Ako prestanemo da reagujemo i pružamo otpor, poješće nas mrak

Prvi srpski film čija se radnja dešava u periodu svetske pandemije biće nastavak njegovog ostvarenja „Pored mene“ i pratiće poznate likove pet godina nakon završetka gimnazije.

U fokusu se nalazi novinarka Ksenija koja istražuje nestanak druga iz nekadašnjeg odeljenja, a posebno zanimljivim celu priču čini to što se potraga odigrava na desktopu računara.

S obzirom na to da je još ranije najavljeno snimanje filma „Pored nas“ (isti likovi samo deset godina od prvog filma), čiju je realizaciju sprečila aktuelna situacija, „Pored tebe“ je i deo buduće trilogije.

-Hronološki, film koji smo sad napisali dešava se pet godina posle prvog filma, i pet godina pre trećeg.

Žanrovski, ‘Pored tebe’ bi bio nekakav politički triler, sa elementima misterije, detektivske priče.

Likovi iz gimnazijskog razreda, koji su proveli noć zaključani u školi u prvom delu, sada postaju osumnjičeni u istrazi povodom misteriozne smrti prijatelja iz škole.

Glavna junakinja Ksenija (Mina Nikolić) je novinarka koja pokušava da reši ovu misteriju, iz svog stana, sputana vanrednim stanjem i epidemijom.

Film prati njenu transformaciju od tabloidne do ozbiljne istraživačke novinarke, dok pokušava da rasplete mrežu estradnih, medijskih i političkih spinova i laži koja je deli od istine.

Pored ovoga, Ksenija doživljava i privatnu dramu, u borbi protiv virusa, od koga se njena baka razboljeva – koja prerasta u borbu sa našim zdravstvenim sistemom – objašnjava u razgovoru za Danas Filipović, dodajući da su mu inspiracija u pisanju scenarija bili američki film „Potraga“, ali i „Locke“ ili danski „The Guilty“, te „Telefonska govornica“, Hičkokov „Prozor u dvorište“, i mnogi drugi, u kojima su protagonisti na različite načine izolovani od sveta.

Ti si ljubitelj SF-a. Ljudi su ovih meseci pokušavali bolje da shvate situaciju u kojoj se nalaze gledajući filmove – od „Zaraze“ do „Svetskog rata Z“. Šta ti misliš o tome? Koliko nam je film pomogao?

– Ne mogu da govorim u tuđe ime, ali meni je rad na ovom filmu tokom vanrednog stanja zaista učinio tu, mnogima traumatičnu, situaciju dinamičnom i zanimljivom.

Umesto refresh-ovanja stranica sa statističkim podacima o broju umrlih i zaraženih, ili čitanja seksističkih tvitova o izgledu doktorke iz kriznog štaba, ili, nedajbože, gledanja tih Vučićevih treš-performansa, pokušao sam da kreativno iskoristim „zatvorsko“ vreme, i eto – rodio se budući film.

Pored pisanja, iskoristio sam priliku da ponovo pogledam remek-delo iz rane faze HBO-a, seriju „The Wire“ Dejvida Sajmona, koju svima preporučujem kao obaveznu lektiru.

Šta je za tebe bilo posebno filmično u celoj situaciji?

– Možda mogućnost da se, kroz prizmu epidemije, sagleda jedno izgubljeno društvo, gde institucije padaju kao kule od karata, gde politička veza ili protekcija postaje naizgled jedini način da se pokrenu stvari i reši problem, kao i kontratežu tom mraku, kroz životnu priču novinarke Ksenije.

Hteo sam da prikažem transformaciju te devojke, koja je istovremeno i žrtva i kreator tog sistema, ali u jednom trenutku donosi odluku da ne želi više da živi i radi pod takvim „pravilima“, da želi da bude deo promene, da radi kako joj savest nalaže. Koja je cena tog idealizma?

Kakve odluke donosimo kad biramo između ideala i života naših najbližih? Ksenija nije savršena, i to je čini meni interesantnim dramskim likom.

U filmu „Pored mene“ junaci su bili izolovani, ali bez modernih tehnologija, dok je tokom epidemije bilo obrnuto. Da bi neko bio pored nas, morali smo da imamo mobilni telefon. Kako gledaš na tu promenu perspektive?

