Ako smo „za struku“, onda je i u kulturi treba poštovati

Stručna, međutim, i zainteresovana javnost znala je mnogo pre smene da Slađana Petrović Varagić vodi jedno od mesta za izlaganje savremene umetnosti sa najpromišljenijim konceptom, ravno onima u većim gradovima poput Beograda i Novog Sada, pružajući priliku publici ovog dela (Zapadne) Srbije da vidi najrecentnija umetnička dela i upozna njihove autore. Nakon smene, iako je sudskim postupkom vraćena na poziciju direktorke, zbog daljih opstrukcija lokalne vlasti, Slađana se opredelila za samostalan rad u kulturi, postavši preduzetnica u ovoj oblasti. Kako država prepoznaje umetnike i radnike u kulturi van institucija, koji deo budžetskog kolača njima pripada i kakva je situacija (bila) za vreme i nakon pandemije, Slađana Petrović Varagić govori za Danas.

* Planirani ovogodišnji budžet za kulturu već je bio manji nego prošlogodišnji što je izazvalo buru negodovanja, a potom je sa situacijom pandemije dodatno umanjen za 2, 7 milijardi dinara. Da li je tako moralo da bude i može li se i kako to što je od budžeta preostalo pravilno rasporediti do kraja ove kalendarske godine?

– Kultura se u našoj zemlji već odavno odlaže za „bolja vremena“ i tako je danas došla na samu marginu društva. To se jasno vidi na osnovu visine budžeta koji se za kulturu odvaja (manji od 1% ), zastupljenosti kulture u medijima ili na osnovu toga da nemamo jasnu kulturnu politiku, niti participativni ili ekspertski pristup u njenom vođenju.

Činjenica da je prvim setom mera pomoći Vlade Republike Srbije kultura ne samo zaboravljena, već da su joj dodatno umanjena sredstva, govori koliko je katastrofalan odnos države prema kulturi. Čini se da kulturnu politiku vodi Vlada i Ministarstvo finansija, a ne Ministarstvo kulture, da ne postoji svest o značaju kulture i umetnosti za društvo i da ne postoji briga o onima koji u sektoru kulture rade, a posebno kao predstavnici vaninstitucionalnog sektora.

Ovakav budžet se ne može nikako rasporediti da podmiri ni osnovne potrebe sektora u kulturi. Neki konkursi za podršku projektima se čak ukidaju, prvi je to uradio Grad Beograd, a najavljuju to isto i neke lokalne samouprave. Vrlo je upitno da li je taj čin zakonit, jer brojne ustanove, udruženja, umetnici, kulturni radnici su uložili vreme, ekspertizu i resurse da projekte napišu i predaju, i potom je konkurs bez obaveštavanja svakog aplikanta ponaosob poništen, a takođe nije jasno i transparentno obrazloženo gde su sredstva preusmerena. Najvažniji problem je što je time opstanak brojnih organizacija, nezavisnih galerija i udruženja, doveden u pitanje, a takođe i brojnim umetnicima i kulturnim radnicima ugrožena i egzistencija. Ministarstvo kulture se vrlo ponosi time da su konkursi „očuvani“ i u ovoj godini. Verujem da je bilo pritisaka i volje od strane Vlade ili Ministarstva finansija da se i taj novac oduzme kulturi, i da je resorno Ministarstvo to nekako uspelo da spreči, ali sve treba podsetiti da konkursi nisu mera podrške sektoru u novonastaloj situaciji. Konkursi postoje i van vanrednog stanja u kome je sektor kulture vrlo pogođen. Sredstva koja se dodeljuju na konkursima Ministarstva su bila nedovoljna i prethodnih godina i sada kad je trebalo, po uzoru na brojne evropske zemlje, doneti dodatne mere za podršku sektoru, mi imamo samo te iste konkurse sa smanjenim sredstvima. Pitanje je kako će sektor preživeti ovu godinu, koliko će ljudi ostati bez posla, angažmana, koliko će nezavisnih prostora (galerija, udruženja) zatvoriti svoja vrata zbog nemogućnosti plaćanja dažbina i obezbeđivanja sredstava za programe.

