Aleksandar Denić: Zabranjena predstava u Berlinu boli isto kao i u Beogradu

Ovom izložbom Denić obeležava deset godina rada sa čuvenim rediteljem Frankom Kastorfom, sa kojim postavlja predstave širom nemačkog govornog područja, a uskoro će i kod nas, u Beogradskom dramskom pozorištu, biti igrana njihova četrdeseta zajednička predstava.

Domaća publika je rad našeg scenografa mogla da vidi u brojnim predstavama, ali i filmovima, kao što su „Mi nismo anđeli“ i „Rane“. Ipak, ovom prilikom je akcenat na radu sa Frankom Kastorfom.

Njihov rad je takav da Kastorf od Denića zatraži impuls, a on mu podari gotove svetove u kojima reditelj opstaje tako što koristi svoju fantaziju i stvara priču. Međutim, pored toga što je stvarana za potrebe predstava, Denićeva scenografija funkcioniše i kao svet za sebe. Može se sagledavati kao umetnosti i bez konteksta u kome nastaje.

– Pravim gotove svetove koji su alegorije sastavljene iz mnogih amblema. Oni idu u svim pravcima – socijalnom, političkom, pravnom, istorijskom… Zamišljeni su i realizovani tako da bacaju udicu, odnosno, kao zvona koja zvone na uzbunu sa raznih strana i teraju nas na razmišljanje – pojašnjava Denić.

Na komentar da izložba u nekim segmentima ima estetiku postapokaliptične industrijske zone, sa kapitalističkim reklamama i burićima naftnih industrija, Denić kaže: „Pa moguće, ali faktički, mi to živimo.“

Od poigravanja sa planinom Rašmor u koju su, umesto bivših američkih predsednika, uklesane glave predstavnika komunizma, preko poljskog WC-a opremljenog prestižnim elitističkim predmetima, izložba vodi na kompleksno putovanje, a ambijent bioskopa Balkan u tom joj je komplementaran.

Kako izložba komunicira sa stvarnošću? Izgleda nadrealno, a u isto vreme umetnički komentariše realnost i prati razvoj od skica, crteža, video zapisa, pa sve do monumentalne scenografije Brehtovog „Galileja“ koja je kompletna preneta u Beograd…

– Rad mora da bude utemeljen na činjenicama, kako bismo potom upotrebili našu fantaziju i maštu da stvari zavrtimo. Iznenadilo me je prošlogodišnje izdanje knjige berlinske Akademije u kojoj se pravi paralela između Piskatora, DŽona Hartfilda (čuvenog slikara i scenografa) i Brehta, njihovih polazišta, estetskih kvaliteta i pristupa, sa onim što Frank i ja sada radimo. To je jedan od najvećih komplimenata, pogotovu zato što je naša saradnja takva da uvezuje nešto što je Breht potencirao – da je najbolje kada se svi članovi ekipe dogovore šta se radi i kada svako dolazi sa sopstvenom gotovom idejom. U trenutku sučeljavanja tih ideja dolazi do najboljih rezultata. Niko od članova ekipe nije samo posluga ili džuboks, ne! Svako daje svoju viziju i zato je teško izabrati saradnike.

Prvo što ste mi pokazali su izrazito realistični leševi verskih poglavara preminulih od kuge i rekli ste kako ste ih postavili tik pred izbijanje pandemije korone. Koliko često vam se dešavalo da umetnošću preduhitrite realnost?

– Selinovo „Putovanje nakraj noći“, čiju sam scenografiju postavio tako da se dešava u selu u Kongu sa kapijama na kojima umesto Arbeit macht frei (natpis nad Aušvicom) stoji moto Francuske buržoaske revolucije Liberté Égalité Fraternité… u smislu da više ne znamo čemu te kapije demokratije i Francuske revolucije služe. Iza kapija se nalazi kamionska cirada plavo-žute boje. To se desilo pred prvi ukrajinsko-ruski sukob. Premijeru „Valenštajna“ smo postavili dve nedelje pre eskalacije ovog sukoba u Ukrajini. To je najnoviji komad u kome smo imali balet tenkova kroz Evropu. Kao da smo nanjušili da će rat negde izbiti. Frank i ja prosto imamo neke antene.

Kako vam se rađaju ideje?

– To je pitanje umetničke intuicije. Odavno sam prestao da kalkulišem, ne bavim se konceptima i planovima. To ni sebi ne znam da objasnim, često stanem i zapitam se – odakle ti ovo? Često me i pitaju šta ja radim, a ja ni ne znam da li je ovo što Frank i ja radimo pozorište. Jeste u okviru pozorišta, ali su to jako kompleksne stvari koje postaju organske.

Da pređemo na film, bili ste asistent scenografije na filmu „Tajvanska kanasta“, prisetite se anegdota, Borisa Komnenića, i Milana, Magi iz EKV-a… kako su nastale „Mrdalice“?

