A šta je ceo naš život?

Oslonila se na njega, pazeći da ne ispusti bebu, pa je oprezno podigla nogu.

Iako je on spustio baklju, njeno povređeno stopalo je tonulo u lelujave senke, te je opipala taban.

Pažljivo je sklonila nekoliko zalepljenih suvih listova, pa prešla prstima preko otvrdle kože, osećajući oštar bol.

„Trn”, rekla je, spazivši krv na kažiprstu.

„Ili kamen. Nije strašno. Hajdemo dalje.”

Nastavili su sporije, jer je pokušavala da gazi spoljnom stranom stopala.

Pokazalo se da nije trn, srećom, pošto bi je on više boleo pri svakom koraku, a po mraku ne bi uspela da ga izvadi.

Nespokojno je pogledala baklju koju je Anton držao u visini glave, jedino svetlo osim mesečine.

Čak i da hodaju uobičajenom brzinom, jedna baklja im možda ne bi bila dovoljna da odu i da se vrate.

Zbog jednog oštrog kamena osuđeni su da nazad idu po mrklom mraku.

Anton je, izgleda, pomislio isto, jer je zabrinuto osmotrio baklju.

Ili je brigu na njegovom licu izazvalo nešto što je video niz put?

Negde u daljini zavijaju vukovi, ili je to vetar, ali ona se najviše uplaši kada dugu tišinu iznenada prekine nepoznat zvuk.

Dok su prolazili kroz brezov šumarak, trgnulo ju je otegnuto, potmulo režanje.

„Jesi čuo?”, upitala je i pribila se uz Antona.

„Desno od nas.”

„Čuo sam. Zvuči mi kao neka zver.”

Zamahnuo je bakljom.

„Ne boj se, neće smeti da priđe.”

„Nisam sigurna da je zver. Dosad nisam čula takvu zver. A šta ako… ako je demon?”, prošapta.

„Ako je demon… onda nam nema spasa. Ali ne verujem. Kad su demoni poslednji put napali nekog?”

„Pričaju ljudi.”

„Ljudi pričaju svašta. A za koga si čula da je stradao?”

Dok su išli dalje, ona je napeto gledala oko sebe.

Noću su mirisi i zvukovi drugačiji nego po danu.

Mutna svetlost baklje treperi i pomera senke, pa joj se čini da se grane pokreću, da drveće raste, da trava diše i da se čitav svet priprema da ih okruži i ščepa, uljeze u noći.

Više se nije čulo režanje, niti bilo šta slično, ali ipak je odahnula kada su izašli na čistinu.

Olakšanje je bilo kratkotrajno.

U dnu grla joj je udaralo srce i morala je da se bori sa željom da se smesta vrati kući.

Ne seća se kada je poslednji put nakon što sunce zađe makar kročila u dvorište, a kamoli u šumu.

Čim sumrak počne da se spušta, ostavljali su poslove i ulazili u kuću.

Ležali ispod ćebeta, pokriveni do brade, isprepletenih nogu, zamišljali da ognjište bar još malo greje i čekali dan.

Zemlja samo danju pripada živima, a noću njome vladaju demoni i mrtvi.

Ko ih sretne neće se vratiti.

Ali kako da ovo preduzmu po danu?

Neko bi ih sigurno primetio. Sigurno.

I sve bi propalo.

I šta bi onda bilo s njenom bebom?

Nije stigla ni ime da joj dâ.

„Morali smo da je odmah odnesemo”, reče Anton.

„Nemoj sad da pričaš o tome.”

„O čemu drugom da pričam?”

Bila je tako mala i slaba.

Celom šakom obuhvati majčin prst.

Samo neka mirno leži, dok je ona doji, bar pokušava da je doji, i biće sve u redu.

„Dva dana. Dva dana smo imali da joj spasemo dušu”, reče Anton.

Osećala je kako joj suza curi niz obraz.

„Sad je gotovo”, nastavio je.

„Ne može da bude sahranjena na posvećenoj zemlji.”

„Nemoj.”

„Naravno, Svinja bi mogao da nam pomogne, ali prvo bi tražio novac.”

„Tiše. Ne govori tako o njemu. Navući ćeš nam zlo na glavu.”

„Ko može ovde da nas čuje? Mogu da vičem ako hoću. Demoni, ako ih ima, već znaju da smo tu. A Svinja se napio i sada spava. Da uđemo u crkvu i vičemo mu na uvo, ne bi čuo ni reč. Ni mi ne bismo čuli od hrkanja.”

„Ne govorim o njemu. Znaš dobro ko može da nas čuje.”

„Zar bi čuo nešto novo? Svi ga zovu Svinja. S dobrim razlogom.”

„Neka, nemoj. Bićemo kažnjeni.”

„A šta je ceo naš život? To nije kazna?”

Autor je prozni pisac, čija je knjiga priča „Crna jedra“ objavljena u izdanju Arhipelaga.