Ako pristanem na pritiske, to će značiti da sam poludeo

A ovde su stvarali: Rade i Olivera Marković, Tatjana Lukjanova, Đuza Stojiljković, Miodrag Petrović Čkalja, Soja Jovanović, Minja Dedić, Paolo Mađeli, Dejan Mijač i mnogi drugi velikani… No, ono što je još značajnije su smeli pomaci koje je ovo pozorište svojevremeno karakterisalo. Ovde su prvi put izvedene drame, u to vreme nama malo poznatih, „zapadnih“ autora, poput Tenesi Vilijamsa, Artura Milera, Judžina O’Nila, Ozborna i drugih… Taj „dekadentni“ zapadnjački realizam se odupirao ustaljenim normama u pozorištu, te se kod nas odmah našao na udaru vlasti. Ali, tako su razni kometiti i stručnjaci koji su brinuli o tekovinama revolucije napravili divnu reklamu, te doveli gledaoce, a u stvaraocima se rasplamsao istraživački duh… Taj pomak ka eksperimentu i traganju za istinitim pokidao je lance i drugim pozorištima, te ne samo što je obeležio to „zlatno doba BDP“, već izgradio njegov identitet za sva vremena“, priča u razgovoru za Danas Andrej Šepetkovski, glumac, dramaturg i odnedavno umetnički direktor ovog teatra.

Čuveno Pozorište na Krstu sinoć je obeležilo 70. rođendan.

* Da li se BDP udaljio od ideja s kojima je nastajalo? Šta je ovo pozorište danas?

– Prvo što većina ljudi pomisli pri pomenu ovog pozorišta je upravo „zlatno doba“ pedesetih i uzdizanje početkom novog milenijuma pod upravom Nebojše Bradića. Svakoj novoj upravi je potrebno malo vremena da realizuje koncept. Sećam se kako je divni Miloš Krečković imao briljantne ideje, ali nije ni dve pune dve godine ostao upravnik, te ih nije do kraja realizovao. U početku sve uprave pomalo lutaju, ali onda se vrate na put koji je negde ovoj kući predodređen i koji je prethodnica zacrtala. A to je savremeno pozorište. Direktor Slobodan Ćustić na velikoj sceni, kroz razne žanrove, obrađuje ove godine na žalost uvek aktuelnu temu rata. Postavljaju se pitanja odnosa okupatora i okupiranog, opravdanosti uzimanja oružja u ruke, ljudskosti koja prevazilazi dužnost, granica trpljenja zla, pohlepe i bezumlja koji rađaju rat… i mnoga druga.

* Čime ćete se vi voditi u osmišljavanju repertoara BDP-a?

– Nastavićemo tradiciju igranja najnovijih kvalitetnih tekstova svetske i domaće dramaturgije po kome je Beogradsko dramsko pozorište prepoznatljivo. No, izbor samih tekstova je samo polazna osnova za pravljenje dobrog repertoara, jer je taj proces neodvojiv od pažljivog izbora reditelja i saradnika, te temeljne analize rediteljskog koncepta i ideje. Ukoliko se ukaže prilika da neko savremenim pristupom, kroz tekst iz neke druge epohe obradi teme koje nas se i sada tiču, nema razloga da ograničavamo sebe i lišimo se antike, renesanse, klasicističke i građanske drame, epohe romantizma ili realizma… Neke teme su večne, a neke diktira istorijski trenutak koji upravo živimo. Bitno je da ideja bude provokativna, nova, smela, razumljiva i autentična, te da u krajnjem ishodištu pokrene čoveka na bolje. A samim tim i društvo.

* Šta ste vi kao glumac videli kao najveći problem pozorišta u Srbiji?

– Strah. Nešto (ili nekog) proglasimo za vrednost samu po sebi, pogotovo ako ima masku, samo masku, urbanog, emancipovanog, liberalnog i prizvuk borbe za ljudske slobode. To onda bezglavo pratimo, bez ikakve procene umetničke vrednosti. Potpuno razumljiva pojava koja vekovima traje. LJudi se iz straha za egzistenciju, te želje da budu deo zajednice, ponekad i nesigurnosti u svoj sud, priklanjaju većini. Zatim, problemi u pozorištu su kod nas slični kao i u firmi, preduzeću, celom društvu. Uništavamo zavišću jedni druge. Ako nam ljubav nije motiv da pomognemo, onda i čista pragmatičnost može da nas pokrene ka tome. Nikako da shvatimo da ćemo, ako pomognemo darovitom pojedincu, on doprineti zajednici, te da će i nama biti bolje. No, bes i slavoljublje nam nadvlada i srce i razum. Sprečavajući tuđi uspeh, spremni smo da guramo u ambis, pa makar se survali zajedno sa svojim plenom.

Interesantan je i fenomen, da van tzv .“velikih“ pozorišta koja su na budžetu Grada i Republike, postoje glumci sa vrhunskim rezultatima i izuzetno vredne predstave koje su ostale skrajnute, te nemaju nikakvu mogućnost da šira javnost sazna za njih. Oni nikada ne dobijaju nagrade, retko su prepoznati od kulturne elite, tretiraju se kao umetnici i dela drugog reda. A često su baš ti, odbačeni, pisali istoriju pozorišta i pomerali granice. Jasno definisana kulturna politika bi trebalo da postavi pravila za rešenje i ovog problema. Ima još mnogo problema. Nepostojanje zakona o pozorištu, stranačka uplitanja u dovođenje novih ljudi, besparica… Čini mi se da treba da se napravi dijagnoza svih bolesti i da se leče. I da se na dobrim primerima uči. A uzora ima. Ima i kuća koja osmišljeno rade i odličnih predstava.

