Aja Jung: Doček Nove godine bio je u neskladu sa ozbiljnošću vremena koje je odnelo mnogo života

O planovi za 19. BFI, stanju na svetskoj i domaćoj igračkoj sceni za Danas govori Aja Jung, osnivač i direktor Beogradskog festivala igre.

– Ispratili smo dve komplikovane, teške i tužne godine. Uprkos pandemiji i njenim surovim zapletima, uspeli smo da ostvarimo ambiciozno zamišljen međunarodni program i izvedemo najavljene naslove. Smatrali smo da pozorište i publika, za koju smo se borili svih ovih godina, ne zaslužuju otkazivanja. Trčali smo iscrpljujući maraton. Pomeranja je bilo mnogo, nerešivih situacija bezbroj, loših momenata, nepredvidivih prepreka, umora, nedostatka sredstava… Poslednja zavesa je pala pre samo nekoliko nedelja sa Drezden Frankfurt kompanijom i svetskom premijerom koju je za nas napravio Jakopo Godani. Na istoj sceni, za nekoliko meseci, nastupiće Lajns balet iz San Franciska. Radovi slavnog Alonza Kinga treba da označe početak 19. BFI. Odmah nakon toga, sledi predstava o kojoj se mnogo govori. U pitanju je “Fordlandija”, komad koji potpisuju četiri koreografa, a izvode baletske zvezde Lusija Lakara i Metju Golding… – kaže Aja Jung.

Moto novog BFI “Verujemo u jednu igru” podseća na pravoslavni simbol vere? Zbog čega ima taj religiozni prizvuk?

– Taj slogan za mene ima prizvuk strasti i apsolutne posvećenosti. Da nismo verovali u igru koju smo želeli da prikažemo domaćoj publici, nikada se ne bi dogodio Festival. Za mene lično, igra je život. Balet sam otkrila u najranijem detinjstvu i od tada nije prošao ni jedan jedini dan bez igre. Sve sam posvetila toj umetnosti. U dve decenije bavljenja festivalom u Beogradu, stalo je bezbroj prilika i situacija koje su vodile u odustajanje. Neuporedivo više od onih koje bi ponudile sigurnost i logične, odnosno normalne uslove za rad. Svi znamo da je Beogradski festival igre u Srbiji rastao u atmosferi hladnog rata koji je bio na snazi od njegovog osnivanja. Svima smo smetali. Čak i kada se festivalu morao priznati uspeh, nekako sam ja bila višak. Tražio se način da se moj rad i prisustvo preškrabaju. Opstajali smo samo iz razloga što smo verovali u svoj program i svoju misiju. U vrhunsku igru kojoj ne treba ni reč, ni titl. Ta igra je stigla do publike i o toj igri govori ceo svet!

U šta sve danas veruju igrači da bi na sceni opstali i oni i njihova umetnost?

– Tokom proleća 2021. planirali smo zajedno sa pariskim Teatrom Šajo dolazak jedne sjajne kubanske trupe. Sve je bilo spremno i najavljeno, a onda je Pariz zatvorio svoje teatre. Uložili smo ogroman napor i sve svoje kontakte da igrači iz Havane, ipak, stignu pred publiku u Beogradu, Novom Sadu, Gornjem Milanovcu… Tražila se karta više, deo publike je ostao ispred pozorišta, a trupa je ispraćena ovacijama. Nakon nekoliko meseci, molili su nas da se vrate. Ne zbog nastupa. Stigli su u Beograd u novembru i ostali mesec dana, kako bi se vakcinisali. Užasno me je to dirnulo. Borba za egzistenciju, za posao i profesiju, za normalnost u sveopštem ludilu. Borba za dve doze Fajzera, jer se kubanska vakcina ne priznaje. Zamislite putovanje od 36 sati u jednom pravcu, maltretiranje na aerodromu u Moskvi, odvojenost od porodica… Dostojanstveno su čekali, vežbali svakodnevno satima u našoj Fondaciji, potrošili ušteđevinu i pozajmljen novac sa kojim se na Kubi živi nekoliko meseci. Zahvalni smo profesoru Tiodoroviću i lekarima u Batutu jer će Malpaso tokom zime nastupiti u važnim teatrima širom Amerike i u Evropu stići na proleće. U aprilu ćemo ih gledati u Beogradu i Novom Sadu. Eto, tako se bore oni koji u nešto veruju.

