne veštine za život u savremenom svetu.
Komad se bavi ratovima i posebno: normalizacijom nasilja kroz medije, ali – ni na koji način ne dotiče temu rata u Ukrajini. Samim tim što smo imali premijeru pre eskalacije ovog sukoba.

Da li je predstava podržana od strane neke zvanične institucije RS, pa da to predstavlja razlog za njeno otkazivanje?

– Predstava nije finansirana iz javnih sredstava Republike Srbije. Iza nje ne stoji ni jedna državna institucija. Nismo dobili podršku ni na konkursima za sufinansiranje pozorišnog stvaralaštva od Ministarstva kulture, kao ni od Grada Beograda… Jesmo konkurisali, ali nije nam odobreno. To je, dakle, u potpunosti nezavisna predstava, čiji su koproducenti Trinidad iz Novog Sada i Kulturni centar Grad.

Koji misao vam je proletela kroz glavu kada ste saznali da je vaša predstava otkazana u Češkoj samo zato što šte građanin određene države?

– Iskreno, prvo mi je bilo smešno. Upalio mi se centar za detekciju fine ironije, pa sam Marku Grubiću napisala: “Od svih otkazivanja naših predstava, ovo mi je omiljeno!” Tek posle nekoliko minuta, počela sam da razmišljam o tome šta sve taj događaj može da znači… Koje su šire implikacije. Počela sam da se pitam da li se ovim otkazivanjem otvara neko novo poglavlje u našim životima i da li slične stvari očekuju sve građane naše zemlje. Ne samo umetnike, već i sportiste, studente, profesore, poslovne ljude… Za sada, nisam došla do pametnog zaključka. S jedne strane, sviđa mi se da mislim kako je u pitanju izdvojen slučaj… Ko zna zbog čega, neki se direktor nekog pozorišta u Pragu uplašio za svoj status ili reputaciju… Možda je čovek, na neki način, lično povezan sa Ukrajinom… ili sa Srbijom, pa je reagovao impulsivno i bez razmišljanja o široj slici. Možda je postojao neki drugi, sasvim banalan problem, zbog koga pozorištu u Pragu trenutno nije bilo do našeg gostovanja, pa su iskoristili globalnu krizu kao paravan… Možda je sve to spin-of paketa savremene histerije, koja se u medijima naziva “cancel culture”… Ali, možda je u pitanju i nešto mnogo veće… Recimo: prvi simptom nečeg što bi, u budućnosti, moglo da dovede do uvođenja sankcija Srbiji. To je ono što me brine i zbog čega je ovaj događaj uopšte relevantan za širu javnost… Iskreno, nisam očekivala da će informacija koju smo Marko Grubić i ja podelili izazvati ovoliko interesovanje medija, kao i naših koleginica i kolega, ali, telefon mi već dva dana neprestano zvoni, pa tako postajem svesnija potencijalne ozbiljnosti ove situacije, ne zbog otkazivanja jednog gostovanja naše predstave, nego zbog mogućnosti da ovo postane trend, ili čak zvanična politika Evropske unije.

Ako se ne varam, slično je bilo i devedesetih, možete li da se osvrnete?

