Aja Jung za Danas o jubilarnom 20. Beogradskom festivalu igre: Ovde nas često uče da je trčanje unazad veština

Zato smo okupili koreografe poput Kilijana, Šehtera, Ejal, Karizo, Pajt… Njihov je pokret inteligentan, snažan i ostavlja bez daha. S druge strane, upoznaćemo jednu vrhunsku cirkusku družinu iz Pariza, zvezdu flamenka Izraela Galvana, orkestar koji svira fakaruni i igrače koji neraskidivo prate orijentalni zvuk u koreografiji Orli Portal… To je naš jubilej, program spreman da oduva planine, jer smo granice pomerali tokom poslednjih 19 godina…, kaže Aja Jung, osnivačica i umetnička direktorka BFI, povodom 20. izdanja ovog festivala na kome se očekuje 17 kompanija iz 11 zemlja sa više od 30 koreografskih postavki koje će videti publika u Beogradu i Novom Sadu.

Beogradski festival igre ove godine „Verovao je u jednu igru“. Čime je inspirisan jubilarni BFI, čiji je moto „Zajedno, mi slavimo igru“?

– Još uvek verujemo isključivo u jednu igru, ali je naredne godine slavimo sa vršnjacima festivala. Vizuelni identitet manifestacije je zamišljen tako da predstavi umetnike koji su rođeni u vreme kada se dešavao prvi Beogradski festival igre, ili neznatno kasnije. Neverovatno je kada shvatite da su to igrači koji su već zakoračili na profesionalnu scenu, dok će neki od njih biti deo postavki važnih koreografa. Uključivanjem te generacije u promotere našeg festivala, mi se obraćamo svojoj, ali i njihovoj publici.

Jubilarni BFI trebalo bi da traje gotovo čitav mesec – od sredine marta do sredine aprila iduće godine sa gostovanjem 17 trupa iz Zapadne Evrope, SAD, Bliskog istoka, ne računajući neverovatnu Blanku. Može li se danas, imajući u vidu umetničku migraciju i svetska iskustva, govoriti generalno o evropskoj, američkoj ili bilo kojoj strogo geografski definisanoj savremenoj igri i kako biste opisali to što publiku očekuje na 20. BFI?

– Naravno da može, ali ako uzimate u obzir čitavu scenu jedne zemlje. Treba imati u vidu da Beogradski festival igre ipak predstavlja ono što je najbolje ili najaktuelnije u nekoj sredini. Mi zaobilazimo sve što je prosečno ili što ne smatramo da nam je potrebno. Čitava američka scena je uglavnom bazirana na delima koreografa američke moderne igre ili na delima savremenih evropskih i izraelskih koreografa. Postoje autentične trupe, kao što su Balet Hispaniko ili Balet Harlema, dok, kao i svuda, ima mnogo onih trupa koje su podlegle globalizaciji. Za narednu godinu pronašli smo jednog sjajnog bruklinskog igrača i koreografa. To je Šamel Pits, o kome će tek brujati svetska kritika. Pogledajte njegov performans na Beogradskom festivalu igre, a zatim pokušajte da ispratite šta će se dalje dešavati sa karijerom ovog umetnika. Garantujem da će za nekoliko godina njegovi nastupi biti nedostižni u finansijskom, tehničkom i organizacionom smislu. Tada ćemo moći da razumemo koliko je bilo važno ili hrabro što je 2023. njegova trupa prvi put nastupila u Evropi, i to baš u Beogradu!

Osim planirane svetske premijere Baleta iz Torina u novosadskom SNP-u, šta biste izdvojili iz programa predstojećeg BFI?

– Mauro de Kandija je zanimljiv koreograf. Italijan zavidne karijere koju je uglavnom vezao za nemačke opersko-baletske teatre. Jednog jutra me je pozvao i rekao: „Aja, želim da napravimo svetsku premijeru za 20. Beogradski festival igre. Radio bih Malarmeovog ‘Fauna’…“ I, nekako smo se brzo dogovorili, jer sam bila na ulici i šetala svoja tri psa. Dala sam reč i nastavila šetnju, prilično sigurna da je dobro da njegov rad ima svetsku premijeru kod nas. Trupa iz Torina je vrhunska i ima ozbiljan tim koji se bavi plasmanom predstava. Tako smo mi dobili svetsku premijeru, a festivali u Monpeljeu, Amsterdamu ili Rimu, tek obična gostovanja. Naravno, svi komadi koje ćemo gledati su za nas sasvim novi, a lično jedva čekam holandski Introdans, koji je okupio tri sasvim različita umetnika u okviru jedne večeri, sa zadatkom da kreiraju na muziku Baha. Svaka nota je odigrana do daske. Vatromet.