– Pa, interesantna mi je bila ta inverzija, ali suština je ista. „Pored mene“ govori o zbližavanju koje može da se desi kad se, bar na jednu noć, ode „offline“, i kad se skinu maske, a u „Pored tebe“ je našoj protagonistkinji upravo ta ista tehnologija jedini prozor u svet, ka drugim ljudima, ali i maska koju mora da skine da bi ih videla.

Ksenija ne može da se nalazi i razgovara sa osumnjičenima uživo, ali može da istražuje njihov „digital footprint“ na internetu – profile na društvenim mrežama, komentare, klipove koje kače… Zanimljivo je što svi, kao, znamo da su te slike koje o sebi kreiramo na mrežama zapravo lažne, dakle maske, koje selektivno izostavljaju sve što želimo da sakrijemo od sveta, ali, i pored toga – najčešće upadnemo u zamku, poverujemo u te simplifikovane, „očišćene“, verzije ljudi koje poznajemo.

Zaboravimo da je istina prljavija, banalnija, kompleksnija – zapravo, sličnija nama. Tako da se oba filma zapravo bave skidanjem maski, samo na različite načine.

Film treba da prikaže sa čime se sve srpsko novinarstvo danas bori. Šta nam je u, inače već otežanim okolnostima za slobodno novinarstvo, dodatno otkrila korona? Imali smo slučaj hapšenja Ane Lalić, napade na Žaklinu Tatalović, izrežirana pitanja na konferencijama, javne podatke koji se kriju…

– Korona je pokazala koliko je profesija novinara važna, uvek, ali posebno u ovakvim kriznim periodima.

Koliko znači istina i proverena informacija, nezavisno novinarstvo. Koliko je novinarima teško u „poluslobodnim“ društvima poput našeg, teško da sačuvaju glavu, da rade svoj posao po savesti, da zadrže minimum ljudskog i profesionalnog integriteta.

Ovaj film je možda nešto najbliže dokumentu što sam do sad napisao. Satkan je od stvarnosti u kojoj živimo, direktan je, možda direktiniji i eksplicitniji od „Šišanja“, sa kojim, inače, ima jaku vezu.

Nadam se da će doći do publike i ostati kao neko svedočanstvo epohe, ekstremnih situacija koje smo preživeli, života jedne „male“ novinarke u neoradikalskoj Srbiji.

Da li si ti pratio redovne konferencije za novinare kriznog štaba? Kakav si utisak imao od „najsmešnijeg virusa“ i „šopinga u Milanu“ pa do ukidanja vanrednog stanja?

– Nemam TV već godinama, a i da imam, ne bih bio takav mazohista da ih gledam.

Meni sve što Vučić i ekipa rade deluje kao nekakva karikatura provincijskog pozorišta – oni njihovi majmuni sa bakljama na krovovima, fašističke falange koje „vole kuce i mace“, nepodnošljivo kreveljenje predsednika i njegovih miniona, ta njihova jeftina gluma, gora nego u najgorim domaćim serijama.

Odnosno, što reče jedan prijatelj, čak i statisti u tim našim filmovima i serijama glume bolje od SNS ekipe.

Žao mi je jedino što to sve i dalje prolazi kod velikog broja sunarodnika. Ipak, nadam se nekom buđenju, možda baš tih ljudi koji su bili kičma režimu koji je eksplicitno pokazao da ih prezire.

Šta je još o našoj vlasti, ali i društvu otkrila epidemija?

– O vlasti – da su došli u stadijum da atomskim bombama reaguju na svaki nagoveštaj pobune.

O nama – da je, samim tim, pobuna neophodna. Meni je najjeziviji momenat tokom epidemije bio taj „kontramiting“ koji je vlast organizovala ispred Skupštine. Postrojili su hiljade sopstvenih podanika u gomilu, u sred epidemije, i rizikovali da ih zaraze koronom.

To pokazuje koliko ljudski životi ništa ne znače Vučiću i ljudima oko njega, čak i kad su u pitanju životi ljudi koji glasaju za SNS. Bili su spremni da ih ugroze zbog sitnice, da ne trepnu.

Misliš li da je korona pokazala i da pritiskom ipak nešto može da se promeni? Čini se da je očigledno nezadovoljstvo zbog policijskog časa dovelo do bržeg ukidanja vanrednog stanja…

– Mislim da često potcenjujemo mogućnost promene. Neredi u Americi koji su izbili posle ubistva Džordža Flojda su primer da pritisak funkcioniše, da tera neke koji su do juče bili „politički neutralni“ (čitaj – relativizatori republikanskog rasizma) da se javno opredele, da izaberu stranu.