* Ako se ima u vidu da su nezadovoljstvo rasporedom, odnosno, oduzimanjem sredstava već izrazile i institucije pod nadleštvom države, šta preostaje radnicima u kulturi van institucija? Šta da čine samostalni umetnici nakon uplate jednokratne pomoći i(li) minimalca, kako će funkcionisati ostatak godine ako znamo da se većina kulturnih i umetničkih zbivanja otkazuje, da je Grad Beograd potpuno ukinuo konkurse (mada ih je doduše i prethodnih godina sprovodio upitno), da treba sačekati i kraj leta u kome se, osim festivala, retko šta drugo organizuje?

– Jednu stvar treba naglasiti – pomoć koja je stigla samostalnim umetnicima je posledica borbe udruženja i pritiska koji je izvršen na vlast, tačnije na Ministarstvo kulture, a potom i na Vladu. I ta podrška od po 30.000 dinara u tri meseca je hitna socijalna mera, a sada kad se kriza stišava tek treba uvesti dodatne mere podsticaja kulturne i umetničke produkcije, otkupa umetničkih dela, otkupa knjiga, pristupiti inderdisciplinarno i intersektorski, povezati kulturu i obrazovanje, kulturu i zdravstvo, mlade itd. Umetnici i kulturni radnici ne treba da budu u „stanju socijalne potrebe“ kako to definiše Zakon o socijalnoj zaštiti. Oni su važan i vitalan deo društva, sposobni da rade, stvaraju i treba im omogućiti uslove za to.

Inače, ova socijalna mera pomoći odnosi se samo na samostalne umetnike – koji su zakonom definisana kategorija – članovi reprezentativnih udruženja koji su svojim radom i visokim rezultatima ispunili kriterijume da steknu ovaj status koji im dodeljuju isključivo reprezentativna udruženja. Takođe, pored samostalnih umetnika postoji i veliki broj samozaposlenih ili nezaposlenih umetnika i kulturnih radnika, kao ili članova udruženja koja nisu reprezentativna koji se angažuju prema ugovorima o radu ili autorskim ugovorima, dakle civilni sektor, privatni sektor itd.

* Vi sami u poziciji ste preduzetnice u kulturi. Kakav je vaš položaj sada, da li država pomaže vama jednako kao i drugim malim privrednicima, može li ta pomoć dospeti do trenutka povratka u kakvo-takvo normalno stanje?

– Zakon moju poziciju naziva „preduzetnikom/com“, ali ja više volim da kažem da sam samozaposlena, jer je moja delatnost daleko od preduzetništva i tržišta. Osnivačica i vlasnica sam agencije sa samostalno obavljanje delatnosti sa šifrom delatnosti „umetničko stvaralaštvo“ jer tu prema zakonu pripada sve ono čime se bavim. Paušalno plaćam poreze i doprinose državi, a tako stičem svoje zdravstveno i penziono osiguranje i naplaćujem svoja angažovanja. Takođe, aktivna sam i u civilnom sektoru, a sarađujem i sa javnim sektorom. U kulturi nije lako zaraditi za poreze i doprinose i platu, ni kad nije pandemija, a sada je već nemoguće. Svedoci smo da je već na početku vanrednog stanja ogroman broj paušalca u APR-u tražio da zamrzne status kako ne bi morali da plaćaju obaveze. Vlada je merama obuhvatila i nas, time što nam je data mogućnost odlaganja plaćanja obaveza, i takođe kao hitnu meru dobili smo pomoć u vidu minimalca za vreme trajanja vanrednog stanja. Međutim, najveći deo tih sredstava će se ponovo vratiti državi u vidu poreza i doprinosa, jer moje kolege i ja, brojni umetnici izvođači, glumci, dizajneri, filmski radnici koji na isti način regulišu svoj status i svoja primanja, plaćamo mesečno paušal (poreze i doprinose) oko 20.000-25.000 dinara. Kako ćemo pregurati krizu, neizvesno je, naročito ako se setimo da je smanjen celokupan budžet za kulturu više od 20%, jer onda znamo da je u našem sektoru u opticaju dosta manje novca i da ćemo svi to osetiti.

