Aja Jung: Svake godine sve je teže

Mnogo puta sam to ponovila, jer sam sve uložila u festival. Energiju, znanje, vreme, poznanstva, iskustva… – objašnjava Aja Jung, direktorka BFI, u razgovoru za Danas zašto ne bi prihvatila političku funkciju, iako se nešto sasvim drugo pisalo poslednjih dana u medijima. Vest da će se naći u timu, koji će se kandidovati ispred Srpske napredne stranke na beogradskim izborima, nije potvrdila. Ponudu nije dobila, a i da jeste, kako ističe, ne bi mogla da je prihvati zbog Festivala. Zbog toga razgovor, ipak, počinjemo pitanjima o manifestaciji koju očekuje jubilarno 15. izdanje.

* Nakon prvog festivala morali ste da založite sopstveni automobil kako bi popunili budžet. Koliko se situacija promenila?

– Nakon prvog festivala prodala sam svoj auto i podigla kredit da bi isplatili trupe. U finansijskom smislu pravi fijasko ili dovoljan razlog za odustajanje. Ali, nijedna edicija nije prošla bez stresa. Naprotiv, čini mi se da je svake godine teže. Iako imamo brend, paralelno se uvek vodi utakmica na domaćem i na nemilosrdnom inostranom terenu. Tamo gde se naš festival posmatra kao balkanski mirakl, jer niko nije verovao da Srbija može imati referentnu priču u oblasti savremene igre. Zato svake godine ranije predstavljamo program i trudimo se da dovedemo najtraženije autore i produkcije. I sama selekcija je rizik, jer u određenom procentu uvek donosi sasvim nova dela.

* Šta je bio najveći izazov tokom ovih 15 godina?

– Izazov je već na samom početku, kada se sklapa program. Više se ne postavlja pitanje da li neko hoće da učestvuje, ali je pitanje kako uklopiti željene naslove u naš kalendar. S ponosom ističem dolazak baleta iz Hongkonga i Sidneja na naredni Festival, jer svako ko se bavi organizacijom ovakvih događaja zna da se iza ovakvih gostovanja kriju barem tri-četiri godine planiranja i rada. Ponosna sam što jedna od najvažnijih azijskih trupa igre na proleće dolazi u London, Pariz, Novi Sad i Beograd. Ovaj posao jedino ima smisla onda kada ste sigurni da će naredno izdanje festivala biti bolje od svih prethodnih. Kada više ne bude te vrste entuzijazma, tražiću novi posao.

* Šta ćemo onda videti na najboljem festivalu do sada – jubilarnom petnaestom?

– Na 15. Festivalu imamo 15 trupa, a program počinje 15. marta. Kako splet okolnosti u mom slučaju ne postoji, prihvatiću da je u pitanju tajno i dugo kovani plan, da ne kažem „strategija“, jer je to ipak reč koja se vezuje za velike stručnjake naše kulture. Svaka od tih 15 trupa je potpuno jedinstvena. Među njima ima onih koje nikada nisu bile u ovom delu sveta, a ima i onih čije nove radove otkrivamo na zadovoljstvo beogradske publike. Od nama nepoznatih autora izdvojiću mladu zvezdu britanske igre Akaša Odedru, za koga kažu da je naslednik Akrama Kana. Videćemo i radove Rafaela Bonačele, Silvije Gribaudi, Jorma Ela, ali i čuvenu trupu Vertigo iz Tel Aviva koju je osnovao igrač i jedan od najboljih pilota izraelske vojske. Da, patio je od vrtoglavice.

* Tu je i Dimitris Papajoanu…

– Tri godine zaredom imamo sreću da našoj publici možemo da priuštimo u ovom trenutku planetarno najzanimljivijeg autora neverbalnog teatra. Umetnika koji ne pripada ni igri, ni pozorištu, ni vizuelnim umetnostima, već kreira neki novi hibrid. Papajoanu je dobitnik nagrade „Jovan Ćirilov“, koju ćemo mu uručiti 12. marta, dok će tri dana kasnije biti izveden njegov „Veliki krotitelj“. U tehničkom smislu to je najdelikatnija predstava koju smo ikada imali, ali je rezultat fascinantan.