Da li će 20. BFI, pre svega zbog gostovanja Blanke Li, u prvi plan staviti pitanje odnosa i veze tehnologije, umetnosti, iluzije i publike?

– U prvi plan stavljamo činjenicu da je svet otišao daleko, jer ovde često posmatramo one koji nas uče da je trčanje unazad veština, kao i da se pozorišta mogu voditi po principu iz šezdesetih godina prošlog veka. Zadatak festivala je da predstavi nove trendove, a ovaj može biti prečica ka onima koji su odrastali na senzacijama sa telefonskog ekrana. Sve se dešava u jednom modulu, u kome samo 10 gledalaca, uz pomoć pet igrača, putuju kroz Pariz i njegove raskošne zabave. Kostime je dizajnirala modna kuća Šanel, muziku Teo Gutijerez, a komad je odmah na početku poneo Zlatnog lava Venecijanskog filmskog festivala. Ipak, pored dizajna, arhitekture, mode i filma, poznata koreografkinja je unela mnogo igre u ovaj VR spektakl. Zato smo ga lako prisvojili.

Poslednjih godina gotovo da nema izdanja BFI bez grčkih koreografa – na 20. gledaćemo dela Andonisa Fonjadakisa i Euripida Laskaridisa. Postoli li neka posebna „veza“ između Festivala i grčkih umetnika?

– Reklo bi se da postoji, jer umemo da dođemo do onih koji su pregazili granice Balkana i postali svetske zvezde. Baš takvi su Papajoanu, Rigos, Fonjadakis, Mandafunis ili Laskaridis, koje je beogradska publika već upoznala. Međutim, ono što je zaista fascinantno jeste da je grčka pozorišna scena bukvalno procvetala u poslednjih petnaestak godina, kao i da se pojavilo na stotine interesantnih autora u oblasti igre i teatra. To su uglavnom mladi umetnici, posve autentični, iznenađujući, hrabri… Uz to, ni najmanje površni. Ono što se danas dešava u Grčkoj, ponajviše u Atini, podseća na talas kreativnosti koji je pre tridesetak godina transformisao Tel Aviv u epicentar savremene igre. Uvek je dobro kada država taj zamajac prepozna, pa se Grci danas mogu pohvaliti novom baletskom scenom u teatru koji je Renco Pjano osmislio uz finansijsku potporu Fondacije Stavrosa Nijarhosa, zatim fascinantan Onazis centar koji ima nekoliko scena posvećenih isključivo umetničkoj igri, ali i brojne manje prostore u kojima je igra dominantna. Naravno, veoma sam ponosna na veze koje naš festival održava sa Italijom, Francuskom i Izraelom. Nijedna edicija festivala nije prošla bez predstava iz svake od ovih zemalja.

Iako podržava umetničke različitosti, u programima BFI nema krajnje eksperimentalnih i hermetičnih predstava kakve je moguće videti na pojedinim festivalima u Zapadnoj Evropi ili u delima umetnika koji rade u skandinavsim zemljama. Zbog čega?

– Zato što mi nemamo tu vrstu finansijske podrške u kojoj je dozvoljeno da eksperimentišete ili dovodite svakojake čudake kako bi ohrabrili neke druge čudake ili potpune amatere… Ja duboko verujem da scena ipak mora da ostane sveto mesto. Ono na koje ne može svako da stane, prošeta bez ikakvog povoda i razloga, ili krene da trči i da se bacaka, dok publika traži opravdanje i definicije za ono što je – ništa. Za mene je to vređanje inteligencije. S druge strane, konkretno u Nemačkoj, ili u nekim skandinavskim zemljama, postoji toliko kvalitetnih stalnih trupa i pozorišta čiji se programi temelje na igri, da je sasvim prihvatljivo da na nekim festivalima vidite ono što se obično ne viđa na repertoaru i u bogatom programu gostovanja i cirkulacije ozbiljnih umetničkih vrednosti.

