INTERVJU Aleksandar Denić: Predrasude možemo menjati svojim umetničkim angažmanom

Aleksandar Denić radom koji ukazuje na posledice kolonijalne ere „Exposition Coloniale“ predstavlja Srbiju na 60. Međunarodnom Bijenalu umetnosti u Veneciji (od 20. aprila do 24. novembra 2024), jednom od najvećih umetničkih događaja u svetu.

Potom, ako sve prođe po planu, izložba „Exposition Coloniale“ „dolazi“ u Srbiju.

Uz to što predstavlja Srbiju u Veneciji, Aleksandar Denić je jedini umetnik sa Balkana koji je postao član ugledne Akademije umetnosti u Berlinu, nemačke institucije koja okuplja najistaknutije ljude koji su dali veliki doprinos umetnosti. Tim povodom govori za Danas.

U čemu vidite veličinu i značaj Akademije umetnosti u Berlinu, šta Vas u vezi sa njom fascinira?

– ADK je nastala 1696. godine. Menjala je ime shodno društvenom uređenju u datom momentu, čak su u periodu Hladnog rata postojale ADK istok i ADK zapad koje su se po padu zida integrisale. Uprkos istorijskim turbulencijama tokom tri i po veka zadržala je mesto vodeće institucije u kulturi.

Koje biste znamenite umetnike – članove ove akademije izdvojili, a da su Vama lično značajni?

– Sem umetnika sa kojima sarađujem poput Franka Kastorfa, Bibiane Beglau, Sofi Rois, Valeri Čeplanove, tu su i oni koji su svojim filmovima, knjigama, arhitekturom, muzikom u prošlosti uticali na formiranje moje ličnosti i mog umetničkog izraza: Bob Dilan, Folker Šlendorf, Vim Venders, Renco Piano, Kristof Hajn, Peter Sloterdijk, Robert Vilson…

Jedini ste umetnik sa ovih prostora kome je ukazana velika čast, samim tim, doneli ste priznanje celom Balkanu. Kako u evropskim krugovima doživljavaju našu umetnost i kulturu? Koji je Vaš utisak?

– Ne znam kako doživljavaju našu kulturu i umetnost, mogu da pričam iz svoje perspektive. Zanimljivo je da na početku mog rada u kritikama i prikazima u medijima uvek ispred mog imena pisalo Srbin, a da je vremenom to nestalo. Predrasude su sastavni deo svakodnevnog života i njih možemo menjati samo svojim umetničkim angažmanom koji rezultira kvalitetom. A, pretpostavljam, da postoji neki animozitet u tim krugovima ne bih bio pozvan u ADK.

Kad smo kod Vašeg doprinosa, vratimo se Bijenale umetnosti u Veneciji. Da li postoji jasna poruka izložbe “Exposition Coloniale”?

– Publika je pozvana da stupi u fizički odnos sa svakim elementom postavke, bez unapred zadatog scenarija šta bi neko mogao da radi. Ona treba da naseli rad. Za razliku od pozorišta nema prostorne distance, nema scenarija, glumaca ni režisera. Posetilac je korisnik prostora, on mu je na raspolaganju. Svako će koristiti i proživeti rad u zavisnosti od svog obrazovanja, socijalnog položaja, raspoloženja. Rad izvrsno prolazi kod kritike i publike bez obzira iz kog kraja sveta dolazi, svima je jasno u kom smeru se kreće svet.

Koje su posledice savremenog kolonijalizma po običnog čoveka?

– Dovoljno je pogledati novine ili vesti. Nikada veća podeljenost građana iste zemlje, istog grada, iste ulice, iste zgrade, istog ulaza, istog stana… Mega-korporacije pronalaze slabe tačke na kojima rade šta hoće, gde su lokalno podržane ekonomsko-propagandnim kampanjama. To običnom malom čoveku stvara dilemu da li da veruje ili ne reklamama koje ga bombarduju sa svih strana i koje kažu „It’s the real thing. What the world wants today“. Neko postane vernik, drugi protivnik i eto razloga za konflikt u liftu, samoposluzi, garaži, pijaci, stadionu, autobusu, školi… i tako po ko zna koji put, zavadi pa vladaj funkcionoše besprekorno, posebno u službi velikog kapitala.