* Nedavno je završen projekat Karavan igre. O čemu je reč?

– U 15 gradova Srbije u kojima nedostaju sadržaji i edukacija iz oblasti umetničke igre priredili smo trodnevne programe za sve generacije. Od časova, izložbi fotografija, filmova, diskusija, predstava za decu i mlade, kao i predstava za najširu publiku. Bilo je dirljivo sagledati interesovanje i glad publike u pojedinim sredinama. S druge strane, ostvarili smo još jedan cilj. Učenici baletskih škola iz Beograda i Pančeva dobili su priliku da nastupaju, kao i igrači Narodnog pozorišta. Primabalerina Ana Pavlović je u okviru Karavana igre odigrala više predstava nego tokom sezone u svom pozorištu. Tužno, jer samo jednu Anu imamo.

* Ta situacija je zanimljiva, budući da vama zameraju što nema domaćih produkcija na Festivalu…

– Sve su situacije zanimljive kada sam ja u pitanju. Međutim, i dalje je razlog izostanka domaćeg naslova na Festivalu u potpunom izostanku planiranja tih naslova. Za svaku saradnju potrebne su bar dve strane pregovarača. Mi pripremamo program za 2019. godinu. Poziv je otvoren. Naravno, želimo premijeru domaćeg naslova. Ne mislim da neka predstava koja se vrti nekoliko sezona na domaćem repertoaru može da privuče pažnju ukoliko je „prikačimo“ glavnom festivalskom programu. Dužnost nacionalnih ansambala je da planiraju zanimljiv repertoar, i da svoje naslove nude festivalima i teatrima u Srbiji i regionu. Ne može biti obrnuto. Zamislite sebe pred praznom i loše dekorisanom radnjom, dok vas neko tera da nešto kupite. I još vam zamera ako niste. Festivali kupuju, a trupe imaju zadatak da nude svoje najbolje igrače i produkcije. Obrnuto je jedino u slučaju velikih zvezda. Kada je red pred radnjom, mora da se čeka!

* Zamera vam se i što kao privatan festival aplicirate na konkurs Ministarstva kulture. Ove godine dogodio se i spor oko novca koji je izdvojen. Festival nije dobio očekivana sredstva uz obrazloženje da su ona preusmerena domaćim autorima…

– Odlično što je preusmeren domaćim autorima. Kako je sada kraj godine, bilo bi dobro da sumiramo šta je od tog novca učinjeno. Ja ne vidim da je naša produkcija bogatija i vidljivija, da dobacuje dalje u odnosu na prethodne godine, a novac je svakako potrošen. Ostaje pitanje da li veliki međunarodni projekti treba da budu deo istog konkursa, uz domaću produkciju. Ja smatram da to ne sme biti isti lonac. Pošto znam da ima i onih koji bi voleli da festivala nema, ili da isti ne može da konkuriše u svojoj zemlji, bitno je napomenuti da ukupan iznos za koji apliciramo Ministarstvu kulture, Vladi AP Vojvodine i gradovima u kojima se igraju predstave čini tek petinu ukupnih sredstava potrebnih za realizaciju festivala. Kao i da ovaj novac ostaje u Srbiji. S druge strane, priliv koji Srbija ostvaruje od festivala ima svoj merljiv i nemerljiv deo. Merljiv je onaj koji se odnosi na ukupnu posetu, hotelski smeštaj, avionski i lokalni transport, ishranu, rentiranje pozorišta, angažovanje ljudi… A nemerljiv je onaj koji kroz pr i marketing, kao i dobar glas samih gostiju, BFI vraća svom gradu i državi.

* A kako objasniti to što su paralelno sa sukobom sa Ministarstvom kulture na predstave dolazile Maja Gojković i Ana Brnabić?

– To svakako nema veze jedno s drugim. Festival igre dočekao je i ispratio mnoge ministre. Sa nekima je komunikacija bila bolja, a sa nekima lošija. Ali, ni sa jednim ministrom nije izostala! Izuzetak je sadašnji ministar kulture i bivši sekretar za kulturu Grada Beograda, koji nikada nije došao ni na jednu predstavu BFI. Očekujem da će naredna edicija biti prilika da nadoknadi propušteno. Jer za igru nikada nije kasno!

