Aja Jung: Niko u svetu posle izolacije nije ponudio stadion

Čak smo i u Beogradu, pre ove krize, registrovali nedostatak volje, novca, energije, odlaske u inostranstvo… Prekid kontinuiteta je opasnost, naročito kada se decenijama ne radi sistematski na kreiranju mlade i nove publike – ovo za Danas kaže Aja Jung, direktor i osnivač Nacionalne fondacije za igru i Beogradskog festivala igre, osvrćući se na aktuelnu krizu u ovdašnjoj kulturi izazvanu pandemijom virusa korona.

Ipak, u Nacionalnoj fondaciji za igru nisu sedeli skrštenih ruku, pa je tako krajem prošle nedelje završen prvi kurs baleta i savremene igre, na kome  su sa učenicima iz Beograda i Novog Sada radili ponovo pedagozi sa Kube, iz Italije i beogradskog Narodnog pozorišta, a najavljena je još jedna ovakva majstorska radionica. Početkom septembra očekuje se i početak odloženog 17. BFI, koji je zbog pandemije pomeren za kraj leta i jesen. Sve ovo povodi su za razgovor sa Ajom Jung, kao i učešće u Uneskovom programu „Dijalozi sa izuzetnim ljudima“ čija je tema bila „Budućnost scenske umetnosti“.

– Bio je to konstruktivan razgovor profesionalaca, koji potvrđuje da su problemi koje je pred nas postavila pandemija podjednako izazovni u Parizu, Johanesburgu ili Beogradu. Međutim, u nekim sredinama su umetnost i kultura izuzetno važni, pa se odgovorno radilo na stvaranju uslova za dalju organizaciju i funkcionisanje ovog sektora. Korona je jedinstvena pojava u istoriji čovečanstva kojoj je pošlo za rukom da istovremeno spusti zavese i zatvori teatre širom planete. Takvu vrstu katastrofe nad ukupnim pozorišnim, operskim i baletskim stvaralaštvom nisu prouzrokovale prethodne pandemije, pa čak ni svetski ratovi. Ipak, umetnici i publika iniciraju nove početke. Ukoliko se dogodi da imaju odgovorne i sposobne ministre kulture, kao i institucije koje se brinu o finansijskoj podršci, onda je moguć i brži oporavak ove industrijske grane. Danas smo svedoci da se teatri na Vest Endu otvaraju, da su brojni letnji festivali u Evropi dobro posećeni, dok ozbiljne operske kuće najavljuju novu sezonu od septembra… Naravno, uz prethodno uvođenje i poštovanje svih mera koje garantuju sigurnost – priča Aja Jung o tome kako se u svetu poslenici umetnosti i kulture bave time da se spasu ono što se spasti da i da se organizuju u novim uslovima.

* Kakva su iskustva inostranih kuća i trupa?

– Čini se da se svuda radi mnogo više nego ikada. U inostranstvu umetnici uglavnom imaju kratke angažmane. Nikome nije zauvek zagarantovana pozicija, status u ansamblu, plata, osiguranje… Takođe, mnoge trupe i prostori su u privatnom vlasništvu, pa je njihova želja da se vrate normalnom funkcionisanju zapravo lavovska borba za opstanak. Zanimljivo je da italijanski i francuski operski teatri koriste leto kako bi napravili izvesne režijske i koreografske intervencije u postojećim repertoarskim delima. Cilj je obezbediti rastojanje među članovima hora, u baletskom ansamblu, odvojiti soliste, napraviti novi mizanscen…

* U planovima za ponovno otvaranje pozorišta upravo je veliki problem kako naći alternativu za scenu na kojoj će poštovati pravila zaštite od virusa i sačuvati umetnički izraz i izvođenje. Koji su sve izazovi za umetnost igre?

– Deluje da jedino Opera Madlenianum ima ozbiljne planove za jesen. Naravno, reč je o privatnom teatru, koji ima izvesnu fleksibilnost, ali pre svega odgovornost i mogućnost da sprovede mere kako bi se i publika i umetnici osećali bezbedno. Nadam se da će i ostala pozorišta u Beogradu proučiti primere iz regiona i krenuti sa osmišljavanjem svog programa, ali i povratka publike. Jer, pozorišta se ne mogu upaliti na dugme, a ako ljudi mogu da uđu u avion, noćni klub, restoran, javni prevoz ili u bazen, onda se baš ne može lako objasniti zašto ne bi mogli da uđu i u pozorišnu salu.

* Kako gledate na izazove sa kojima se suočava scenska umetnost, uključujući i igru, u nametnutim uslovima onlajn kulture?

