Alan Platel: Umreti je sitnica

U osnovi predstave, koju izvodi poznata belgijska kompanija le bale se d la be, nalazi se muzička partitura Fabricija Kasola, koja inventivno spaja Mocartov Rekvijem, afričku muziku i još neke muzičke tradicije. Na ovu muziku je Alan Platel, jedan od vodećih svetskih koreografa, komponovao scensku partituru, jedan istovremeno minimalistički i monumentalni pogrebni ritual koji spaja različite tradicije, ali ga izvodi ansambl sastavljen skoro samo od Afrikanaca. Čini se da je obred posvećen nepoznatoj beloj ženi, čiji se poslednji sati života prate preko video-rada u pozadini. Iako je reč o intimnoj, nežnoj i dirljivoj priči o umiranju, predstava Rekvijem za L. poprima, budući da je namerno određena da zatvori festival, političko značenje: u kontekstu 52. Bitefa ona postaje crno opelo za beli svet, čiji ćemo raspad, uzrokovan novim desničarskim pokretima, autoritarnim režimima, ugrožavanjem demokratskih vrednosti i ljudskih prava, pratiti u predstavama koje će na programu biti pre nje. „Takođe, Rekvijem za L. je komad koji je na prvoj Bitefovoj konferenciji za novinare izazvao najveće uznemirenje i znatiželju.

Koreograf Alan Platel, jedna od najvećih međunarodnih zvezda 52. Bitefa, govori za Danas o izazovima s kojima se suočio radeći na ovom muzičko-scenskom spektaklu.

– Želeli smo da predstavimo smrt na najrealističniji mogući način – kaže Platel, opominjući nas da je poslednje pitanje, uz ostala koja su mu prethodno poslata mejlom, trebalo da stoji kao prvo i najvažnije jer se tiče muzike.

– Muzika je polazište ove predstave i njeno središte – interpretacija Mocartovog Rekvijema kroz afričku muziku. Pre dve godine sam čuo njene prve odlomke koji su ostavili snažan utisak na mene i duboko me dirnuli. Pitao sam se kako postaviti muziku na scenu… Muzika je ovde jako važna ona drži predstavu.

* Zašto ste smrt i umiranje izabrali za temu vaše predstave?

– Uvek tražim jaku središnju ideju, a u Rekvijemu to jeste smrt. Pitao sam se na koji način ću se njome baviti – da li o smrti da govorim metaforično ili realistično? Odlučio sam se da radim sa prizorima osobe na samrti, da predstavim smrt na najrealističniji mogući način. Jedan moj prijatelj lekar bavi se palijativnom negom, a i sam sam gledao prizore umiranja. Oni izazivaju, s jedne strane, tugu i bol, ali s druge strane daju neko osećanje moći u tom iskustvu posmatranja smrti. To što sam lično iskusio posmatrajući umiranje želim da podelim sa mnogima, sa svojom publikom.

* Kako je na vašu ideju reagovao vaš prijatelj koji je lekar?

– Bio je iznenađen i skeptičan, međutim posle je ponudio svoju saradnju. On je našao pacijente koji znaju da će uskoro umreti. Među nekoliko takvih ljudi sreli smo i Lusi. Ona je lična prijateljica lekara, ali zna i za mene i moj rad, i Lusi mi je dozvolila da snimam njeno umiranje i koristim te prizore u predstavi, ali ta dozvola nije bila dovoljna. Trebalo nam je skoro tri meseca za ostale dozvole i saglasnosti. Okupili smo potom ceo tim koji je pristao da radi na ovoj ideji. Predstava je pripremana dugo i zato što smo morali da razmatramo mnoga etička pitanja. Bili smo spremni i da odustanemo ako s te strane ne bismo bili sigurni ili ako bi nam izgledalo da je sve to možda previše za publiku i da će ona biti uvučena u razna moralna preispitivanja. Ali uspeli smo sve te elemente da prevaziđemo i kad smo prvi put postavili predstavu bio sam iznenađen time kako ju je publika dobro prihvatila i kako je razumela ovaj komad.

* Kako vidite izbor vaše junakinje da svoju smrt investira u umetnost?

– Lusi je vodila veoma aktivan život i u političkom smislu. U Belgiji je bila važna aktivistkinja protiv abortusa i protiv legalizacije eutanazije. NJen izbor i odluka su logični imajući u vidu njenu ličnost.

* Kako ste lično doživeli Lusine poslednje trenutke, momenat kad je preminula?

– To je trajalo nekoliko dana. Razgovarao sam s njenom najbližom porodicom, trebalo je doneti važne odluke. Imao sam vrlo pozitivne odnose sa Lusi pre njene smrti. Takođe i sa njenim mužem i dvema ćerkama. Sa ostalim članovima porodice je išlo mnogo teže. Postavili smo kameru u spavaću sobu gde je Lusi ležala. Pošto je imala mnogobrojnu porodicu, oni su bili u sobi ja nisam. Smatrao sam da bi ih svojim prisustvom deranžirao. Pošto je Lusi umrla dali smo sve snimke porodici, a onda nam ih je ona ustupila za predstavu. Dolazili su na probe, premijeru i povremeno na predstave. Sva naša razmena i komunikacija sa porodicom je veoma pozitivna.