Da li posle izdavačkog prvenca, srpskog izdanja autobiografije čuvene balerine Karle Frači, koje je predstavljeno i na 65. Beogradskom sajmu knjiga, BFI planira objavljivanje novih knjiga?

– Iako ne umem dugo da uživam u obavljenom poslu, Karlina knjiga je donela radost. To je bio lični čin, obaveza koju sam smatrala važnom, posao koji je zaokružio jedno vreme. Tokom novembra nas očekuje predstavljanje knjige u Subotici i Novom Sadu. Postoji protokol sa izdavačkom kućom Mondadori, kao i bezbroj predivnih knjiga iz oblasti baleta i igre u Italiji. Ipak, pitanje je koliko mi imamo čitalaca za tu vrstu literature. Bojim se, jako malo. Prvi sledeći izdavački poduhvat će biti vezan za monografiju kojom obeležavamo dve decenije Festivala igre. O tome sam pričala sa Žarkom Sakanom i njegovim timom dizajnera. Biće to zanimljiva knjiga koju Beograđani mogu sa ponosom da poklone nekom strancu…

Koliko već sama činjenica da BFI obeležava dve decenije postojanja ukazuje na neku vrstu „instutucionalizacije“ ove manifestacije i da li to nameće i određene pravila, standarde i obaveze, pre svega prema publici?

– Iza zavesa našeg festivala nikada nije stajalo više od pet osoba. I, to bez kancelarije. Po tome smo daleko od standarda srpskih institucija kulture, u kojima nema direktora bez sekretarice, a to su već dve kancelarije. Ono što nas takođe čini drugačijima, jeste naš odnos prema umetnicima i publici, kao i količina energije, strasti i vremena uloženog u realizaciju festivala. Upravo ta posvećenost prevazilazi i fascinira najozbiljnije sisteme u svetu. Festival je do danas prikazao 317 trupa ili 472 postavke, dok je preko 340.000 ljudi pratilo naše programe. Ono što smatram najvažnijim, jeste da smo rasli, bez obzira na prilike i neprilike.

Izazov ćutanja

Šta je „formula“ za opstanak i trajanje međunarodnog umetničkog festivala, pogotovo kad je reč o savremenoj igri u srpskim okvirima – promenljivim političkim, ekonomskim, egzistencijalnim okolnostima, koje diktiraju i kulturnu politiku? BFI je jedan od malobrojnih umetničkih projekata iz vremena DOS-ove vlasti koji je preživeo političke promene u Srbije.

– Ne postoje formule. Ovakav poduhvat zahteva neprekidan rad i ulaganje. Za svaki veliki san koji se ne uklapa u standarde, veština je pronaći saveznike. Bilo je i protivnika, koje nastojim da zaboravim. Uostalom, njih se više niko i ne seća. Festival ponosno slavi 20. rođendan.

Od ideje o BFI do njegovog predstojećeg 20. izdanja šta Vam je bio najveći izazov?

– Najveći izazov je bio da ćutim. I danas je to izazov. Kao što je izazov balansirati, stajati na vrhovima prstiju, hodati po žici, oštriti ivice nerava da ne popuste… Volela bih da je bilo lakše, da nismo bili gurani, omalovažavani, saplitani, omrženi… Narastajuća toksičnost naše sredine je nešto što me najviše plaši. A onda čujete reakcije publike, saslušate neke ljude koji vam se jave, odgovorite na neki mejl, i pomislite kako nije bilo uzalud što smo ostali baš ovde da za neku posebnu i nežnu publiku kreiramo velike događaje.

Najvažnije ministarstvo

Srbija je dobila novu oročenu vladu sa starim premijerom i nepromenjenim ministrom kulture. Šta očekujete od nove-stare vlasti kad je reč o odnosu prema kulturi i umetničkom stvaralaštvu, pre svega u oblasti umetničke igre?

– Želim svu sreću i snagu ministru kulture. Malo je onih koji razumeju da je Ministarstvo kulture za nas najvažnije ministarstvo. Ukoliko postoji želja da budemo bar malo bolji u budućnosti, trebalo bi početi sa kulturom.