Ajant, dlan i lopata

Ajant je moj omiljeni antički junak. Redak svat koji odbija očev savet da pred bitku traži pomoć bogova.

Odbio je pomoć boginje Atene: Pomozi drugim ratnicima, ovde gde ja stojim/protivnik neće proći. Ja ću to sam obaviti. Ajant po junaštvu stoji uz bok Ahileju.

Kad je Ahilej poginuo, Ajant je poželeo njegovo oružje. Znao je da po zasluzi njemu pripada. Bogovi su se odlučili za Odiseja. Ajant je pao u jarost, a u ludilo ga je odvela Atena. Njen ljubimac bio je Odisej.

Bogovi ne trpe oholost junaka. Pomračenog uma, poklao je stado ovaca misleći da su njegovi neprijatelji. Jedan ovan je bičevan kao da je Odisej.

Da bi ga posramila, Atena mu je vratila razum da vidi šta je učinio.

Svako ostane sam u svom bolu.

Potrošio sam mnogo reči da bi došao do nekakvog finala. Ha, finala! Prelistavam Antologiju italijanske poezije XX veka koju je sastavio Dante Mafija.

Da bih ukrao neki stih za međunaslov u eseju o romanu Vrijeme koje se udaljava Mirka Kovača. I evo u tom prelistavanju pesme Ajant, da mi pomogne.

Pesmu je napisao Vičenco Kardareli. Kako pesnik, između toliko bogova i junaka, posle toliko stoleća vraća dug slavnom ratniku.

Ajant se ubio tačno u podne prkoseći bogovima. Želeo je da ode u carstvo sena u času kad nije imao senku. Ajantova krv cvetala je u mojoj obitelji.

Vičenco Kardareli bira najpravednijeg, nemilosrdnog i najmoćnijeg sudiju. Stih: Nikakav bog da te štiti/ni slava bez premca da ti se osmehne,/samo te junaštvo tvoje pratilo/Grci ti onu jednu što požele nagradu uskratiše;/oružje Ahila/vešta varalica/preote ga,/ali more njemu ga uze.

A milosrdni/talas, talas nestalne ćudi, ali kadar/da mirnije sudi od ljudi, da traje/duže no sreća,/na tvoju humku najzad ga položi.

Voleo bih da je Ajantova humka sad na obali njegove Salamine.

I volim što ni Zevs ne može pomoći Ateni, koja je pala u božansku jarost. Možda pređe na bromazepam.

Atena je ugašen vulkan. Ajant je smrt koja živi. Ostavio je svoje snove, svoju pravdu u mojim venama. Na Ajantovoj humci more svira na usnoj harmonici. Miodrag Raičević svira bluz u pesmi Dlan & lopata:

Uvek se sa setom sećam
vremena kad sam ushićen,
čeprkao po sebi,
(sebi bejah najdraži vrt),
tražeći reči koje bi
pojasnile neke stvari.

Sad vidim: osim dosta lišća
u tim stihovima
ničeg nije bilo.
Ah, nimalo nežnosti:
dlan i lopata!

Stoga dadoh da mi na ploči
(pod kojom ću počivati vedar)
uklešu nekoliko reči:

„Pisao je pesme s iskrenom
namerom da ih čitaju svi, i ne bi
prestao, makar ih ne čitao niko!“