– Kao na vreme koje ostavljamo iza nas. Ekran nije dugoročno rešenje. Može biti dragocena informacija, najava, promocija, mogućnost da nešto saznate ili uporedite na Jutjub kanalu… Ali, pozorište je doživljaj. Možda nam je pandemija otkrila neke savremene autore i naslove, ili smo uspeli da uživamo u profesionalno snimljenim predstavama čuvenih operskih kuća, i to je zaista bilo važno. Međutim, trebalo bi razmišljati i o opasnosti da pauza koja u Srbiji traje već punih šest meseci, izbriše navike. Pozorišna publika je ovde u nestajanju. Čak smo i u Beogradu, pre ove krize, registrovali nedostatak volje, novca, energije, odlaske u inostranstvo… Prekid kontinuiteta je opasnost, naročito kada se decenijama ne radi sistematski na kreiranju mlade i nove publike.

* Ideja da se prostor na otvorenom na beogradskom stadionu Tašmajdan iskoristi za obnovu pozorišnog života zamrla u startu. Šta je alternativa za povratak scenskih umetnosti u pozorišta i da li se o tome razgovara kod nas?

– Ideja je „zamrla u startu“ zato što u startu nije bila dobra ideja. Niko u svetu nije pravo iz totalne izolacije, ponudio kombinaciju mjuzikla i stadiona. Mjuzikl je kompleksan pozorišni izazov koji uključuje velike ansamble, hor, orkestar, balet, glumce… Uprkos dnevnim milionskim gubicima, pozorišta sa Vest Enda nisu pozvala publiku na Vembli u vreme pandemije. U Beogradu imamo fantastična mesta koja se uspešno mogu oživeti manjim pozorišnim i muzičkim sadržajima. Ali, o odlukama se razgovara pre nego što se donesu. Ogromni troškovi su napravljeni, nepotrebni sukobi sa umetnicima koji nose repertoar su otvoreni, a izostanak upravničkog autoriteta ili znanja, postali evidentni. Najveći problem je ipak taj što je ova ideja, apsolutno ukinula sve dalje inicijative i mogućnosti za živi susret beogradske publike sa beogradskim umetnicima. A upravo ovo leto je moglo da bude mali praznik kulture u prestonici.

* Sedamnaesti Beogradski festival igre u martu je u poslednji čas odložen i pomeren za septembar i novembar. Da li je ovaj „kalendar“ realan, imajući u vidu najavu novog talasa pandemije na jesen i šta je sve problem  u organizacije ovakve međunarodne manifestacije?

– Kalendar je realan, ukoliko nam beogradska realnost to dopusti. Za Novi Sad nekako manje brinem. Tamo su najavljeni Sterijino pozorje i Infant u septembru, a Gradski sekretarijat je aktivan i u vezi sa svim organizatorima. Naravno, Beogradski festival igre očekuje trupe iz 12 zemalja i mi svakodnevno pratimo njihovu epidemiološku situaciju i protokole. Nisam optimista u slučaju Izraela, Brazila i SAD, ali radimo na tome da ostale kompanije budu pred našom publikom na jesen!

* Da li je pokrivena finansijska konstrukcija 17. BFI?

– Naravno da nije. Neki sponzori su se povukli iz opravdanih razloga, Ministarstvo kulture je dalo samo milion dinara za ovogodišnji festival, Grad Beograd je poništio konkurs, a mi smo morali da vratimo deo novca od ulaznica našoj publici. Ukoliko se Festival ne održi na jesen i ukoliko ne budemo u mogućnosti da privučemo još donacija, pred nama je težak i neizvestan period. Mi nismo manifestacija na leđima Grada, već plate naših zaposlenih zavise od uspeha na blagajni. Zavisimo od naše publike, sponzora i godišnjih konkursa institucija kulture. Izazovi i odgovornost su ogromni. Zato smo tu. Radimo.

* Bez obzira na pohvale, na račun BFI često stižu i kritike da na Festivalu nama domaćih umetnika i da se država – Grad Beograd i Vlada Srbije finansijski više staraju o privatnom festivalu nego o radu institucija kulture, čiji je osnivač država. Šta je Vaš odgovor na to?

– Ne znam kako je Vama promaklo, ali naša publika pamti da se upravo na Beogradskom festivalu igre upoznala sa radom Zorana Markovića, Đorđa Makarevića, Aleksandra Antonijevića, Gradimira Pankova, Aleksandra Neškova, Mihaila Žutića, Vesne Orlić, Dunje Jocić, Gale Jovanović…  Ovogodišnji program najavljuje delo Sanje Ninković, u produkciji Udruženja baletskih umetnika Srbije. Toliko o tome. Što se ‘staranja’ tiče, zahvalni smo svim institucijama koje podržavaju Beogradski festival igre, ali ako malo pažljivije pratite, jedan gradski pozorišni festival je baš ove godine, bez jasno definisanog programa, od Ministarstva kulture dobio šest puta veći iznos u odnosu na ono što je Festivalu igre odobreno za ozbiljna i već plaćena gostovanja! Naš program je trebalo da počne tri dana pre donošenja mera koje su zatvorila teatre. I to je zaista jezivo iskustvo. Sa druge strane, poznato je da se radi o festivalu koji svake godine hrabro i beskompromisno uvodi slavne i nove, a svakako zanimljive i kreativne autore i trupe. Izvrsnost se neguje u institucijama, a festivali imaju zadatak da prikažu inovacije. Ne razumem zašto ili kome ta promaja koju stvara Festival igre uvek smeta. Ne možemo baš sve prozore da zamandalimo.

