A Zlatnu palmu dobija…: O filmovima Šona Bejkera, Miguela Gomeza, Karima Ainouza, Žila Leluša i Pajal Kapadija, autorke indijskog filma koga u Kanu nije bilo od 1994.

Šon Bejker, mladi talentovani američki reditelj („Florida project“) napravio je modernu verziju „Pepeljuge“, o malo verovatnom braku između escort devojke i sina ruskog milijardera.

Ani, kojoj je pravo ime Anora, kao i filmu, preslatka je devojka, koja radi u jednom striptiz klubu u Bruklinu.

Ona obavlja svoj posao savesno i prilježno.

I, reklo bi se, i uspešno, jer je veoma popularna i tražena od klijentele.

Uz to, ima duha i karaktera.

Jedne večeri, ona u klubu upoznaje mladog Rusa – Ivana, koji je takoreći odmah opčinjen njom.

Izražava želju da se s njom vidi i privatno, što ona prihvata.

Ani je očarana njegovom luksuznom kućom i nagradom koju dobija nakon svake posete.

Ivan je detinjast, nezreo, navučen na votku i video-igre.

Predlaže joj da napusti posao i da živi s njim i to za velike novce, na šta ona pristaje.

Jednog dana odlaze u Las Vegas i u atmosferi besomučnog provoda, alkohola, droge i seksa, rešavaju da se venčaju.

Ona ne može da veruje svojoj sreći – očekuje je život na visokoj nozi.

Gotovo je sa poslom koji je radila, kao i ljubomornim koleginicama.

No, vest se brzo širi.

Čak do Moskve.

I onda, naravno, Ivanovi roditelji, brzinom munje doleću iz Rusije, da bi spasili zabludelog sina.

Da, to je jedna simpatična tragikomedija, sa romantikom, poricanjima i izdajom.

Preglasna, prebučna, a na momente i histerična.

Prilično profana.

Karakter joj daje Ani, koju briljantno igra izuzetno nadarena Madi Madison, koja dva i po časa vlada ekranom.

Vizuelni putopis Dalekog istoka

Najnovije ostvarenje Portugalca Miguela Gomeza je fascinantno filmsko iskustvo, koje se bavi storijom čoveka koji beži od svoje verenice, uoči samog venčanja.

To je vizuelno zadivljujući, a emocionalno i tematski neproziran putopis i odiseja kroz Daleki istok.

Edvard Abot, mlad i atraktivan državni službenik britanske imperije u Rangunu, 1918. odlučuje iz razloga koji nikada nisu navedeni da ostavi svoju verenicu Moli Singlton.

I umesto da je sačeka u Rangunu kako je i dogovoreno, on naglo rešava da zbriše.

Cveće koje je pripremio za doček deli nasumice zapanjenim putnicima na stanici.

Da bi ostvario svoj cilj on koristi sve prevoze i sredstva koja mu se nude – voz, puteve, brod, čamce, itd. itd. Ide od Singapura do Bangkoka, pa do Manile, Osake, pa potom u Šangaj, sve do tačke kada se smiri i sklupča sa lulom opijuma u ruci, usred šume bambusa, sa džinovskim pandama u blizini.

Tačno na polovini filma, mi upoznajemo Moli, sa njenim šeširićem, stalnim osmehom i čudnim, hrapavim glasom.

Iako razočarana činjenicom da joj je verenik bukvalno zbrisao ispred nosa, ona bez ikakve logike i rezona rešava da ga prati i pronađe.

Sada sledimo isti itinerer, samo iz perspektive Moli.

I jedno i drugo putovanje je prekidano izuzetnim dokumentarnim materijalom i fascinantnim snimcima Dalekog istoka, njihovim običajima, plesom, umetnošću itd.

To je ekstravagantan i romantičan ep.

Pa i komičan.

Neizvestan do kraja.

Jer pitanje da li će se verenici konačno sresti lebdi u zraku do kraja.

Uostalom, nešto treba i da ostane tajna…

Sve u svemu, Gomez pravi čudesan film i pruža osobit filmski užitak.

„Velika turneja“ je neverovatna putopisna drama, koja barem donekle, bez pretenzija, obuhvata elemente prošlog i sadašnjeg kolonijalizma, društvenih podela, ljubavi i ljudskog straha.

To je hrabar, osobit film, koji ne teži za odobravanjem publike i ostaje dosledan svom konceptu od početka do kraja.

I što je važno, uspostavlja fini balans između toga da bude delo sa stilom, a istovremeno i razumljivo i dostupno.

