Zašto se nekome obraćamo sa vi, a nekome sa ti i kada su ljudi počeli jedni drugima da persiraju. Kod nas takvog običaja nije bilo ranije, što se može zapaziti u narodnim pesmama i pričama, u kojima su kmetovi, na primer, svojim gospodarima uvek govorili ti.
Oslovljavanje sa vi nastalo je još u Rimskom carstvu, gde su se caru obraćali u drugom licu množine zato što je on, prema nekim tumačenjima, bio predstavnik celog naroda. Taj običaj se raširio i ustalio u feudalnoj Evropi, gde su sa vi počeli da se oslovljavaju ne samo vladari već i ostali predstavnici viših slojeva (M. Šipka, Zanimljiva gramatika). Ta govorna praksa se otud prenela i na naše područje, ali se znatno više utemeljila u gradskim sredinama nego u seoskim.
Upotreba zamenica ti ili vi društveno je određena i zavisi od situacije i odnosa među ljudima. Danas je prirodno da se prijatelji, rođaci, vršnjaci jedni drugima obraćaju sa ti, što pokazuje bliskost i ravnopravnost među njima. Oslovljavanje sa vi, međutim, upućuje na „društvenu i emocionalnu distancu komunikatora, na službeni odnos, bez bliskosti ili intimnosti, čak i na određenu rezervisanost jednih prema drugima“ (M. Šipka, Kultura govora). Treći slučaj je relacija vi – ti, koja se ostvaruje u odnosu između mlađeg i starijeg, podređenog i nadređenog, što sugeriše generacijsku ili društvenu nejednakost.
Oslovljavanje sa vi nije uvek izraz poštovanja i posebnog uvažavanja. Nekim ljudima persiramo iako ih ne cenimo i ne volimo, dok najveće poštovanje gajimo upravo prema onima s kojima smo na ti. Vernici najdublje poštovanje imaju prema bogu, ali mu kažu Hvala ti, Bože! (M. Šipka, Naš jezik XXXIX)
Upotreba ovih zamenica, lične i prisvojne, u množini odnosno jednini u obraćanju jednoj osobi ima ulogu da istakne prirodu odnosa među govornicima i da uputi na društveni status učesnika u komunikaciji. Izbor tih jezičkih sredstava je dakle društveno uslovljen i određen i izvan je gramatičkih principa, priručnici i gramatike ga ne uređuju, a pojava se naziva još i „gramatikom” društvenog statusa (Milorad Radovanović, Sociolingvistika).
Ono što se donekle tiče jezičke norme jeste pisanje velikog slova „iz poštovanja”. Pravopis (2010) zapravo samo konstatuje da je u službenim prepiskama uobičajena upotreba kurtoaznog V, te nema razloga da se ta praksa osporava. Pisanje velikog odnosno malog v se stoga ne propisuje normom, već zavisi od samostalne procene. U priručnicima se ipak ističe da je kurtuazno V opravdano samo kad se odnosi na jednu osobu. Ono pored toga ima funkciju i da napravi razliku između jednine i množine, pa bi iz tog razloga veliko V ponekad bilo i neophodno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