* Koji su izazovi organizovanja baletskog kursa za učenike u uslovima pandemije?

– Prilikom prvog ‘relaksiranja mera’ u Srbiji, teretane su dobile poseban status koji do danas niko nije doveo u pitanje. Mi smo se odmah sakrili iza tih „važnih institucija“, jer znamo da budućnost i karijera mladih umetnika zavise od svakodnevnog vežbanja u velikom prostoru ili sa instrumentom. Tri meseca izolacije je dug period za umetnike. Većina nema klavir ili violončelo u sobi, a nije ni skokove, vrteške i dijagonale moguće izvoditi između kreveta i ormana. Ovog leta, deca su uglavnom ostala u gradu, dok naši inostrani pedagozi iz Havane i dalje ne mogu da se vrate na Kubu. Zato smo osmislili letnji kurs. Poštovali smo mere, vežbalo se u malim grupama, na distanci, pod maskama… Raduje me što smo obezbedili kvalitet i bezbednost za sve učesnike, dok su tri devojčice dobile stipendije za dalje usavršavanje u Italiji. To je važna motivacija. Tokom druge polovine avgusta ponudićemo još jedan kurs.

Bez podela u zdravstvu i kulturi

* Više stotina umetnika podržalo je lekare u zahtevu „Ujedinjeni protiv kovida“, tražeći da u Kriznom štabu budu profesionalci sa ličnim, stručnim i političkim integritetom. Da li ste potpisnik tog zahteva i kakav je Vaš stav prema takvom angažmanu umetnika?

–  U mnogim zemljama postoji otpor prema timovima lekara koji se pojavljuju u javnosti, jer je ljudima dosta priče o virusu i o ograničenjima. U Izraelu se takođe traži smena Kriznog štaba, a pokrenuli su je privrednici. Zemlja je zatvorena, pravila su stroga, ljudi ostaju bez posla, virus uništava ekonomiju, rastura porodice, život na koji smo navikli… Ovde je tema kako zadržati zdravstveni sistem u funkcionalnom stanju. Potrebno je podržati sve ljude koji u ovom trenutku rade. Bilo bi dobro da se ne delimo. Ni u zdravstvu, ni u kulturi.

Jednokratna pomoć nije rešenje

* Grad Beograd u junu je isplatio bespovratnu finansijsku pomoć samostalnim umetnicima koji žive u prestonici. Da li je to dovoljno, kako bi se ovaj problem mogao rešiti generalno na nivou države i šta mislite o novoosnovanom Fondu solidarnosti kulturnih radnika iza kog je stalo više umetničkih udruženja?

– Važna je bila inicijativa Grada Beograda da se isplati finansijska pomoć samostalnim umetnicima, ali smo čuli da ima i onih umetnika koji su ostali nevidljivi. Njih je zaobišla ova inicijativa. Zato se nadam da Sekretarijat ima dugoročnije planove za sve, jer jednokratna pomoć nije rešenje za krizu koja nije ni blizu svog kraja. Treba imati u vidu da je ove godine poništen i Konkurs za sufinansiranje umetničkih projekata, što je dovelo da ukidanja mogućnosti kreacije onima koji nisu deo institucija. Fond solidarnosti je jedan od načina kojima se može pomoći umetnicima. Najvažnija je ipak podrška javnih vlasti, a instrumenti podrške umetnicima moraju biti slojeviti.

Baletsko takmičenje u oktobru 2021.

* Kakva je sudbina prvog Međunarodnog baletskog takmičenja u Beogradu, koje je Nacionalna fondacija za igru bila najavila od 15. do 18. oktobra ove godine?

– Baletsko takmičenje odloženo je je za oktobar 2021. godine. Nije bilo moguće drugačije, jer treba imati u vidu da su sve baletske škole u svetu bile zatvorene, praktično do juna. U nekim školama se još pripremaju godišnji ispiti. Zato je bilo neozbiljno očekivati da će neko moći da se vrati u formu i pripremi za takmičenje. Zahvalni smo argentinskoj baletskoj zvezdi Huliju Boki na razumevanju, savetima i saradnji.