Ako vam je sve u redu sa svetom koji vas okružuje, onda u pozorištu nemate šta da radite

Posle „Razbijenog krčaga“ Hajnriha fon Klajsta i „Ožalošćene porodice“ Branislava Nušića, kojima je 2015. i 2017. otvoren Grad teatar, prošlog leta u Budvi režirao je Lorkine „Krvave svadbe“, čija je premijera bila centralni događaj festivala.

I ovogodišnji Dramski program budvanskog festivala započeo je u znaku njegove predstave „Hinkeman“ Ernsta Tolera (Zagrebačko kazalište mladih), koja je odigrana na novoj festivalskoj sceni, na rtu Zavala, potom se, u dve večeri, na scenu Između crkava „vratila“ Lorkina drama „Krvave svadbe“, a večeras pred publiku stižu „Bakhe – kratak pregled raspadanja“, koje je Torbica po motivima Euripidove drame režirao u NP u Bitolju. O svojim motivima za režiju Euripidovih „Bahantkinja“, i zbog čega smatra važnim da se danas suočimo sa tragedijom koja je napisana 405. godine pre nove ere, Torbica ističe da je za njega pre svega bilo važno da pronađe konotativna značenja o kojima progovara ovaj tekst.

– Drama „Bahantkinje“ je jedna enigma, i postoje oprečna mišljenja o tome šta je u suštini prava logika i pozicija s koje Euripid progovara kao autor unutar nje. Bilo mi je važno da kroz nju poručim nešto o trenutku u kojem živimo, i to u globalnom smislu. Predstava se tako sastoji od tri dela nazvana Danas, Juče i Sutra. Prvi deo je sasvim dopisan i improvizovan na današnje neuralgične tačke sveta u kojem živimo, drugi deo jesu same Bahantkinje sažete u svojoj postavci, a onda na kraju dolazi epilog koji se izvodi bez reči, kroz postupke. Svaki put se suočavate sa onim što je ispred vas na sceni, delo je uvek povod da se to zbivanje ispred vas i dogodi.

* Svetski dramaturzi ovaj komad smatraju najznačajnijim Euripidovim protestnim delom protiv „bogosluženja mahnitosti“. Da li je to možda i u fokusu vaše predstave?

– Vidite, to je upravo dvoznačno i enigmatično u tom tekstu – da li nas Euripid upozorava da se čuvamo mahnitosti, ili nam pak poručuje da se božansko pojavljuje u različitim oblicima, te da možemo veoma da zgrešimo ako se nekog oblika božanskog u potpunosti odričemo, pa bio to na kraju krajeva i poziv na mahnitost. Ili nas, pak, Euripid upozorava na oba ova slučaja istovremeno? Verujem u fokusu moje predstave da smo mi učinili upravo to, i to istovremeno – spojili smo mahnitost i negaciju božanskog u jedno isto, na taj način smo rastočili našu stvarnost u nešto nekonkretno i neideološko, prostor u kojem je sve moguće, a više ništa nije relevantno. I zato sve deluje kao dug uvod u konačan kraj.

* U Kranju ste na kraju sezone režirali Ibzenove „Aveti“. Po izboru naslova koje ste do sada radili reklo bi se da vam je u pozorištu najvažniji angažman. Da li je angažman, zapravo, nešto što je neminovno u svakoj umetnosti?

– Znate šta, ne razmišljam o angažmanu, nije to neka programska stvar koju činim, i ne znam o njoj puno da kažem. Ja mislim da je u sljedećem stvar – ako vam je sve u redu sa svetom koji vas okružuje, onda u pozorištu nemate šta da radite, i na krivoj ste adresi. Jer, sa svime što radite vi ili potvrđujete poredak i svetu u kom živite, ili ga negirate i izazivate. Ako ga potvrđujete, to je pleonazam, i zato je to što radite izlišno. Ako ga negirate, onda nemate razloga to nazvati angažmanom, jer se niste angažovali – vi samo radite ono što iz dubokog naloga svog bića morate da činite…

* Kolika je moć pozorišta danas, šta pozorište može da učini, i dokle dopire njegov glas u ovo naše vreme moralnog, građanskog, ljudskog i svakog drugog posrnuća?

– Moć pozorišta nije velika, ali je uvek ključna. Dopire do onog dela ljudi koji će na posletku držati gredu kako se ceo krov ne bi srušio na nas.

Politika monstruoznosti

* Kom teatru pripadaju predstave koje nam neprestano režiraju ovdašnji političari, da li publika koja služi autokratama ima svest o tome da aplaudira svojim propalim društvima?

– To nema veze sa teatrom. Teatar se sluzi lažima, iluzijom da bi nam poručio istinu. Ovde je slučaj sasvim obrnut, ovde se stvarno hiljade i hiljade ljudi prebacuju iz mesta u mesto i bivaju plaćeni sendvičima i mizernim dnevnicama i to se zaista događa, to je suštinska istina poniženih ljudi ispred nas, ali u službi toga da nam poruče duboku laž. Takvo što ne pripada Teatru, takvo što pripada politici monstruoznosti.

Budale istorije

* Šta je najveća opasnost za jedno društvo – da li to kada se mirimo sa situacijama koje su izvan zakona, morala, ljudskog dostojanstva, i prihvatamo ih kao nešto što je „jednostavno tako“, ili ta korumpiranost sistema koja na ovim prostorima neprestano pokazuje izuzetnu snagu preživljavanja?

– Sve što ste nabrojali deo je iste logike, i iste prakse. Podjednako je sve opasno. Ali, najopasnije je sve to po one koji veruju da će tako ostati zauvek, koji su za strpljenje i inertnost građana poverovali da je suštinska eutanaziranost i san iz kojeg se nikada neće probuditi. Takve budale ništa nisu naučile iz istorije, i ne bih voleo gledati svet njihovim očima, jednom kada sve počne da se vrti…