Šta bi trebalo da budu najveća uzbuđenja 19. BFI na kome neke od trupa ponovo dolaze na Festival?

– Želeli smo da “vratimo” neke trupe. Među povratnicima je slavni ansambl Batševa iz Izraela sa komadom Ohada Naharina. Vraća se i Kompanija Ervea Kubija iz Kana sa radom nastalom po romanu “Šta dan duguje noći” Jasmine Kadre, belgijski “Peeping Tom”, čijim će koreografima biti uručena Nagrada Jovan Ćirilov… Tu je i već pomenuti Malpaso, sa delima koja potpisuju Azur Barton i Mats Ek. Ipak, poznato je da naš festival često izlazi iz zone udobnosti u kojoj se prikazuju afirmisani umetnici, u zonu rizika. Ta iskakanja smo pravili od samog početka, pa danas možemo da se pohvalimo dužom listom koreografa koje smo glasno najavljivali onda kada ih drugi još nisu imali na radaru. Među mladim autorima čiji naslovi stižu na naredni festival, izdvajam Marka D’Agostina iz Bolonje, Lučijana Rosa iz Buenos Ajresa i Evripida Laskaridisa iz Atine. Laskaridis je već pomalo zvezda, poznat po saradnjama sa Bobom Vilsonom i Dimitrisom Papajoanuaom, ali je ovo njegov komad i sasvim drugačiji rečnik. Sa minimalnim sredstvima, on kreira magiju.

Prethodne dve sezone programi BFI su zbog pandemije trajali tokom cele godine. Koliko je realno da se 19. BFI vrati u prolećne okvire, imajući u vidu da je reč o gostovanjima od Severne i Južne Amerike do Evrope i Bliskog Istoka?

– Više ništa nije realno, ali za sada je program definisan po starom, prolećnom kalendaru. Da li će tako ostati, videćemo. Zavisi od prilika u svetu, kao i od krajnjeg bilansa ovdašnjeg dočeka Nove godine. Taj doček nije bio samo opasan zbog daljeg širenja virusa i zaustavljanja svih planova, već i u neskladu sa ozbiljnošću vremena koje je odnelo mnogo života.

Zbog čega na Festivalu nema ruskih kompanija? Šta se događa savremenom igrom u Rusiji čiji klasični balet istovremeno gostuje širom planete?

– Savremena igra nije nešto po čemu je Rusija poznata. Ruskih trupa nema ni na festivalima u Lionu, Veneciji, Amsterdamu, Monpeljeu… Njihovi baletski teatri gaje klasičan repertoar i povremeno uvoze radove savremenih koreografa sa kraja 20. ili početka 21. veka. Govorimo o Kilijanu, Forsajtu, Duatu… Kada pravite festival i želite da prikažete dela ovih majstora, obično tražite kompanije koje ih najbolje izvode. Tako je Holandski teatar igre iz Haga bio najbolja adresa za radove Kilijana, dok je Načo Duato za Nacionalnu kompaniju Madrida kreirao antologijska dela. Balet Frankfurt, Balet pariske Opere i Kraljevski flamanski balet – imali su najbolje od Forsajta. Sve te trupe su bile deo našeg Festivala, baš kao i Marijinski balet iz Sankt Petersburga u okviru prve edicije. Tada smo publici doneli dela Balanšina u Sava Centar i to je bio odličan program.

Iz sveta savremene igre, kao i iz operskih krugova u svetu čuje se da se umetnici vreme u kojem živimo sve manje osećaju kao svoje i da u kulturi i umetnosti za njih zapravo i nema mnogo mesta bez obzira na talenat, kreativnost kvalitet. Zbog čega je to tako i koliko se takvi trendovi osećaju i u domaćim umetničkim krugovima?