* Ako ministra ne interesuje BFI, kako je onda došlo do toga da učestvujete na otvaranju rekonstruisanog Muzeja savremene umetnosti?

– Zaista ne znam ko je sastavljao tim, ali očigledno je napravljen odličan izbor, jer je saradnja tri institucije, Muzeja, Filharmonije i Festivala igre, donela uspeh. Preko 50.000 ljudi je posetilo Muzej tokom sedam dana i sedam noći koliko je trajao ovaj jedinstven projekat! Preplitanje različitih umetničkih formi, povezivanje umetnika i institucija, odavno je trend u svetu. Borba je za svaku kupljenu ulaznicu, a nadmetanje u načinima privlačenja publike. Ovde to mnoge ne zanima, dok svako uvođenje nove prakse izaziva negodovanje i razbija uravnilovku. Tako i Festival igre nadalje iritira sistem u kome je inercija postala tradicija. Uvek postoji utisak da „neki tamo Kilijan“ dolazi u Srbiju samo da bi oduzeo parče neba nekom domaćem stvaraocu. E, pa nije baš tako.

Nije bilo ponude SNS

* Je l’ vas iznenadilo to što se o vama pisalo kao o delu tima koji će predstavljati NS na izborima u Beogradu?

– Priznajem da jeste. Svakako prija kada vaš rad neko primeti, kada smatra da ste sposobni i dovoljno inteligentni za još neke zadatke. To je kompliment. Drago mi je i što je umetnička igra do te mere postala važna, jer se o igri ovih dana pisalo, a još više komentarisalo. Međutim, ko god me poznaje, zna da sam u Festival uložila sve. Često na sopstvenu štetu, uz odricanje od učešća u odrastanju svoje dece. Sebi sam namenila ulogu direktorke koja podjednako ume da prevodi na konferencijama za novinare, da učestvuje u istovaru kamiona i u osmišljavanju sponzorskih aktivacija. Pored festivala, vodim i Nacionalnu fondaciju za igru. Eto, imam dve funkcije, i mislim da još moram da ih opravdavam. Uživam ovih dana u ovoj našoj „nušićevskoj“ Srbiji. U situaciji u kojoj gledate ljude kako se polarizuju, prave otklon ili grade mostove, biraju strane, zovu nakon dugog vremena, zapitkuju kako bi bili zanimljivi u nekom kafanskom društvu, i uvek – imaju mišljenje. I onda se pitate, koliko dokonog sveta ima.

* Dakle, vama niko nije ponudio nikakvu funkciju…

– Ne.

* Ali možemo da razumemo zašto se pojavila takva priča, s obzirom na neke stvari koje smo pomenuli poput podrške Ane Brnabić, Maje Gojković…

– Pa, valjda je podrška važna. Zahvalna sam svima koji su učinili da festival stigne do petnaeste godine. Nekada i lepa reč znači. S druge strane, ako imate festival u koji je i država uložila novac, normalno je da imate obavezu da pozovete ministre, predsednika, premijera, gradonačelnika… Baš kao što morate pozvati sponzore i novinare. To je deo kućnog vaspitanja. Često sam uporna, jer želim da ljudi sa kojima nešto realizujem dožive pun Sava centar, upoznaju dela novih koreografa, budu domaćini inostranim umetnicima… Da li mislite da je bolje kada ih sve to ne interesuje? Kada ih nema? Neki su mi zamerili što je aktuelni gradonačelnik u Skupštini pozdravio jednu izuzetno poznatu koreografkinju. Da li bi bili srećniji da smo zamolili portira da to učini? Da li bi „Liberation“ pitao Makrona zašto je došao na Bijenale u Lionu? Smatram da je obaveza političara da prisustvuju vrhunskim umetničkim događajima, jer se radi o diplomatiji koja nam je i te kako potrebna. Važno je da budu pune sale. I svi su jednako važni koji čine tu sliku, bilo da sede u prvom redu iz koga se najgore vidi, ili da su platili kartu na balkonu da bi mirno gledali predstavu.