Kako napreduje zamisao da izložbu “Exposition Coloniale” dovedete u Srbiju? Koliko znam, Vi biste bili prvi naš umetnik koji posle izlaganja u Veneciji, donosi svoj rad u Srbiju. Verujem da bi mnoge ljude obradovala mogućnost da pogledaju “Exposition Coloniale”.

– Gospođa Jelena Medaković, direktorka muzeja grada Beograda, još u maju je izjavila Tanjugu je da će domaća publika posle Bijenala u Veneciji videti rad u Beogradu. Drago mi je da je komesarka izložbe odlučila da priušti zadovoljstvo velikom broju ljudi u Srbiji. Sa nestrpljenjem i velikom radošću čekam taj dan.

Da će interesovanje biti veliko cenim i prema posećenosti Vaše prethodne sjajne izložbe „Dekada“ u Bioskopu Balkan, u Beogradu. Kakvi su Vama utisci, sada, posle nekog vremena, da li ste zadovoljni ishodom „Dekade“? Šta ćete pamtiti sa otvaranja?

– Dekada je bila povratak izlagačkoj delatnosti. Posle dužeg perioda sam se pojavio pred domaćom publikom. Produkciono izložba je bila perfektna i prosto se srodila sa prostorom bioskopa Balkan. Lepo je bilo videti sva ta draga poznata lica beogradske scene osamdesetih u kombinaciji sa mladim interesantnim urbanim ljudima. Izložba je nagrađena te godine nagradom grada Beograda, a poseta i reakcija publike me je ohrabrila da se upustim u Venecijansku avanturu.

Poznato je da su Vaše scenografije hvaljene širom nemačkog i srpskog kulturnog kruga. U Nemačkoj važe za najistaknutije i najprogresivnije pozorišne, a u domaćoj kinematografiji za jedinstvene i pritom stvarane za kultne domaće filmove, koji su baš zbog scenografije dobili dodatnu dimenziju. Da li biste pomenuli najdraža ostvarenja na kojima ste radili, ili neke anegdote sa dragim kolegama, iz perioda rada na njima?

– Moje scenografije su kao vagoni, a ja sam lokomotiva na čelu kompozicije koja je vremenom sve duža i duža i sve ju je teže vući za sobom. Nemam omiljeni vagon niti bi i jedan otkačio i ostavio na nekoj sporednoj stanici. Putešestvije i dalje traje a na njemu je do sada bilo toliko dogodovština da bi nam za to trebalo nekoliko intervjua.

S druge strane, kako iz ličnog ugla izgleda momenat kada scenografiju treba rastaviti? U kakvom odnosu ili kontrastu stoje sastavljanje i rastavljannje scenografije? Kako ga doživljavate?

– Scenografije postoje zbog ljudi koji u njima prave prizore iz mašte, bez tih ljudi one nemaju svrhu. One nestaju sa lica zemlje kada ispune svoj razlog postojanja. Ostaju samo fotografije, filmovi, crteži, slike, sećanja. Scenografije su stvar sećanja i jedino traju dokumentovane u tim materijalima. Međutim sve češće se dešava da delovi ili kompletne strukture posle svog teatarskog života završe u umetničkim kolekcijama što im daje dug i udoban život. Kompletna scenografija predstave „Gemetzel“ je trajno izložena u gradskom parku pored čuvene katedrale u Vormsu.

Koju Vam je scenografiju bilo najteže da sklonite sa pozornice i zašto?

– Tetralogiju „Prsten Nibelunga“. „Rajnsko zlato“, „Valkira“, „Zigfrid“, „Sumrak bogova“ su najveće operske scenografije izvedene u zatvorenim salama nemačkog govornog područja. Čak ni delovi tih struktura nisu mogli biti sačuvani zbog svojih gabarita. Nekoliko privatnih kolekcionara je bilo zainteresovano da ih instalira na svojim imanjima.

Da li ste u Vašem radu primetili ili svesno stvarate modele, elemente, simbole, momente koji se ponavljaju iako su rađeni za različita ostvarenja?

– To je deo umetničke strategije i kontinuiteta u izrazu.

Ranije ste pominjali kako ljudima fali međusobne solidarnost. Kakva je sada situacija i da li je moguće izgraditi je, očvrsnuti kao vezu među ljudima. Na koji način biste Vi probali da to učinite?

