Aktivisti “Just Stop Oil” : Vreme će pokazati da li su bili skandalozni ili preblagi

U svakom slučaju aktivisti „Just Stop Oil“, koji su možda nekima zaličili kao da sprovode nekakav „challenge“ s društvenih mreža, izazvali su globalnu medijsku pažnju ali i podeljena mišljenja među ekološkim aktivistima. Jedni tvrde da direktna akcija ne može biti dovoljno radikalna, imajući u vidu obim i tempo klimatske vanredne situacije, drugi su za umereniji pristup. Takođe, nije prvi put u istoriji da se umetnička dela vandalizuju zarad nekih viših ciljeva.

Stevan Vuković, teoretičar umetnosti podseća na neke od mnoštva njih.

“Različiti su razlozi za vandalizaciju umetničkih radova. Najčešće se to radi u ime nekih viših ciljeva, za čije ostvarenje se vinovnici tih činova osećaju pozvanim. Na primer, kad je 21. maja 1972, neposredno nakon mise u bazilici „Svetog Petra“ u Vatikanu, Laslo Tot, australijski geolog, svojim geološkim čekićem napao i oštetio Mikelanđelovu „Pietu“ iz 1498-1499, on je to činio u ime Boga. Dok je čekićem udarao skulpturu vikao je ‘Ja sam Isus Hrist, Isus je ustao iz mrtvih’. Kad je 4. januara 1997, ruski umetnik Aleksandar Brener zelenim sprejem nacrtao znak dolara na slici Kazimira Maljeviča „Suprematizam (Beli krst)“ iz 1927, u „Stedelijk muzeju“ u Amsterdamu, on je to učinio u obliku performansa kojim je osuđivao ‘korupciju i komercijalizam u svetu umetnosti’. On je tim činom Maljevičevoj slici pokušao da vrati umetničku vrednost i kultnu funkciju, dajući prednost nad njenom simboličkom vrednošću i njenoj ceni na tržištu. Kad su umetnici Juan Siaj i DŽian DŽun 1999. potpuno nepozvani goli skakali po krevetu Trejsi Emin (to jest po njenom radu „Moj krevet“ nastalom te godine u britanskom „Tejtu“ i godinu dana kasnije u „Tejt Modern galeriji“ urinirali u Dišanov pisoar (rad „Fontana“ iz 1917), tvrdili su da samo slede antiumetničke tendencije tih radova, koje postaju nevidljive njihovom muzealizacijom. Kad je 25. maja 2018. Igor Podripin metalnom šipkom razbio zaštitno staklo i isekao sliku Ilije Rjepina „Ivan Grozni i njegov sin“ iz 1885, to je učinio u ime istorijske istine, budući da je smatrao da ona ‘lažno predstavlja istorijske činjenice koje oslikava’, nabrojao je Vuković. Prema njegovim rečima umetnička dela na koja su aktivisti prosipali supu i pire samo su deo tog niza.

“Vandalizacije slika Van Goga, Monea, Tarnera, koje se proteklih meseci odvijaju u ime ekološke pravde deo su tog niza. Bitno je istaći da se one uvek odvijaju u javnim prostorima, u prostorima gde su izloženi opštoj publici, na koju se tim činovima apeluje da se antagonizuje spram izlagačkih institucija u kojima radove zatiče i da ne prihvati da ih sagledava samo kao neprikosnovene kulturne i umetničke vrednosti, već se poziva da vodi borbu za njihov društveni smisao i značenje. Naravno, uvek je bitno odrediti sa kojih pozicija to biva činjeno, i da li su tim činovima pogođeni radovi trajno oštećuju ili ne, ali je jednako bitno primetiti i to da ti činove dovode do sasvim retkih momenata u kojima se preispituje uloga tih radova u kolketivnom sećanju, kao i lični odnosi publike prema njima”, konstatuje Stevan Vuković.

Iva Marković, aktivistkinja iz „Prava na vodu“ (Organizacija za političku ekologiju Polekol) smatra da je konkretna akcija aktivista loša ideja ali ne i da je za tešku moralnu osudu.
“Kao ekološka aktivistinja srednje generacije, ostavljam mogućnost da mladi znaju nešto što mi nismo znali i da će, kad mi već nismo, pronaći način da efikasnije spašavaju svoj svet. Smatram da je konkretna akcija loša ideja, ali ne i da je takav performans nedopustiv ili za tešku moralnu osudu. Sa jedne strane, mora im se priznati da su uspeli ono što su naumili, da se probiju kroz gusti smog izveštavanja o ekološkim problemima na čitavoj planeti. Da su mirno štajkovali ispred muzeja ne bismo ništa čuli o alarmantnoj situaciji”, kaže Marković.

Ona takođe podseća da ovakvi performansi nisu nečuveni ni unutar same umetnosti, da je bilo destruktivnih činova sa važnim porukama od kad postoji moderna umetnost. A druge strane, kako kaže, “postavlja se pitanje kakvu su tačno poruku poslali, šta je to što je doprlo do najšire publike”?