– Devedesetih, mi smo bili strana u sukobu. Pogrešna strana. Danas nismo u stanju ni da zauzmemo stranu, a i to se ispostavlja kao podjednako pogrešna strategija. Dakle, zajedničko za devedesete i ovo vreme danas jeste da Srbija nepogrešivo stoji na pogrešnoj strani istorije!
Takođe, problem su i sve naše lične traume iz devedesetih sa kojima se nosimo na različite načine. Pratim medije i slušam ljude iz šireg okruženja. Primećujem kako ljudi govore: “Pa, mi bar znamo šta je rat!” – ali, stav o ratu u Ukrajini, koji će nakon toga izneti, uopšte nije lako predvideti… Povremeno, zapanjuje me nedostatak empatije. Aktivno se stidim zbog grupe besramnih fašistoida koji organizuju mitinge podrške agresoru u našem gradu. Ovaj grad je nekada bio prva tačka otpora fašizmu u Evropi! Kako smo uspeli da se pretvorimo u ovo dno?! S druge strane, čak i kod ljudi čije stavove cenim, primećujem potrebu da se stvari simplifikuju, do maksimuma. Da se uspostavi binarna linija: ako je Rusija – zlo, znači da je NATO – dobro… Teško mi je da prihvatim takvu logiku. I zato nisam političarka. Ja sam feministkinja, antimilitaristkinja, spisateljica i radnica u kulturi, pa mi ni jedna vojna sila nije ni bliska, niti draga. Ipak, svim srcem sam uz narod Ukrajine. I svim srcem za mir! U tom smislu, moja “mi bar znamo šta je rat” izjava glasi: i zato smo dužni da učinimo sve što je u našoj moći da se rat u Ukrajini što pre završi. Ako na real-političkom planu to znači sankcije Rusiji – uvedite ih, gospodo! I imaćete moj glas… Možda ne razumem kompleksnost energetske zavisnosti Srbije od Rusije, ali – bojim se da nas glad i nemaština svakako neće zaobići… Biće nam hladno i bićemo gladni – ali, šesto kilometara dalje, svima je hladno, svi su gladni, nad glavama zvižde meci i bombe, pa svakodnevno gine na hiljade ljudi… Šta mislite: kome je teže?! I šta je ispravno uraditi?! Opet kažem: verovatno mi izmiču pravila geopolitičke igre, koja se trenutno igra na velikoj mapi, ali razumem patnju malih ljudi, običnih ljudi, kao što sam ja. Minimum elementarne ljudskosti podrazumeva gest solidarnosti sa narodom koji pati, pa makar taj gest i narušavao naš komfor i kakvu-takvu stabilnost… Mir je kao sloboda: ako je nema za sve, nema je ni za koga. A Srbija nije Švajcarska. Ne verujem da imamo kapaciteta za poziciju vojne neutralnosti. Nažalost, živimo na lako zapaljivom tlu i preterano je optimistično verovati da ćemo iz ove krize izaći neoštećeni.

Šta Vam takav odnos država govori o tretmanu umetnika i umetnosti u današnjem svetu?

– Vrlo ozbiljno pitanje. Najkraće rečeno: kultura je kolateralna šteta. Kultura gradi one mostove koje sve loše politike ruše. Nažalost, u svetu je trenutno neuporedivo više loših, nego dobrih politika… I tu se onda postavlja istinski zastrašujuće pitanje: koja je uloga umetnika u vremenima rata? Lagala bih kada bih rekla da nisam o tome razmišljala ranije. Odrastala sam u Srbiji devedesetih. Sem toga, političko pozorište predstavlja moj životni poziv, dominantno interesovanje i oblast koju najbolje poznajem. Ipak, to što sto sam uradila “domaći” na vreme, ne znači da mi je sada lakše nego drugima. Naprotiv… Po glavi mi se motaju samo ekstremni i vrlo uzmemirujući scenariji. Prvo mi napamet pada citat Jurice Ribara koji je pisao o tome kako je uloga umetnika da svet čine boljim i lepšim mestom. Postoje vremena, pisao je dalje, kada “svet neće učiniti ljepšim nježni potezi kičice”. Jurica Ribar, slikar i umetnik, u svoje ruke je uzeo pušku. Kraj Drugog svetskog rata nije doživeo… Volela bih da verujem kako je naše vreme drugačije, ali – bojim se da je sve to samozavaravanje. U današnjem svetu, kao i u svim epohama do sada – umetnost mora da stoji na bedemu ljudskosti, empatije i dobrih strana čovečanstva. Ali, ko stoji na bedemu, stoji i na nišanu.

Da li je potrebno sprečiti mešanje politike u kulturu i umetnost?