* Kao i uvek, umetnost i kultura bile su prve na liniji jačanja ljudskog duha, zahvaljujući novim tehnologijama, dostupne i više nego ikad pre, da li je to bila prilika da donosioci odluka uvide značaj kulture i umetnosti, da je više vrednuje?

– I kod nas i globalno, umetnici i kulturni radnici, udruženja, ustanove kulture su pokazali šta sve može umetnost u doba velike krize, pruživši izuzetno bogate online programe javno i besplatno, pokazujući time visok stepen empatije sa zajednicom. Tačnije, zdravstvena struka je stala u odbranu fizičkog, a umetnička struka u odbranu mentalnog zdravlja društva. Zato je potrebno da društvo i vlast uzvrati kulturi bar time da se pobrine da preživi ovaj težak period i da hitno krene u sistematsku reviziju sektora i izgradnju zdravog sistema kulturne politike. Ako smo „za struku“, onda i ovde treba poštovati struku, kao i u svim drugim oblastima.

* Imaju li udruženja umetnika i asocijacije nezavisnih radnika u kulturi načina da nekako izvrše pritisak na ovu vlast i tako zaštite svoje članove i omoguće im da se njihova profesionalna egzistencija nastavi? Koji bi to načini bili i da li ćete posegnuti za njima?

– Udruženja i nezavisna scena neprestano od početka krize vrše pritisak, došlo je do udruživanja brojnih među njima i tu se vidi solidarnost, pohvalne su na primer akcije ULUS-a, ali nema dovoljno solidarnosti između javnog i nezavisnog sektora. Sve dok se ne okupi javni, civilni i privatni sektor u kulturi, dok ne shvatimo da smo deo jedne iste branše, da moramo udružiti znanja, resurse i rizike da bismo izveli promenu, nikome od nas neće biti dobro. Naša razjedinjenost, koja je dobrim delom rezultat politizacije kulture, ide na ruku vladajućim strukturama jer su tako naši dometi ograničeni na borbu za preživljavanje, pa onda izostaje kritičko mišljenje, a time i emancipacija publike i društva. U suprotnom, prosvećeno društvo, u kome se kultura visoko rangira, umelo bi da pročita populizam, manipulacije, narušenje medijske slobode i da zavapi za slobodom i samostalnošću u odlučivanju.

Solidarnija raspodela sredstava

– Ukoliko su konkursi jedina „mera“ koju Ministarstvo ima, moglo se pristupiti raspodeli sredstava na solidarniji način. Javni sektor u kulturi je u znatno boljoj situaciji – ustanove kulture poseduju prostor, opremu, resurse za realizaciju programa, zarade za zaposlene do kraja 2020. godine. Nije li ovo bila situacija u kojoj se mogla doneti odluka da Ministarstvo kulture konkursima u ovoj godini najveći deo sredstava opredeli nezavisnoj sceni, a da se javni sektor ove godine finansira iz svojih redovnih budžeta koje „povlači“ od lokalnih samouprava ili drugih ministarstava. Samostalni umetnici, samozaposleni, članovi udruženja građana i nezaposleni će podneti najveći teret.

Konkurs Saveta za kreativne industrije ponižavajući

– Vidimo da su brojna evropska nezavisna tela (saveti, mreže) koje se bave kulturnom politikom, odmah na početku krize počeli zagovaranje kod svojih vlada i EU za izdvajanje dodatnih sredstava za kulturu. Kod nas nažalost nema nezavisnih ekspertskih savetodavnih tela – Nacionalni savet za kulturu (NSK) ne funkcioniše a upravo ovaj savet bi trebao da bude telo koje je zasnovano na ekspertizi i koje utiče na kulturnu politiku. Premijerkin Savet za kreativne industrije je, čini se, ćutke gledao kako posustaju kreativne industrije (izdavaštvo, filmska produkcija, prikazivačka i distributerska delatnost, filmski i muzički festivali…) i nedavno se preko platforme „Srbija stvara“ oglasio konkursom koji je namenjen podršci umetnicima, ali koji je tako koncipiran da se ne može drugačije okarakterisati nego kao ponižavajući za same umetnike.