“Plašim se da je umesto dekonstrukcije „svetinja“ i skretanja pažnje na ugroženost ljudskih života, većinski ostao samo gorak ukus bačene hrane i obesnog skrnavljenja opšteg mesta svetske umetničke baštine. Više se analiziralo koliko su aktivistkinje privilegovane i bahate, nego koliko smo globalno neosetljivi na klimatsku katastrofu koja je počela, a to sigurno nije dobro ni za njih, niti za sve nas ostale koji se borimo na sličnim linijama”, ocenjuje Marković.

Prema njenim rečima upravo su zato takve akcije rizične.

“Svi će ih videti, ali morate dobro paziti šta će tačno čuti. Mislim da će vreme najbolje pokazati efekte, možda nam za deset godina ovaj čin bude i dalje skandalozan, ili postane besmislen, a možda bude i preblag u odnosu na cilj – očuvanje jedine planete na kojoj je naš život moguć”, smatra Iva Marković.

Istoričar umetnosti Zoran Erić nije začuđen radikalnim akcijama mladih imajući u vidu da se ekološka kriza najviše tiče njihove budućnosti.

“Živimo u vremenu klimatske krize i „ekološke anksioznosti“ koja se posebno odražava na mlade generacije aktivista, svesne da ako čovečanstvo odmah ne preduzme konkretne akcije, njihova perspektiva na planeti Zemlji nije obećavajuća. Zato me ne čude i prilično radikalne, direktne akcije grupe „Just Stop Oil“ poput zaustavljanja saobraćaja u Londonu, što može da nas podseti i na blokiranje „Gazele“ u Beogradu. Međutim, posebnu pažnju javnosti i podeljena mišljenja izazvala je akcija mladih aktivista ove grupe u „Nacionalnoj galeriji“ u Londonu, gde su supom iz konzerve polili ikoničnu sliku Van Goga „Suncokreti“, i potom se zalepili za zid ne bili tako drastičnim činom ukazali na neophodnost hitnog delovanja i sprečavanja daljeg efekta klimatskih promena koje ugrožavaju život na zemlji i već imaju nesagledive posledice”, kaže Erić.

On podseća da se grupa „Just Stop Oil“ zalaže za prekid korišćenja fosilnih goriva i energetsku tranziciju i da je njihova akcija izazvala buru komentara i skrenula pažnju svetskih medija, što je u krajnjoj konsekvenci i bio cilj, bez obzira na posledice.

“Bitno je da se naznači da simbolička poruka aktivista nije ukorenjena u nasilnom delovanju jer je slika bila zaštićena staklom i nije oštećena, već o „očajničkom“ pokušaju da se dospe u žižu svetske javnosti, da bi se čuo njihov glas”, kaže Erić.

Prema njegovim rečima nijedan čin ekološkog aktivizma koji isključuje nije previše radikalan, ali da odabir mesta delovanja može često da bude i kontraproduktivan jer se ova akcija protumačila kao akt „vandalizovanja“ amblematskog umetničkog dela.

“Poruka aktivista da ćemo u skoroj budućnosti, ukoliko se ne prestane sa iscrpljivanjem resursa doći u situaciju da suncokrete možemo da vidimo još samo na slikama u galerijama a ne i u prirodi jeste alarmantna, ali smatram da u informatičkoj eri, kad smo velikom brzinom zasuti najrazličitijim informacijama, često dolazi do pogrešnih tumačenja, osuda, i ismevanja ekoloških aktivista, treba pažljivo birati vreme i mesto za delovanje i izvođenje akcija. Medijska pažnja kratko traje, a važnost podizanja svesti o problemima koje donose klimatske promene je ključna i bitno je pridobiti a ne antagonizovati sve generacije građana koji su svesni ili ne pogođeni eko-socijalnom i klimatskom krizom”, zaključuje Zoran Erić.

Muzeji su mesta gde se uspostavlja dijalog

Oko sto međunarodnih muzeja saopštilo je da su „duboko šokirani“ akcijama ekoloških aktivista u kojima su na meti umetnička dela, i podsetili na svoju ulogu konzervatora. „Aktivisti odgovorni za te napade u velikoj meri potcenjuju krhkosti tih nezamenljivih dela“, napisale su u zajedničkom saopštenju te institucije među kojima su veliki međunarodni muzeji kao što su Prado u Madridu, Luvr u Parizu ili Gugenhajm u Njujorku. Njihovi šefovi su rekli da su „duboko šokirani nesmotrenim ugrožavanjem“ tih dela u seriji akcija koje sprovode aktivisti da bi skrenuli pažnju javnog mnjenja na kllimatsko zagrevanje. Poslednjih nedelja aktivisti za očuvanje klime su na primer zalepili ruke na sliku Goje u Madridu, ili na čuvenu grafiku “Kembelove supe” Endija Vorhola izloženu u Australiji, bacili supu od paradajza na Van Gogovu sliku „Suncokreti“ u Londonu, i namazali pire na sliku Kloda Monea u Potsdamu blizu Berlina. Iako su slike ostale neoštećene, incident sa „Suncokretima“ izazvao je lakšu štetu na okviru slike. „Muzeji su mesta gde se uspostavlja dijalog između ljudi iz različitih delova sveta, i prema tome oni su mesta koja doprinose društvenoj razmeni“, navelo je 92 potpisnika. Zbog toga osnovne funkcije muzeja – sakupljanje, istraživanje, medijacija i konzervacija su važnije i relevantnije nego ikada, navodi se u saopštenju.