* Kako ćete na te stvari uticati kao umetnički direktor jednog teatra?

– Pre mesec dana, kada sam počeo ovo da radim, pismeno sam obećao da ću sa Upravnim odborom, direktorom i dramaturgom da utičem na jasnu repertoarsku politiku i temeljno osmišljenu, atraktivnu ponudu sadržajnih predstava, zatim na poštovanje umetničkog integriteta članova ansambla i gostiju, njihovih afiniteta i potreba, te poštovanje rediteljskog koncepta i oplemenjujuće ideje zbog koje je angažovan. Obaveza mi je i da stvorim radnu, radosnu i toplu atmosferu, ispunjenu ljubavlju i kreativnošću, bez pesimizma i mrzovolje koji koče stvaralački potencijal. Autentična i neponovljiva ličnost svakog glumca bi trebalo da se razvija kroz duh nesebičnog davanja partneru i publici, u sredini koja odiše poverenjem.

* U poslednjih godinu dana mnogo se govori o cenzuri u domaćim pozorištima. Kakva je situacija u BDP-u? Utiče li neko sa strane na repertoar teatra?

– Cenzura je, pretpostavljam, doduše nemam dokaze, u manjoj ili većoj meri u ovoj zemlji uvek postojala. Na žalost, posebno autocenzura. Sa druge strane, taj pojam se često pogrešno tumači. Naime, mislim da upravnik ili umetnički direktor bilo kog pozorišta ima obavezu da prepozna neukus u kritici koju neka angažovana predstava pruža, ili ideju koja može da povredi npr. nacionalna ili verska osećanja publike, te da to spreči. Ali, to treba vrlo pažljivo da se radi, jer sam pojedinačni gest, replika, izdvojen postupak u predstavi, određeni lik ili scena, ne znače ništa van konteksta cele predstave. Dakle, bitna je celokupna ideja i poruka i ni o čemu ne treba suditi pre no što se vidi. Zato uprava mora da ima hrabrosti, da bude nezavisna, iskusna i pozorišno obrazovana. Tek ću videti kakva je situacija u BDP. Ako bude pritisaka i ako budem pristajao na njih, to će biti znak da sam poludeo. Prvo, dugo sam razmišljao da li smem da se prihvatim ovakve odgovornosti i časti koju mi je Slobodan Ćustić ukazao, te da jedno vreme zbog obaveza lišim sebe onoga što najviše volim, a to je stvaranje novih uloga. Sada, kad sam prelomio, bilo bi apsurdno da živim neslobodno. I ako se to desi, raščerečite me, molim vas. Naime, pristajanjem na takav kompromis, ucene, trgovinu umetnošću i lepotom, čovek gubi sebe, a svima, pa i uceniteljima čini štetu.

Pomorandže za zbogom

Rođendan BDP-a obeležen je sinoć animiranom 3D projekcijom istorije ove ustanove na fasadi zgrade, izložbom fotografija i kostima, dodelom tradicionalnih godišnjih nagrada za umetnička ostvarenja članovima i saradnicima tog teatra, kao i premijerom predstave „Pomorandže za zbogom“. Ovaj komad nastao je po knjizi Biljane Popović a dramatizaciju je radio Andrej Šepetkovski. Kako objašnjava, nije siguran zašto je baš ova predstava izabrana da bude premijerno izveden povodom jubileja, jer donedavno nije ni znao za tu odluku budući da u vreme njenog donošenja nije bio postavljen na mesto umetničkog direktora, ali dodaje da može da pretpostavi.

– Sama priča iz romana odiše ljubavlju, te praštanjem svima i za sve. Okvir drame je pozorište u pozorištu, a završava se posle rata, kada jedan od junaka, plemeniti partizan koji se bori protiv ideologijom ostrašćenih drugova i osvetoljubivih vlasti, stvara novi život. To su upravo godine kada su stvorili ovo pozorište. Tako je u priči. A u predstavi… videćemo. Nikad se ne zna – kaže Šepetkovski.

Sedamdeset sezona na Crvenom krstu

Povodom jubileja sedam decenija Beogradskog dramskog pozorišta objavljenja je i monografija „Sedamdeset sezona na Crvenom krstu“. Promocija knjige biće održana večeras u 18 sati u foajeu ovog teatra. Monografiju su priredili glumac Savo Radović i dr Nikola Bjelić a sadrži 42 svedočenja ljudi koji su radili ili još uvek rade u BDP-u, od glumaca, reditelja, scenografa, kostimografa, pa sve do dekoratera, biletara, sekretarice, inspicijenta.

Omiljene humorne melodrame

Interesantno je da je poslednjih nekoliko godina publika najviše volela da gleda melodrame prožete humorom. No, tematika tih predstava je bila vrlo intrigantna i nedovoljno istražena. „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića na neposredan način ogoljuje bauke komunizma, „Trpele“ (obe u režiji Bobana Skerlića), neverovatno snažno obrađuje problem nasilja nad ženama, dok „Moje dete“ u režiji Ane Đorđević potresno oslikava život marginalizovanih grupa.