– Smatram da je umetnost neodvojiva od politike. Ne samo zato što umetnost (kao i sve drugo) zavisi od političkih odluka, nego i zato što ne nastaje u vakuumu, već u društvu i kulturi tog društva. Umetnost je odraz sveta, predstava vremena u kom nastaje, javna akcija i javno izrečena reakcija na društvo. Umetnost je intimni osećaj umetnika u društvu – lično je političko – i iskaz o pitanjima jednog vremena: od onih univerzalnih, egzistencijalnih, do najbanalnijih, dnevnopolitičkih borbi na liniji pojedinac-sistem.
Takođe, umetnost je medij kroz koji će se, sutra, razumeti i percipirati jedno vreme. U tom smislu, svaka umetnost je politična ili to nije umetnost. Ipak, postoje loše i dobre politike. Dobre politike slušaju umetnost i prihvataju je kao svoj korektiv. Loše politike umetnost guše i cenzurišu, a umetnike progranjaju, i do vešala ako se može… Nije, dakle, uopšte bitno razdvojiti umetnost i politiku, nego se treba boriti za one politike koje nisu represivne. Ni prema umetnosti, ni prema umetnicima. Umetnost se pravi od ljudi i empatije, pa je politika koja guši umetnost ujedno politika koja guši humanost. Politika i kultura zajedno čine društvo, pa ako imate politiku koja gazi po kulturi, možete biti sigurni da je to štetna politika. Zato cenzura nikada nije samo problem cenzurisanih umetnika. Ona je simptom nečeg mnogo opasnijeg, za sve članove društva.

Da li znate kolege iz vaše oblasti kojima je takođe uskraćen rad u inostranstvu jer su rođeni u Srbiji, da li to može da postane praksa?

– U ovoj, konkretnoj situaciji čini mi se da smo prvi koji su popili “cancel” iz inostranstva. Ali mi sada pričamo o tome baš zato što sumnjamo da to što smo bili prvi ne znači da ćemo biti jedini. Naravno, volela bih da se, ovoga puta, izuzetno, pokaže kako nisam bila u pravu! Ne poznajem lično direktora pozorišta koje nam je otkazalo gostorimstvo. Zato mi ostaje prostora da se nadam kako je odluku doneo impulsivno, u trenutku blažeg rastrojstva, izazvanog vestima iz Ukrajine. Uzgred, predstava “Udarna vest” govori o baš tome kako nas informativa, ako je preterano konzumiramo, može gurnuti preko granica razuma i pristojnosti. Možda se i ovom čoveku desilo nešto slično. Ne osuđujem ga, jer znam koliko je teško danas ostati pribran. Jedna globalna katastrofa se još nije ni završila, a svet već odlučno gazi u drugu. Šta znam… I ja donosim pogrešne odluke… I evo – pitam se, upravo: da li je bilo pametno to što sam objavila kolumnu o ovom slučaju? Sve što sam tamo napisala je istina, ali možda bi bilo pametnije da sam tu istinu zadržala u svoja četiri zida… Ne sviđa mi se što dižemo paniku, jer naša predstava “Udarna vest” upravo i govori protiv dizanja panike u medijima.

Vi ste dvostruko „diskriminisani“ po pitanju cenzure – i od strane sopstvene države, a sad eto i od strane druge. Ali, postoji razlika u razlozima za otkazivanje vaših predstava kod nas i u inostranstvu. Da li biste napravili distinkciju između otkazivanja, zašto i kako vas ovde otkazuju?