– Bio sam asistent, nije moj autorski deo, ali jeste jedna lepa uspomena… Moj drugar iz kraja, Aca Simonović, tad je bio mladi tonac i družio se sa tom ekipom filmadžija. Ja sam bio daleko od filma. On se jako obradovao kada je čuo da sam upisao Akademiju i rekao – „jao, pričaću sa mojim drugarima“. Goran Marković je prihvatio, a moj veliki prijatelj i scenograf Miljen Kljajković Kreka je rekao – „‘ajde, mali, ti sa nama“. Ja sam se tu inficirao filmom, leteo sam kao lud. Posle sam iste te godine radio kao asistent, isto Kreki na filmu „Jagode u grlu“ Srđana Karanovića. Karanović me je posle toga hrabro pozvao na film „Za sada bez dobrog naslova“, gde sam bio scenograf. On je imao tu hrabrost da pozove jednog ambicioznog balavca… Tako je sve počelo.

Do tada nesvakidašnja scenografija koju ste izveli je i ona za film „Mi nismo anđeli“, sa toboganom nasred sobe, Sonjom Savić sa medvedićima kao ukrasom na haljini, živopisnih boja… Kako ste se igrali sa detaljima?

– Dobro smo se zabavljali. Hrabrost je pokazao Miša Đorđević koji je bio direktor filma tada. Ovi stariji filmski radnici su nas malo bledo gledali, pošto smo mi, ceo autorski deo, bili klinci. „Šta rade ovi, kakve su ovo boje, ko je lud da farba ovako…“, pitali su se, međutim, Đorđević je reko – pusti…

Radili ste scenografiju i za film „Rane“, koji ikonično prikazuje devedesete…

– U „Ranama“ je sve pravljeno, svi oni enterijeri, eksterijeri, groblja… sve je pravljeno, bez obzira što je moglo da se nađe. Fudbalski teren se nalazio na nekom brdu na Bežaniji. Tu sam zasadio grobove, napravio đubre, da bi iza toga imao – kako šetate i gledate te grobove, one novobeogradske solitere. Ono su neki budući grobovi tih nekih klinaca koji odlaze u svoje ratne i kriminalne avanture. Taj film je kompletno napravljen studijski, iskontrolisan, i zato izgleda baš tako.,

Koji su vam počeci u domaćem pozorištu?

– Paralelno sam radio i za pozorište. Motali smo se po SKC-u i imali dosta ludih izložbi, Goran Dimić i ja, kao i grupu To Frizure sa još nekoliko ljudi. Ta likovna scena je bila dosta živa. Sećam se, sedeli su Puriša Đorđević i Aca Popović. Kažu oni meni „E, mali, dođi ta te pitamo nešto“, a oni, dva mangupa sede i pijuckaju… „Je li, je l’ bi ti radio sa nama scenografiju“. Puriša doajen, a Aca pogotovu. Ja kažem, „pa bih“… To je bila moja prva predstava. Onda sam sa Gorčinom Stojanovićem radio na njegovoj ispitnoj predstavi sa treće godine „Jelena Sergejevna“ u JDP. To je bilo, onako, baš dobro. Posle toga spektakularnu predstavu „Život Nik Kejva“, koja se igrala u Bitefu, jer se Atelje tada renovirao. Bili smo pobunjenici, to je bilo dobro doba.

Neke vaše predstave sa nemačkog govornog područja bile su zabranjivane. Da li postoji razlika između umetnika i njihove lične slobode, tamo i ovde?

– To su esencijalne stvari, nema razlike između Istoka, Zapada, tamo negde i ovde. Umetnički princip imate, ili hoćete ili nećete, potpuno je svejedno gde ste i šta ste. Isto boli zabranjena predstava u Berlinu, kao i u Beogradu.

I opet se sve uvezuje kroz vaš rad, preko egzistencijalnih do političkih problema…

– Ja uživam u tom procesu istorijskog istraživanja, ne istorije umetnosti već istorije istorije. I što sam stariji sve mi više prija. Princip nije zakucan, ali ovo što radim je kontra arheologiji. Arheologija je otkopavanje fakata, ja ih tražim na raznim mestima, pa svoje strukture zatrpavam tim nađenim stvarima. Tražim vezu između informacija koje nalazim, ali ta veza nije samo istorijska, ni likovna, već može biti zvučna, muzička, filozofska… Bitno je da postoji veza, da bi se na kraju puzla složila.

Otuđili smo se, i svet je izgubio solidarnost

– Najviše mi fali solidarnost. Solidarnost se izgubila potpuno, ne postoji. Uopšte nije bitno ko je crn, zelen, žut i za koju je zastavu. Osnovna ljudska solidarnost ne postoji. Ovo elektronsko ubrzanje dovodi do teškog otuđenja, pogotovo u društvima koja nisu doživela totalni civilizacijski kvalitet i procvat, koja su na udarima i vetrometinama, kao ovo naše. Ovde te stvari strahovito teško funkcionišu. To Slobodan Jovanović objašnjava još pre sto godina. Umesto da se na vetrometinama jedni drugima okrećemo, mi se prosto otuđujemo… Naravno, Zapad odavno tone, o tome su govorili i Hajner Miler, i Breht, i celo to društvo čije mišljenje mene zanima – kaže Denić za Danas.