Scene seksa i velika ljubav

Godinu dana nakon „Kraljičinog gambita“, veoma uspešne evokacije Ketrin Per, poslednje supruge Henrija VIII, brazilski reditelj Karim Ainouz se vratio na Kroazetu.

No, tranzicija je teška.

Raskoš Tjudora je nestala i zamenjena je opskurnim motelom i to „Motelom destino“, ne baš šik adresom na severoistočnoj obali Brazila.

Mušterije tamo idu na nekoliko sati da se zabave, u parovima ili grupi.

Vlasnici motela ne prave pitanje, čak nude i seks igračke ukoliko ima zainteresovanih.

Napadne, jarke boje zidova i posteljine su tu da prikriju oronulo i sumorno meso.

Heraldo, glavni junak, tamo se sklonio posle nekoliko avantura koje govore da baš i nije imao sreće u životu.

Tu ga zapošljavaju da obavlja “specijalne zadatke”.

Ako su u poslednje dve decenije scene seksa opale za 40% u Holivudu, kako kaže nedavna studija, onda je festival u Kanu sve učinio da tu situaciju naglo popravi.

Zajedno sa Heraldom, koji je inače vredan i prilježan – izvlači pitona iz đakuzija, pomaže gazdama da spale telo klijenta koji je umro od predoziranja vijagrom itd.

Uoči projekcije ovog filma, Kan je brujao da je to erotski crni triler u pikantnoj, začinjenoj verziji, međutim, intriga je tanka i predvidljiva.

Glumačka ekipa je impresivna, a što se tiče filma, Hičkok može da bude miran – „Psiho“ by far ostaje najbolji film snimljen u motelu u istoriji kinematografije, a „Motel destino“ je osrednja erotsko-kič varijacija.

I evo, nekoliko reči i o filmu Žila Leluša „L’Amour ouf“.

To je ambiciozan projekat u trajanju od 2 sata i 38 minuta i predstavlja slobodnu adaptaciju romana irskog pisca Audrey Diwan.

Radnja se događa 80-ih godina, na severu Francuske.

Jackie i Clotaire rastu između školskih klupa i dokova luke.

Ona studira, a on gluvari.

I onda se njihove sudbine ukrštaju i to je luda ljubav.

Velika.

Koja i pored niza ozbiljnih iskušenja i dramatičnih događaja ne može da im naudi.

Ekipa mladih i talentovanih glumaca je fascinantna i sa žarom nosi ovu krimi romansu.

Duga, preduga priča, ali budući da se radi o ljubavi, proletela je.

Uostalom, kada neko prikupi 438 reči kojima bi opisao nekoga koga voli, kako mu zameriti?

Još tri filma do kraja

U poslednjim satima takmičenja, svetlost se konačno pojavila i to sa indijskim filmom „Sve što zamišljamo kao svetlost“.

Treba reći da je ovo prvi indijski film u kanskoj selekciji od 1994. i da označava rođenje velike filmske autorke – Pajal Kapadija.

To je priča o tri medicinske sestre, koje žive i rade u Mumbaju.

Njihovim problemima, dilemama, međusobnim odnosima, emocijama.

Naizgled jednostavna, dirljiva, nežna, majstorski sažeta i duboko ljudska studija o svakodnevnoj borbi autsajdera u gradu koji nikada ne spava.

To je zapravo film o osujećenim ljubavima, neispunjenim snovima, ukradenim trenucima, potisnutim porivima i željama, napravljen sa nepogrešivim osećajem za detalj, snimljen i montiran majstorski.

Zaslepljujuće senzualan i elegantan.

Film koji uspeva da čak i najprozaičniju stvar transformiše u uzvišeno pesničko delo.

***

Danas, zadnjeg danja festivala, na programu su još tri preostala filma – indijski, iranski i francuski, o kojima nažalost neću moći ništa da vam napišem uoči dodele nagrada, zbog vremenske razlike u projekcijama i štampanja novine.

No, u ponedeljak, u završnom tekstu ću, izvesno, ukoliko zaslužuju pažnju, napisati nešto i o njima.

A možda će neko od njih uzeti i Palmu, ko zna?

Što se tiče prognoza za predstojeću Palmu, teško je reći.

Moji favoriti za sada najverovatnije će ostati bez nagrada, ali će, ukoliko se to i desi, za mene i dalje biti najbolje što je ovogodišnji festival ponudio.

A to su: „Substance“ Korali Forzet, „Kind of kindness“ Jorgosa Lantimosa, „Grand tour“ Miguel Gomeza i „Sve što zamišljamo kao svetlost“ Pajal Kapadija.

No, neka najbolji pobedi!