„Vlast“, predstava gora i od vlasti

U tom nizu pod naslovom „Vlast“, nalaze se i scene iz komada koji ne pripadaju ovoj temi, poput komedija „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“.

Reč je, dakle, o veoma labavom nizu skečeva, kojem neuporedivo tačnije pristaje naslov „Pohlepa“ nego naslov „Vlast“.

Dakle, ovde je dramaturški manje kalemljeno, a više drobljeno.

Istovetan galimatijas zadesio je i žanr izvedbe.

U istom trenutku na sceni nalazimo generički kontradiktorne oblike, koji degenerišu emociju koju u publici treba izazvati, a glumce i glumice dovode u poziciju koja budi sažaljenje prema njima kao izvođačima, zanemarujući likove koje predstavljaju, a koji bi trebalo da budu komični.

Maksimum ove rediteljsko-dramaturške neuravnoteženosti dostignut je u scenama koje, u nameri da nam izazovu grohotan smeh, izazivaju mučninu i osudu: mučninu, jer prisustvujemo onom što je jadno; osudu, jer je to jadno izašlo iz podsmevanja slabostima.

Evo primera:

Kad jedna supruga dođe u ministarstvo da kumi za premeštaj svog muža, što dalje od sebe, jer je žrtva njegovog nasilja, a za to ima i dokaze na svom licu, ožiljke i modrice, onda je vrag odneo šalu.

Ali, ne, reditelj od toga pošto-poto hoće da napravi komičnu situaciju, pa tu ojađenu ženu, u njenom beznađu, poput drolje nudi ministru (onom za kojeg ona misli da je ministar), i to na vodviljsko-burleskni način par excellence.

Kad, usred tog pornografskog vodvilja, žena razgoliti svoje grudi, taj realistično tragički momenat u ovoj lascivnoj burlesci postaje čin ordinarnog nepoštovanja smisla same scene, nipodaštavanja subjekta žrtve i, ne na poslednjem mestu, subjekta glumice, koja nad tragedijom ima da farsom vrši nasilje, i to u ulozi žrtve nasilja.

Kad kod ministra (sad pravog ministra) stupi, da mu traži uslugu, onaj ko ga je pre nego što je postao ministar omalovažavao, ministar nalazi za shodno da mu se osveti tako što će ga tu, na licu mesta, u svojoj kancelariji, poniziti analnim koitusom, a kad ovaj jadni ljigavac svuče pantalone, da poturi svoj tur, mi – gle ti komičkog vrhunskog efekta! – ugledamo tad na njemu pune pampers pelene.

I tako dalje, i tome slično.

Povedeni smo, dakle, u sferu bezumlja vlasti – čije je oličenje bez premca upravo ova sadašnja vlast u Srbiji – da je rasvetlimo Nušićevim bistrim uvidom, da je ismejemo i pokažemo koliko je ne samo bezdušna i bezumna nego i bedna, a tamo nas je, u Narodnom pozorištu u Beogradu, dočekala režija koja, u svojoj sferi, usvaja i primenjuje sve osobine te vlasti koju, navodno, bajagi, tobož kritikuje.

Ono što vlast čini državi, društvu i prirodi Srbije, ova predstava čini publici. Ona je, u svojoj sferi, gora i od vlasti Srpske napredne stranke.

Jer ona za uzor ima lucidnog, talentovanog i moralnog čoveka Branislava Nušića.

SNS za uzor ima lukavog i amoralnog Vojislava Šešelja, a za vođu, iz kvadratnog korena iz Šešelja izvađenog, Aleksandra Vučića.