* Govoreći o umiranju i smrti spomenuli ste moć, snagu. Da li biste to pojasnili?

– Kad sam prisustvovao umiranju vrlo dragih osoba, obuzimale su me velika tuga i žalost, ali me je zahvatalo i drukčije, snažno osećanje. Umreti je sitnica. U predstavi Rekvijem za L. svedoci ste umiranja, ali niste svesni jeste li ga videli ili niste. Ako podelite strah sa umirućom osobom i njenim rođacima i prijateljima, stičete mnogo energije. Iskusio sam to prilikom očeve smrti. Ta ogromna energija osposobljava vas da nastavite. Smrt drage osobe može vas osnažiti u vašem ličnom životu. I predstava vas može osnažiti.

* Koji je za vas bio najveći izazov tokom procesa stvaranja ove predstave?

– Kako dobiti filmski snimak i kako ga upotrebiti u predstavi. Kako uravnotežiti dešavanje na sceni sa ogromnim likom u pozadini. Povremeno sam se bojao da će muzika postati kao zvučna komponenta filma ili da će prizori skrhati događaje na sceni. Kao što sam rekao ranije, muzika je utešna. Izvođači to iskazuju pružajući utehu publici. To mi je najvažnije. Takođe veoma važno je naći ravnotežu na sceni između nečeg krajnje ličnog i nečeg javnog. Bilo je vrlo teško postići tu vrstu balansa. Takođe, ravnotežu između ličnih misli i rituala o smrti i umiranju koje nudiš na sceni i s druge strane zajedničkih elemenata, na primer berlinskog spomenika holokaustu. Treba imati na umu da smrt može biti i zajednička odgovornost. Naći ravnotežu među svim elementima – to je bio najveći izazov u ovome radu.

* Reditelj ste. Šta je važnije izvođačima, igračima, muzičarima – uputstva ili saosećanje i podrška?

– Svakako ovo drugo. Organizujem probe tako da se ljudi osećaju vrlo udobno, da osećaju da imam poverenje u njih. Važno je da mogu da iskazuju šta god hoće i dele jedni sa drugima šta god hoće. Važno je da koriste materijal na sceni i da mogu sve da brane na sceni. Presudno je da budu bliski i da osluškuju jedni druge. Na početku rada obično ne znam gde ću stići. Pošto nemam scenario, naše probe traju dugo. LJudi mnogo dele, svašta pokušavaju. Od tog materijala pravim ceo scenario. Svi treba da se složimo o materijalu koji odaberem. Sve je zasnovano na intenzivnom dijalogu između mene i igrača. Presudno je važno da njima bude ugodno.

* Da li je rad na ovom projektu uticao na vas da o smrti i umiranju razmišljate na drugačiji način?

– Taj proces je kod mene počeo mnogo pre rada na Rekvijemu za Lusi. Umiranje je prisutno u mnogim mojim predstavama. ali nikad na ovako direktan način. U poslednjih pet do deset godina proživeo sam smrt meni nekoliko dragih ljudi i moj stav prema smrti kroz ova iskustva se postepeno menjao.

* Smatrate li da je danas na snazi ideologija terora mladosti i lepote i da se smrt na neki način negira?

– Imam pomešana osećanja i stavove u vezi vašeg pitanja. Vidim oko sebe ljude koji razmišljaju o smrti, vidim i neke nove rituale. U poslednje vreme sve više ljudi napušta religije i crkvu ali stvaraju neke nove rituale. Primetio sam, zaista, neke divne postupke i inicijative u vezi smrti i umiranja. Mladost i lepota kako ste rekli jesu naglašeni u našem vremenu ali takođe ljudi se interesuju i za onaj drugi kraj života, a to je završetak.

* Pre više od deset godina radili ste na predstavi koja se takođe tiče Mocarta. U njoj 14 pasa luta scenom. Kako ste sarađivali?

– (Smeh) Govorite o predstavi Wolf? Sva živa bića imaju duh i tako doživljavam i pse. Sećam se tog rada. Psi su bili na sceni tokom predstave, a o njima smo brinuli i pre i posle nje. Bili su prisutni tokom celog našeg stvaralačkog rada. Uspostavili smo vezu sa tim stvorenjima. Bilo je to intenzivno i vrlo pozitivno iskustvo. Vegeterijanac sam. I za to postoji razlog.

Delikatno i na ivici

Govoreći o Rekvijemu za L, Platel ističe da je rad na ovom komadu bio veoma delikatan i da je tokom procesa njenog stvaranja stalno bio na ivici. „Više puta pomišljao sam da odustanem od ovog poduhvata međutim podrška porodice, cele ekipe i tih ranih publika podstakli su me da nastavim i dobro je što smo istrajali u ovom projektu.

Zanimljivo

Alan Platel ostavlja utisak saosećajnog i pronicljivog stvaraoca, a to je neophodno ne samo u umetnosti nego i u radu sa decom i životinjama koji su često bili protagonisti njegovih komada. Platel kaže da će se možda vratiti tome jer ga ta vrsta rada ispunjava. „Imali smo decu i životinje na sceni. Ne koristim ih kao predmete već tražim nekakav dijalog među njima, ako ih učinim opuštenima, onda postaje vrlo zanimljivo“.