– Domaće umetničke krugove uglavnom ne potresaju svetski trendovi. Ovde se stvara po drugačijim pravilima, a uspeh se ne meri na blagajni. Za umetnike u svetu, vreme je teško. Vrišteće. Zauvek se gase neke trupe, smanjuje se broj audicija, gostovanja, odlažu se nastupi, povlače mecene i sponzori. Posledice pandemije su jezive, a pandemija je još prisutna. Mnogi pozorišni radnici su promenili profesije, dok umetnici rade po nekoliko poslova kako bi preživeli. Uveliko se traga za dugoročnim rešenjima i amortizuje šteta, ali je sigurno da ništa više neće biti kao što je bilo. Bojim se da samo mi to nismo razumeli.

Da li je paradoks to što je pandemija pokazala da su umetnici egzistencijalno najbezbedniji bili u repertoarskim kućama sa stalnim ansamblom, što je model koji je smatran prevaziđenim?

– Model jeste prevaziđen, ukoliko postoji drugačiji. U svetu je sve manje glomaznih institucija, a umetnici se angažuju po sezoni. Mnogo pre početka pandemije, videli smo kako se u tradicionalnim i veoma bogatim sredinama menjanju prilike. Upravo je Drezden Frankfurt kompanija nastala spajanjem repertoarskih kuća iz dva grada. Danas ansambl broji ukupno 35 ljudi, od kojih je 22 igrača. Oni su u obavezi da sa svojim predstavama budu prisutni u dva teatra, ali i da gostuju, što čini oko 25 posto prihoda. Na našem festivalu su bili TanzMainz, TanzLuzerne, Gauthier Dance, Balet Marsej… Sve su to nove, mobilne i mnogo jeftinije trupe, nastale na temeljima velikih baletskih kompanija. Samo je u Srbiji moguće da na razdaljini od 80 kilometara postoje dva nacionalna baletska ansambla koja gaje isti repertoar i priređuju premijere istih naslova u isto vreme.

Tokom 18. BFI u Beogradu je je gostovao čuveni argentinski igrač, koreograf i pedagog Hulio Boka. Da li i u kojoj meri umetnik njegovog iskustva i “kalibra” može da pomogne razvoj umetničke igre u Srbiji, ako za njegove časove za najmlađe učenike ovde nije bilo mnogo interesovanja? Da li i zašto decu u Srbiji ne zanima balet?

– Imajući direktan uvid u rad profesionalnih muzičkih i baletskih škola u Srbiji, istina je da svake godine imamo sve manje polaznika. Mi na audicijama ne biramo talente, već se borimo da zadržimo svakoga ko ima i najmanju želju da igra ili svira. Posledice sveukupne nekulture i odsustva kvalitetnog i smislenog obrazovnog sistema, dolaze na naplatu. Još je strašnije da ni većina pedagoga u Srbiji nije nikada čula za Hulija Boku, a direktori nacionalnih baleta nisu bili zainteresovani da ga sretnu. Nakon rada sa decom iz Beograda, Novog Sada i Pančeva, kao i decom iz baletskih škola iz Rijeke, Splita i Zagreba, Boka je otišao u Milano, kako bi za Skalu priredio “Don Kihota”. Zahvalna sam Ministarstvu kulture za podršku realizaciji ovog majstorskog kursa, jer ipak ima i onih malih ‘Spartanaca’ kojima je balet najvažnija stvar u životu i koji su imali priliku da u svojoj zemlji uče od najboljeg!

Selidba u Zemun i Novi Sad

Koliko je zatvaranje Velike scene Centra “Sava” gubitak ne samo za BFI već i druge umetničke događaje?

– Deo beogradske i srpske publike je dolazio isključivo u Sava Centar i taj deo publike smo zauvek izgubili. Verovalo se da je to scena za spektakle. Čak su se i osrednje produkcije, raznorazne ”tezge” kojekakvih “carskih” i “nebeskih” umetnika, provlačile na talasu važnih gostovanja. Narednu godinu smo isplanirali bez dve pozorišne scene na kojima je Festival započeo svoj život i na kojima su izvedeni radovi nekih od najvažnijih autora savremene igre. To su Sava Centar koga više nema, i Beogradsko dramsko pozorište koga ima, ali koje za nas nema ni jedan jedini slobodan datum u svom kalendaru. Tako je beogradski, postao dobrim delom novosadski i zemunski festival. Do nekih novih prilika i novih upravnika.