Ogroman broj ljudi je stao uz svoje afroameričke sugrađane, istupio, javno rekao da im je dosta Trampovih laži, nasilja, njegovog podstrekivanja rasizma i podela.

Videćemo kako i da li će se to nezadovoljstvo iskazati na predstojećim izborima. Ne znam da li je kod nas nezadovoljstvo uticalo na trajanje policijskog časa, ali se nadam da je, na primer, lavina kritika i pritisaka građana posle hapšenja novinarke Ane Lalić ipak malo doprinela tome da ona bude puštena na slobodu.

Ako prestanemo da reagujemo i pružamo otpor, poješće nas mrak.

Očekuju nas izbori. Hoćeš li ti izaći? Da li je bojkot način da se kanališe želja za promenom koja očigledno postoji?

– Mislim da bojkot može da bude dobra politička odluka, u situaciji u kojoj je država privatizovana i oteta od strane režima, i gde su ukinute mnoge poluge demokratije.

S druge strane, mislim da bojkot ne može da bude cilj sam po sebi, i nikako ne bi trebalo da postane nekakva mantra ili dogma.

Bojkot bi, po meni, bio sredstvo da se dođe do, makar približno, fer izbora, da se ukaže na to da je ovo u čemu živimo travestija države, institucija i demokratskog procesa. Ali to ne može da se desi bez nalaženja publike i saveznika – i među građanima, i u međunarodnoj zajednici.

Ja ne vidim da opozicija to vešto radi, i ne znam kom delu međunarodne zajednice se obraća – Evropi? Rusiji? Erdoganu i Orbanu? Vidim ekstremnu polarizaciju na društvenim mrežama, vidim preuzimanje Vučićeve metodologije i etiketa u komunikaciji, nedostatak pluralizma i konstruktivnog dijaloga.

Dobar primer za to su lokalni izbori. Zašto, zaboga, iko misli da su glasači toliko glupi da ne mogu da bojkotuju parlamentarne i istovremeno glasaju na nekim lokalnim izborima? Nisu.

Da živim i glasam u Šapcu, naravno da bih izašao na lokalne izbore i sprečio da i tu oazu demokratije pojede SNS. Pošto živim u Beogradu, mislim da ću bojkotovati celu farsu, ako ništa, samo zato što režim toliko histerično reaguje na sam pomen bojkota.

Pre početka epidemije pripremao si film „Pored nas“. Tu su poznati junaci zatvoreni u rijaliti program. Šta te je navelo da to izabereš za pozadinu priče? Živimo li svi već u rijaliti programima za sto evra nagrade?

– To je upravo jedna od tema kojom bi se bavila serija „Pored nas“ koju planiramo paralelno sa filmom – kako je svako od tih mladih ljudi doveden dotle da prihvati ulazak u taj rijaliti, koji se zove „Prirodna selekcija“?

Oni su svi imali drastično različite živote, neke od njih ćemo videti i u ovom filmu, ali su na kraju svi došli do tačke gde im ta novčana nagrada rešava sve u životu. Mislim da ta premisa savršeno oslikava poziciju u koju smo svi dovedeni – hteli ne hteli, statiramo u cirkusu u koji se naš život u ovoj državi pretvorio.

Nekoliko puta sam isticao paralele sa serijom „Lost“, ali, mislim da „Pored nas“ više liči na „Igre gladi“ – deo likova odluči da više neće da statira u tom cirkusu, i počinje sukob.

Interesantna međunarodna glumačka ekipa

* Kakva je trenutna budućnost filmova „Pored tebe“ i „Pored nas“. Dokle se stiglo s pripremama? Kada će početi snimanja?

– Snimanje trećeg dela je korona odložila za sledeću godinu, i upravo zato smo smislili film koji možemo da realizujemo i u ovim, karantinskim, uslovima.

Tako da se nadam da ćemo bar deo filma „Pored tebe“ snimiti već krajem ovog meseca. Scenario je završen, vrlo smo zadovoljni, i sad radimo kasting.

Film radimo u produkciji Hypnpolisa, kuće koja je radila sve moje prethodne filmove, a koautor priče je producent Branislav Jević. Očekujem interesantnu međunarodnu glumačku ekipu, u kojoj će glavne uloge tumačiti zvezde prethodnog filma, ali i mnogi drugi glumci iz starijih generacija.