Abdulah Sidran u jednodnevnoj poseti u Beogradu

Pisanjem se borim protiv bolesti

Doduše, Sidran ne voli da pominje gradove, već samo prijatelje, jer kaže da nema grada u kome nije o njemu nešto loše rečeno za vreme i nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji. O političkim prilikama u Bosni i o ratovima na tim prostorima ni ovog puta nije želeo da govori, jer misli da nije lepo iz jedne sredine pričati o drugoj i da će se u svojim budućim knjigama ozbiljnije baviti tom tematikom.

– U Beogradu je pisano da sam ja reketirao Srbe za vreme rata, tako što sam ih izvlačio iz Sarajeva i uzimao njihove stanove i tako sam došao do više stanova u Sarajevu. A istina je sledeća. Ja sam pomogao slikaru Slobodanu Perišiću da izađe iz okupiranog Sarajeva 1993. godine i da ode kod svoje dece i žene u Češku. Uradio sam to tako što sam ga prijavio kao svog prevodioca kada sam krenuo u Italiju za učešće u jednom žiriju. To nije bilo dovoljno tamošnjim vlastima, pa sam morao iskoristiti svoje poznanstvo s Alijom Izetbegovićem, s kojim inače nisam bio politički istomišljenik. Čovek mi je ostavio ključeve od svog ateljea da ga dam kome god hoću. Ja sam ključeve uz zapisnik koji posedujem predao dekanu Likovne akademije i on ga je dodelio jednom mladom slikaru, Srbinu po nacionalnosti. I od tog humanog gesta od mene su napravili kriminalca. A zbog ovog čina sam rizikovao i glavu da izgubim od bošnjačkih nacionalista.

A šta je sa Sarajevom i zašto ste se preselili u Goražde?

– U Beogradu se pisalo o mojim stanovima, a ja u Sarajevu nisam uspeo da rešim stan za svoju porodicu, pa sam morao da se preselim u Goražde u jedan deo kuće svoje supruge. U Sarajevu se znalo da nisam uzimao tuđe stanove, ali nisu imali želju da mi pomognu da dođem do krova nad glavom. S invalidskom penzijom se ne može živeti u velikom gradu. Ako ne živite u velikom gradu s takvim delima iza sebe, može li se u malom gradiću, kakvo je Goražde, nešto veliko stvoriti.

Da li pišete novu knjigu?

– Pisanjem se borim protiv bolesti. Svaki dan pišem po pet šlajfni. Taj zadatak sam sebi postavio. A zapravo završavam moju veliku i životnu knjigu „Otkup sirove kože“. To je biografija moja i moje porodice, koja je stradala u Jasenovcu i na Golom otoku, kao i o meni samome. To je nastavak priča „Otac na službenom putu“ i „Sećaš li se Doli Bel“. Roman ima 44 nastavka. Jedno poglavlje se zove „Prvi put s ocem na izbore“, a drugo „Otac je kuća koja se ruši“… Od ova dva poglavlja mogu se napraviti dva sjajna filma. Usput pišem i za lokalne novine i televiziju kako bih mogao preživeti.

Mislite li da ih ponudite Kusturici?

– Kusturica je jedini reditelj koji to može da uradi i da napravi još dva filmska remek-dela. Mi jesmo prekinuli saradnju, ali u poslednje vreme šaljemo jedan drugom pozitivne signale. Ako se to ne uradi, obojica ćemo biti na gubitku i naša publika, naravno.