A otac ludi od čudne ljepote

Gospodstven u hodu, u tihosti, u osmehu sa pijanističkim prstima kao u ruskog genija klavira Andreja Gavrilova. Ibrahim Hadžić, zavodnik… čas sa Nikol Kidman, čas sa Naomi Kembel, pa sa Džulijom Roberts…

I. H. gospodstven, evo od kraja da počnem, prema smrti: Kada bude, / neka to ne bude pored ljudi / koji ne znaju šta je to smrt, / koji nisu navikli na nju. / Neka to bude u šumi / koja zna na sve da gleda / kao na dar neba.

Gospodstven prema suicidu i pesma Putovanje kroz magline – Mladom samoubici, sinu mog već počivšeg prijatelja M.S: Sanjao si da postaneš Fred Aster, / Igrao si, igrao lagano, / Vrteći se kao silueta / Petra Pana, / Ili kao poslednji list s javora / Koji još nije otpao… Dakle, / Tog besmislenog jutra / (besmislenog po život) / Rekao si nekoj devojci / Koja je bila s tobom, / A koja te nije interesovala po rodnosti / Već po duši. / – Dušo, nemoj ulaziti u kupatilo / Da se ne uplašiš, / Ja odoh da se ubijem, / Već odmah zovi policiju / I prijavi slučaj.- / Frede, / Da li si ti sada onaj čudesni visak / Na kraju Fukoovog klatna / Što se zavodljivo vrti / Kao samoubica na dugačkom konopcu?

Kakva je harmonija prirode i pesnikove porodice vidi se u pesmi Suša. U tim stihovima pejzaž podseća na pejzaž iz filma Božanstveni dani Terensa Malika: Svud okolo sunce, / Glas iz pukotine, / Zmija traži spas / A moj otac svira na fruli / Znoji se zemlja, / Ja ocu / ližem čelo, / Drhti majka / I kiši se nada / Oče, oče / Ludi oče moj / Pepeo s neba pada / On svira iznemoglo / Iz dna duše / Sve tanje i tanje / Mlazevi krvi / Biju iz vena / Dokle će ovaj pasji život / Sa brijega urla luda žena / Ja u pepeo padam, / Jauci rastu / Iz praha. / Prve kapi kiše / Probijaju teme, / A otac ludi / Od čudne ljepote / I straha.

Čitajte Ibrahima Hadžića, učite, lečite (se), radujte se, bolujte i umrećete, umrećeš spokojan i osmehnut.

Pesma Drvoseča kao himna božanskoj pravdi prirode. O tome drugde, na nekom drugom mestu.

Ovo je godina Svetskog prvenstva, finale će biti u decembru, pa zato moja omiljena pesma Prvi put s majkom na svetskom fudbalskom prvenstvu. Majka od 90 godina plete čarape za neko buduće dete. Sa sinom Ibrahimom gleda utakmicu Honduras – Španija. To je Južna Afrika, godina 2010. Čini se majci da crvenih Španaca ima više: U pravu si / Jer im je više stalo do pobede…/

Komentarišu, u blagohumornom tonu, dosuđeni penal i usamljenost izvođača. Pa ide mala raspra o kostimu i zvuku vovuzele koju koriste navijači. Svirali kakvu je dečak Ibrahim pravio od mlade vrbove kore. Kraj je utakmice: Moja majka odlaže pored sebe čarapicu koju plete, / Gleda me pravo u lice, / I puna nekog skrivenog besa / Šutnu klupko koje se motalo oko njenih nogu / I reče: Ž’o mi je što neko od vas braće nije posto fuzbaler / No ste se svi dali na umjetnost / Pa niko za vas ne zna.

Četiri su brata Hadžića.

A Ibrahim zna da se u pobesnelim raspravama o jeziku i nacionu naruga, da osvesti ovaj ludi svet u pesmi I ti Crnogorci, koja me gađa pravo u oči: Što su oni tol’ko protiv nas: / Mi smo se izmješali… / Mi smo ka maslo u vareniku…

Pa ide studija u stihovima koje su persijske, arapske i turske reči postale naše: rakija, mezet, pajtaš, jadac, kula, jarak, sokak, džada, čarape, dušek, jorgan, alkohol, mamuran, sirće, kafana, veresija, bakšiš, cicija, bekrija, Kolašin, Berane, haps, sepet, višnja, lakrdija…

Ovo bi mogla biti jezička lakdrdija a nije, već ozbiljna rasprava: I brez ovi tuđi riječi / Razumiješ ti, / Naš jezik bi bio živi leš.

Ovo je moj mali dug, vraćanje duga gospodinu pesniku iz Rožaja, sa ugla Majke Jugovića i Skadarske ulice, koji me daruje iz godine u godinu svojim pesmama. I retkom sposobnošću da u jednoj pesmi spoji tragično i komično.

Teško se odvojiti od poezije Ibrahima Hadžića i evo katrena iz najnovije zbirke Zrnca: A. A. I. Ja sam sa tri imena i tri vere: / Avram – Abraham – Ibrahim / I značim nešto i ne značim ništa, / Podsećam vas da sam star kao Biblija i Kuran.

I 101 katren: Pesniče, hrani se malo tuđim stihovima, / Uđi im pod kožu / Daj im svoje meso. / I piši kao Katul.

Još jednom, aferim, Katule, Ibrahime.

Eh, a pesma Mengele pa da je otpjeva Ksenija Cicvarić.

I kao rima poeziji Ibrahima Hadžića pesma Mija Raičevića, iz zbirke Trice i ku’čine, Uđi bez kucanja: U po burne, crne noći, na kraju sela / iz jastuka bednog perje. Leti perje. / Dve nožice ko dva šrapnela, Bum! / Razneće kolebu slatku u iverje. / Međutim, / U času kad gospojica dobrano malakše, / Kuronja će, bog dao, biti istero ćef. / Lepo je čuti kako se dere, lakše, lakše! Džone, bil voleo jedan ovakav stref?