Da li Beograd, kao ozbiljna prestonica, razmišlja o novoj velikoj i stalnoj umetničkoj sceni, koja neće biti nasleđeni kongresni prostor ili se sada kultura seli u Novi Sad?

– Nažalost, Beograd nema scenu za savremenu igru. Nema ni scenu za međunarodne festivale, za nove, tehnički i prostorno zahtevne komade. Znam koliko je Ivan Tasovac potrošio energije, znanja i godina oko zgrade za Filharmoniju. Bojim se da je bilo uzalud, a volela bih da grešim.

Kultura kao dekoracija

Koliko je tačan utisak da se uspešni i međunarodno afirmisani umetnici i manifestacije, koji doprinose i kulturnoj promociji Srbije u svetu na izvestan način koriste za legitimizaciju vlasti?

– Mi smo društvo koje kulturu ne posmatra kao deo sopstvenog identiteta i života, već kao neku dekoraciju. Od prilika zavisi da li će se dekoracija koristiti i na koji način. Lično bih volela da je moj Festival bio više i pametnije upotrebljen u svrhu promocije Srbije u svetu. Umesto naših, o Festivalu su uvek mnogo više znali, ozbiljnije i bolje govorili stranci. Kada je reč o manifestacijama, institucijama, umetnicima ili projektima koji dobiju finansijsku podršku države, onda se kroz njihovu međunarodnu uspešnost i vidljivost, sagledava kvalitet ovdašnjih kulturnih politika. Takvim pristupom, uspešne strategije i politike se same legitimišu van granica.

Idoli i istinske zvezde

Na 19. BFI najavljeno je predstavljanje knjige o legendarnoj Karli Frači. Da li je to samo omaž umetnici koja je 2015. otvorila 12. BFI ili to ima veze i sa tim što Vam je bila uzor?

– Još od najranijih razreda baletske škole Karla Frači je bila moj idol. Tada sam iz američkih i italijanskih baletskih časopisa brižljivo isecala i u posebnim ramovima čuvala njene fotografije. Život je čudo, pa mi je malo kasnije omogućio da Karlu sretnem u Rimu, Milanu… a onda i privilegiju da baš ona bude deo nekih važnih poglavlja na mom profesionalnom putu, kao i čast da je ugostim u Beogradu gde je na sceni Sava centra otvorila jedno izdanje BF igre i svakog jutra ispijala espreso u dorćolskom lokalu koji nosi njeno ime. Bila sam opčinjena tom harizmom, načinom razmišljanja, brzinom, energijom i duhom. Naš poslednji susret je bio u Monci, januara 2020. Došla je da pogleda predstavu u kojoj su igrala deca iz moje škole. Znala sam da je napisala knjigu u kojoj je na poseban način, nepretenciozno i poetično smestila i deo svoje biografije. Priču je posvetila svom sinu i njegovim prijateljima. Međutim, sa tom knjigom, ona je stvorila poseban ram za istoriju baleta 20. veka. Knjigu je u Italiji priredila izdavačka kuća Mondadori. Nekoliko dana nakon Karline smrti, stupila sam u kontakt sa direktorkom Mondadorija i tako je sve počelo. Ovih dana se tekst prevodi zahvaljujući podršci Italijanskog instituta za kulturu, a BFI je izdavač naslova „Korak po korak“ za srpsko tržište. U međuvremenu, RAI je napravio film po ovoj knjizi, pa se nadam da će sve zajedno stići pred našu publiku u formi omaža neponovljivoj umetnici.

Da li danas ima umetnika kakva je bila Karla Frači?

– Više ne postoje umetnici tog formata. Jednostavno, vremena su drugačija. Kada kažete Nurejev, svi znaju da je reč o baletu. Danas morate da objasnite ko je ko, šta radi, odakle je došao i zašto je tu gde jeste, uprkos činjenici da su sve informacije dostupne u dva klika. Onda nije bilo klikova, ali je bilo istinskih zvezda i njihovih planetarnih karijera.