„Ako zaboravimo pesnike, bićemo izgubljeni kao magarci u magli“: Branko Kukić o nedodeljivanju Disove nagrade

Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” organizuje kulturnu manifestaciju Disovo proleće koja se završava dodelom Disove nagrade. Barem je tako bilo do ove godine, kada je uporedo Čačak prva srpska prestonica kulture, a grad tokom maja meseca proslavlja jubilarnih 60. godina manifestacije. Iako zvuči apsurdno, Disova nagrada ove godine neće imati svog pesnika-laureata iz razloga otvaranja Muzeja poezije u tradicionalnom terminu dodeljivanja Disove nagrade, na kraju manifestacije, kako su objasnili iz Biblioteke.

Šta na to kaže kulturni poslenik iz ovoga grada Branko Kukić, izdavač, pesnik, pisac i glavni urednik časopisa “Gradac”?

– Ja tu vest prvi put čujem od Vas. Neki moji prijatelji su dobili tu nagradu. U vezi sa tom nagradom u Čačak su dolazili veliki pisci kao Crnjanski i Vasko Popa. Povodom toga ja sam se kao mladić upoznao sa Dušanom Matićem… Hoću da kažem da je Disova nagrada nešto što povezuje generacije pesnika, to je nekada bila munja poezije i naše književnosti – podseća Kukić.

Međutim, on dodaje da treba reći da su tu nagradu poslednjih godina dobili minorni pesnici.

– Ovde se sve urušava, pa i to oko Disove nagrade. Ali neće me iznenaditi da neko uskoro javi da više ne postoji svet, a kamoli tamo neka nagrada – primećuje Kukić.

Upitan kakav odnos prema pesnicima i poeziji čin nedodeljivanja nagrade iskazuje, on ističe da – iako suština svakog jezika, poezija zamire.

– Meni to govori da poezija kao najvažniji oblik književnosti zamire. I da se pesnici (Homeri, Ovidiji, Rilkei, Dučići, Disi itd.) povlače u tuđinu, samoću i zaborav. A poezija je suština svakog jezika, a time i svake kulture. Kada zaboravimo Getea i Branu Petrovića, na primer, zaboravićemo puteve kojima smo putovali i ove kojima sada putujemo. Bićemo izgubljeni kao magarci u magli – kaže Kukić.

I ističe da se za to kakav će to uticaj imati na građane Čačka ne treba da brine.

– Ne brinite. Čačak je uglavnom (kao uostalom i svi veći gradovi u unutrašnjosti Srbije) zaboravio mnoge velike i značajne ljude koji su bili vezani za kulturu ovog grada. Neki se ni u ovoj godini kulture ne pominju – dodaje. – U Čačku postoji Disova ulica tamo negde na periferiji gde bi zalutala i hitna pomoć, a njegova bista se nalazi pored gradskog zatvora. U stvari, tu je i mesto jednom velikom pesniku u Srbiji, jer se pesnici uglavnom vode kao sumnjivi i suludi tipovi – zapaža Kukić.

Što se tiče otvaranja Muzeja poezije, Kukić smatra da je u pitanju jedna izvanredna ideja, originalna i dragocena. Međutim, on strahuje da će se slični muzeji sada otvarati širom Srbije, jer kako kaže: „Ovde, u ovoj državi vlada sveopšta stihija i podražavanje.“

– U Čačku su rođeni veliki srpski pesnici: Dis, Danica Marković, Branko V. Radičević, Aleksandar Ristović, Brana Petrović… Čačak je u tom smislu sabirni centar srpske poezije, pa mi nije jasno da se upravo ove godine ne dodeli Disova nagrada – iznova konstatuje.

A na činjenicu da Disov dom u selu Zablaće urušava, Kukić odvraća da misli da su u pitanju naslednici koji se nadaju da od te kuće namlate pare.

– Verujem da će sadašnji gradonačelnik grada Milun Todorović – koji je jedan otresit čovek, koji je Čačku što se kulture tiče razrešio nekoliko važnih problema – razrešiti i taj problem. Meni lično ta kuća ništa ne znači. Da se ja pitam, ja bih tu kuću srušio da se prestane sa blaćenjem velikog pesnika Disa i otimačina oko navodno neke velike imovine – ukazuje naš sagovornik.

Kukić dodaje da je Disova sudbina bila teška da ne može biti teža. On ima utisak i da je kraj pesnikovog života morao biti onakav kakav je i bio.

– Svi vizionari završe na dnu nekog mora ili na vrhovima neke planine. To ima simbolično značenje. Uzdizanja i ponori velikih ideja vezani su za tu čudnovatu vertikalu, samo što su Disove vizije potonule na dno mora sa lađom kojom je putovao, kao da je putovao u Stiks, u donji svet. Za mene je to veličanstveno stradanje – ističe Kukić i podseća – Lazu Kostića je zadesila jedinstvena tragedija, Momčilo Nastasijević sam po sebi je posebna tragedija, Rastko Petrović je tragedija jedne generacije, jednog novog načina života i osećanja sveta… Ali Dis je tragedija jedne tragedije, ako može tako da se kaže. Sve u vezi s njim je jedna velika metafora. Dis je, u stvari, simbol jedne kulture koja nije uspela da se uzdigne, a imala je tako poletna krila – zaključuje Branko Kukić.