– Naš kontekst u Srbiji potpuno mi je jasan. Već deset godina na vlasti imamo partiju koja ne može da se pohvali stručnim kadrom u oblasti kulture. Na mesta odakle se donose odluke doveli su “svoje ljude”, koji se ni najmanje ne razumeju u ono što su primorani da rade… Igrom čudnog, partijskog slučaja, dovedeni su na radna mesta koja mrze! Sada će biti neprijatno, jer pričamo i o pokojnicima, ali – setimo se, hronološkim redom, naprednjačkih ministara kulture! Prvi: Braca Petković, sakupljač starih automobila. Autor koncepta takozvane “patriotske umetnosti”. Drugi je bio Ivan Tasovac, postavljen kao nestranačka ličnost, a zatim etički samleven i devastiran, negde do polovine svog mandata. Priznajem da sam bila među onima koji su verovali da će Tasovac biti dobar ministar, ali i da me je iznenadila dubina njegovog posrnuća. Treći je bio Vladan Vukosavljević – na funkciju došao kao nepoznat široj javnosti, s funkcije otišao poznat po skandaloznim dopisima, štampanim na memorandumu Ministarstva kulture. I najzad, stižemo do gospođe ministarke Gojković, o kojoj stvarno ne znam ni šta bih rekla… Kad sve sastavim i pobrojim – možda je ona i najbolje rešenje! U svakom slučaju, ako su to bili naši ministri i ministarke, zamislite ko je sve u prethodnoj deceniji dolazio na mesta direktora ustanova kulture, u upravne odbore i komisije koje dodeljuju sredstva. Vremenom, razvila sam neku vrstu empatije prema tim ljudima koje su naterali da budu direktori festivala i kulturnih centara. To je upravo tako, kao da neko postavi mene za direktorku EPS-a ili NIS-a! Pa, tačno bih više volela da me prečicom šalju na direktno robiju, nego da moram da odlučujem o stvarima u koje se uopšte ne razumem! Ali, ovo nije bilo pitanje o meni. Ovo je pitanje o otkazivanju mojih predstava. S punom odgovornošću, tvrdim da moje predstave nikada nisu bile problem. Mnogo je veći problem moj Tviter nalog gde komentarišem dnevnu politiku, a pakao – to su moji intervjui, u kojim – recimo, kao sada, analiziram ministre kulture… Dakle, moja javna smatranja najveća su sabotaža nad mojim pozorištem. Ali, ne bih se bavila kulturom da ne verujem u slobodu mišljenja i izražavanja. Ne mogu da govorim tiše, da se ne čujem i da kalkulišem oko svake reči koju izgovaram. To ne bi bilo časno ili to ne bih bila ja.

U kolumni ste istakli da niste ljuti. Da li to znači da Vas ne pogađa to što vas svrstavaju u „isti koš“ sa politikom države čije vrednosti možda i ne delite?

– Ako moje mišljenje ne zanima pozorište u Pragu, ni mene stvarno ne zanima mišljenje njihovog direktora. Nema u tome inata, niti besa, samo zevanje usled potpunog odsustva interesovanja.
Ali, mnogo me zanima šta su vrednosti kojima se vodi naše društvo! Zbog otkazivanja u Leskovcu ili Zrenjaninu boriću se do poslednjeg dinara poreza i da ne pominjem kapi krvi, dedove i bake – bilo bi mnogo patetično! A što se tiče Praga ili bilo koje Bratislave – želim im svako dobro! Ako misle da su otkazivanjem nezavisne predstave srpskih umetnika nekako pomogli narodu Ukrajine – ko sam ja da se bunim?!

Postaje praksa da se ruskim umetnicima otkazuje gostoprimstvo na raznim evropskim festivalima samo zato što su Rusi. U isto vreme određeni broj njih biva hašen i privođen od strane sopstvene države zato što protestvuju protiv rata. Kako gledate na tu situaciju gde oni dvostruko ispraštaju, imajući u vidu da su umetnici posebno senzibilni prema nepravdi, ali ne nailaze na razumevanje i sluh ni sa jedne strane?

– Da. Ovih dana, čitam intervjue i kolumne ruskih pisaca koje cenim. Mislim da znam kako se osećaju. Kapiram i saosećam, jer sam ponekad u sličnoj situaciji, a naša zemlja je neuporedivo manja. To stavlja veću odgovornost na naše umetnike, pisce i intelektualce. Hoću da kažem: Rusiju nije uspeo da popravi ni Dostojevski! A što se Srbijice tiče, možda bi nešto pomogao bilo ko od mojih kolega. Kada bismo bili glasniji, iskreniji, oštriji i otvoreniji u svojim stavovima. Kada se ne bismo pravili kako kultura nema veze s politikom, i kada bismo bili manje uplašeni za svoje male pozicije i male interese.