– Solidarnost je pitanje množine, mora posojati nekakav koncenzus. Ona je temelj demokratije, ljudskih prava i socijalne pravde. U svojim radovima ja zvonim na uzbunu i ne donosim zaključke, u nadi da ću probuditi osećaj zajedništva i povezanosti kao i želju da se pomogne, podrži, sarađuje i deli sa drugima, bez obzira na razlike u društvenom statusu, starosti, nacionalnosti, kulturi, veri, polu.

Da li smatrate da umetnost može da bude ta karika između ljudi, kako gledate na današnji, svakodnevni svet, svet običnog čoveka i svet umetnosti? Da li komuniciraju?

– Da se vratimo na jedno od vaših predhodnih pitanja. Kolonijalizam. Potrošačko društvo. Običan čovek se predao i živi konzumerizam. Konzumerizam rabi umetnosti. Ako kažemo da je rat jedna vrsta komunikacije onda je odgovor na vaše pitanje DA, svet običnog čoveka i umetnost komuniciraju.

Uticaji i „estetika rokenrola“

Pored umetničke kod Vas je uočljiva i, da je tako nazovem, estetika rokenrola, iako je sveukupno Vaše stvaranje mnogo kopleksnije od toga. Ipak, zanima me ko su Vaši uzori iz sveta filma, muzike, pozorišta, umetnosti, književnosti…? Na kakvom tlu je izgrađena Vaša estetika i šta je doprinelo njenom razvoju?

– Filmovi Limeni doboš, Ficgeraldo, Pasje popodne, Demoni, Blejd raner, Stalker, Beri Lindon, Lovac na jelene, Apokalipsa, Amarkord, Poslednji tango u Parizu, Idi i gledaj, Francuska veza, Tajna Kaspara Hausera, Ponoćni kauboj, Nostalgija, Smrt u Veneciji, Alisa u gradovima, Dvadeseti vek, Babetina gozba, Grk Zorba, Boja nara, Biće skoro propast sveta… Iz sveta muzike: Toking hedsa, Roling stonsa, Roberta Fripa, Edrijana Beljua, Stiva Rej Vona, Doktora Filguda, Jana Djurija, Boba Dilana, Dzonia Keša, Vilia Nelsona, Džesi Norman, Kenta Naganoa… igre: Rudolfa Nurejeva, Pine Bauš… Teatar Lindzija Kempa… Literatura: Žorža Pereka, Mirče Elijadea, Lešeka Kolakovskog, Magnusa i Bunkera, Pola Ostera… Ahitektura Oskara Nimajera… Fotografija Helmuta NJutna…

O izložbi „Exposition Coloniale“

Upitan na šta se izložba za Bijenale u Veneciji reflektuje, kako komunicira sa savremenim dobom i šta komunicira iz perspektive naše svakodnevice, Denić citira svoju kustoskinju Kseniju Samardžiju: „Izožba Exposition Coloniale ukazuje na posledice kolonijalne ere i ovaj istorijski kontekst predstavlja polaznu tačku za Denićevo istraživanje njenih tekovina i njihovog trajnog uticaja na kulturne podele i društvena raslojavanja. Kroz svoja umetnička iskustva u pozorištu, Denić koristi sposobnost da upotrebom vizuelne naracije kroz strukture simbola dopre do kompleksnih i neuralgičnih pitanja. Koristeći se Brehtovim efektom distanciranja (V efekat), on nudi sliku realnosti, a ne realnost kakva zapravo jeste. On izaziva posmatrače, stavljajući ih u položaj da preispitaju svoje razumevanje dinamika moći, konzumerizma i mnoštva gorkih stvarnosti, ne uslovljavajući ih da samo kritički promišljaju, već izazivajući empatiju i osećajnost. U današnjem svetu, teme otuđenja, podele i kontrole i dalje su relevantne, ne samo u oblasti politike i akumulacije moći već i u sferi osnovnih ljudskih vrednosti i principa. Denić posmatrača uvlači u manipulaciju prostorom koristeći se elementima-simbolima postavljenim u različite dijalektičke okvire što rezultira vizuelno privlačnom i konceptualno izazovnom arhitektonskom situacijom. Posledica ovakve upotrebe prostornih elemenata je napetost koja ne proizilazi isključivo iz njihovog fizičkog prisustva, već i same interakcije između posmatrača i višeslojne naracije. Uvođenje muzike i različitih izvora zvuka i svetlosti, grejnih sistema i drugih senzornih elemenata doprinosi kompleksnosti i dodatno zamagljuje i remeti granice između fizičkog i osećajnog.”