Aleksandar Madžar, tačka. Filozof klavira, pun života – nasuprot svim onim predubeđenjima o filozofiji kao dubokom zamišljanju nad postojanjem i umetnošću, ali bez radosti i kao u nekakvom odricanju od življenja.
Međutim, svaki put kada slušate Madžara, imate baš naprotiv utisak da ste uronjeni u vatromet stvarnosti, jednu toliko životnu viziju muzike koja sadrži u sebi apsolutno sve dimenzije postojanja zvuka i umetnika i emocije i misli, te i vas kao slušaoca u muzičkom trenutku, pa shodno tome, odjednom zapravo kao da i nema više ničeg dobrog i lošeg ili ispravnog i pogrešnog u doživljaju, jer je sve – čudesno! Aleksandar Madžar nastupiće u sredu na svom ovde više nego željno iščekivanom koncertu iz ciklusa „Kolarac – Tvoj svet muzike“ Centra za muziku Kolarčeve zadužbine.
* Poslednji put je ovde bio vaš nastup u društvu Ksenije Janković i Bogdana Božovića, pre otprilike godinu dana. Šta se sve u međuvremenu dešavalo u vašem profesionalnom životu? Da li se, osim solističkih angažmana, i neka nova umetnička saradnja pokazala veoma izazovnom za vas?
– Ima mnogo toga zanimljivog u mojoj karijeri – poslednji bitniji događaj je saradnja sa divnom norveškom violinistkinjom Vilde Frang. Oktobar smo proveli na evropskoj turneji, ja sam bio na sedmom nebu, nadam se da će beogradska publika imati prilike da je što pre čuje.
* U Beogradu ovom prilikom interpretirate program sačinjen od samih najizuzetnijih imena klasične muzike – Mocart, Šuman, Šopen. Čime ste se rukovodili prilikom izbora baš ovih kompozicija?
– Izbor programa je, za mene, pretežno intuitivan. Dela koja ću svirati, sva sam već izveo u Beogradu, osim Šopenovih Mazurki opus 59, a ha-mol Sonatu Šopena sam svirao već dva puta na ‘Kolarcu’ – 1985. i 1991. – i to krajem juna ’91, ako me pamćenje ne vara, vrlo bitan period u našim životima – a i Šumanova Fantazija me prati preko 20 godina.
* Kako zapravo sastavljate svoj repertoar za neki koncert?
– Opet se, uglavnom, radi o intuiciji. Veliki pijanista Peraja (Perahia) je to lepo formulisao na način koji se na srpsko-hrvatski može prevesti otprilike kao: ‘Pazite da izabrane kompozicije jedna drugoj ne smetaju.’ Dramaturgija programa je bitna, ali je i nju teško prevesti iz intuitivnog u verbalno. Tek, konstrukcija programa je svaki put izazov!
* Koji kompozitori – osim onih koje ćete izvesti u Beogradu – ovih dana zaokupljaju vašu pažnju? Postoje li autori kojih se rado latite u časovima odmora od pripremanja koncerata, ako takvi trenuci uopšte postoje?
– Ove sezone sviram mnogo Rahmanjinova – 2. i 3. Klavirski koncert, dela za 2 klavira sa Aleksandrom Meljnikovim, solo kompozicije… – ali i najveću Betovenovu Sonatu opus 106. Što se tiče slobodnog vremena, nema ga mnogo – često se setim arapske poslovice: ‘Čovek koji nema vremena već je umro!’. Dokolica je za umetnike važna; radna etika je bitna, i uči nas da se ne štedimo, ali mi zaboravimo da se ‘trošiti’ može samo ‘ušteđeno’, pa sa godinama lako dođe do umora i neke vrste praznine, koju čovek onda pokriva zanatom, ili manirizmom, svako na svoj način… Tek – kada ima slobodnog vremena za klavirom – Bah, Hajdn, Fore, između ostalih. Moj vršnjak, čudesni kompozitor Tom Ades, kaže da je za njega najlepši slobodan dan sesti za klavir i svirati Kuprena od jutra do mraka.
* A da li zbilja postoji dokolica u životu aktivnog umetnika i pedagoga, a prethodno vrednog i angažovanog studenta?
– Da se nadovežem na prethodno – svakako je bitno slobodno vreme, to se danas zove ‘work-life-balance’ (smeh). Ali, naravno, zahtevi zanatskog perfekcionizma i vrlo jake konkurencije u poslu su nemilosrdni i ne dozvoljavaju uvek optimalnu politiku u tom smislu.
Nas u Srbiji muči jedno, a bogati Zapad drugo
* Vaš prošlogodišnji dolazak u Beograd koincidirao je u izvesnom smislu sa terorističkim napadima u Parizu. Da li se nešto promenilo u Belgiji i samom Briselu, gde živite, nakon toga, a naročito nakon sličnih događaja u martu ove godine? Deluje li sve to na bavljenje muzikom, na umetnost u celini, po vama?
– Što se tiče terorizma, mislim da o tome uopšte nema smisla razmišljati. Zahvalimo se proviđenju što u datom trenutku nismo bili na toj liniji metroa ili na aerodromu, i to je to. Svaka promena svog ponašanja je, po mom mišljenju, besmislena – jer, kako se zaštititi od nedaće? Nenapuštanjem kuće?!? A što se tiče politike… nas u Srbiji muči jedno, a bogati Zapad drugo. U svakom slučaju, da se više slušaju ljudi poput Slavoja Žižeka ili Tome Piketija, mislim da bi svima bilo bolje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
