Aleksandar Mekol Smit: Britanija podeljena zbog Bregzita

Svakako da je veoma važno imati čitaoce, ali tek ako kroz svoje knjige imate komunikaciju s ljudima i održavate taj „razgovor“ sa čitalaštvom, to je znak da ste uspeli. Ja sam srećan što moje knjige čitaju milioni ljudi i veoma sam im zahvalan zbog toga – kaže u razgovoru za Danas škotski pisac Aleksandar Mekol Smit, jedan od VIP gostiju upravo završenog 61. Međunarodnog sajma knjiga. Pre potpisivanja knjiga na Sajmu, Mekol Smit je najpre razgovarao sa beogradskim novinarima, što je, kako objašnjava, neka vrsta njegove „strategije“ na gostovanjima – smatra da je „susret sa novinarima jedan do načina upoznavanja sa čitaocima – kroz medije“.

* Veoma ste popularni u Srbiji, zbog čega se ovoliko dugo čekalo na Vašu posetu, pogotovo što se zna da rado putujete?

– Žao mi je što je tako, nažalost ne stižem da posetim sve zemlje u kojima su moje knjige objavljene – prevedene su na 46 jezika. Razlog je nedostatak vremena, jer je sve podređeno mom pisanju. Moj program je veoma zahtevan – pišem četiri ili pet knjiga godišnje. Ranije sam, kad knjiga dođe na prag uspeha, imao po dva ili tri veoma dugačka putovanja u SAD po dve nedelje, kao i dva-tri putovanja godišnje do Australije, ponekad i Kanade… To je postalo kao neka vrsta „krletke“ zbog koje mi je ostajalo veoma malo vremena za druga mesta koja sam želeo da obiđem. Znam da su moje knjige veoma popularne u Srbiji i zato sam želeo da dođem. Ranije, još kao član Uneskove komisije za bioetiku bio sam u Hrvatskoj. Imali smo skup u Zagrebu i plovio sam do Dubrovnika. Ne znam mnogo o ovom delu sveta, ali me dolazak ovde podstiče da saznam mnogo više o njemu.

* Kako izdržavate taj tempo u pisanju?

– Kršim sva pravila. Pravilo je da pisac piše jednu knjigu godišnje, čak ne ni svake godine. Na svu sreću ja pišem brzo – hiljadu reči na sat.

* Ali zato radnja u Vašim knjigama teče lagano, gotovo usporeno – na neki „staromodan“ način.

– Stil jeste „staromodan“ i usporen, ali nastaje brzo. Pišem tim „staromodnim“ stilom kakav su koristili Dikens i mnogi drugi pisci poput Flobera, Tolstoja…

* Mnogi lekari u Srbiji pišu, neki od njih su uspešni pisci. Vi ste se bavili sudskom medicinom. Postoji li bilo kakva veza između medicine i pisanja?

– Ja sam se bavio sudskom medicinom, ali tu je naglasak na pravu, nisam lekar. Verovatno da je moja profesionalna karijera imala nekog uticaja i na moje pisanje. Mislim da sve ono što kao autori radimo ostavlja trag i na naša dela. Recimo, deo mog posla bio je i da se brižno staram o bioetičkim temama i mislim da se zbog toga i Izabel Dalhusi, koja je filozof, interesuje za „primenjenu etiku“.

* Iz serijala prevedenih na srpski jezik poznajemo samo Dragocenu Ramocve i Izabel Dalhusi. Ko su ostali junaci?

– Imam seriju o škotskim uličnim bibliotekama. Jednom godišnje objavljujem knjigu iz tog serijala, napisao sam ih dosad jedanaest. Imam i seriju romana, koji nastaju tako što po tri meseca svakog dana u škotskoj štampi objavljujem po poglavlje. Uradio sam i seriju knjiga, čija se radnja događa u Londonu…

* Dragocena Ramocve je detektiv početnik, Izabel Dalhusi detektiv amater. Obe koriste mozak i srce, ali nisu profesionalci. Zbog čega?

– Nalazim da je tako mnogo zanimljivije. Osim toga, u mojim knjigama nema zločina, niti one govore o tome. To zapravo i nisu detektivske knjige. U njima nema ubistava i drugih zločina – samo problemi ljudi.

* Kom žanru pripadaju – to nisu klasični krimi romani?

– Ja ih jednostavno zovem romani. Dok pišem ne zamišljam da li je to krimi literatura, nego o njenim dometima. Ti žanrovi, podele i klasifikacije su često vrlo kruti.

* U serijalu iz Bocvane o Dragocenoj Ramocve ima mnogo primera socijalne solidarnosti koja je, čini se, gotovo zaboravljena na Zapadu. Da li to ističete s razlogom i da li je to realna slika današnje Afrike?

– U afričkom društvu postoje neke veoma važne vrednosti. Zapazili ste jednu od njih – socijalnu solidarnost, koja je tamo toliko značajna da se može nazvati i komunitarizmom ili zajedništvom. Mislim da zapadna društva većinom čine individualisti – ljudi okrenuti samo ka sebi, koje treba podsetiti koliko je važno imati osećaj za zajednicu. Život je i bez toga naporan i mi moramo da pazimo jedni na druge. Identitet nije samo lično pitanje, nego stvar svih nas. U Bocvani nailazite na tradicionalne vrednosti gotovo na svakom koraku i nije retkost da, recimo, celo selo odgaja neko dete. To je ono na šta treba podsetiti moderno društvo, jer bi u protivnom mogla da preovlada sebičnost. Potrebna je ravnoteža, rekao bih. Ravnoteža između ohrabrivanja pojedinaca da urede svoj život i iskoriste prilike, a da istovremeno prepoznaju potrebe zajednice i da jače budu vezani za nju. Ja sam veoma naklonjen i podržavam ideju socijalne solidarnosti.

* Kako na serijal o Ramocve reaguju čitaoci u Bocvani?

– Mnogi od njih su najpre iznenađeni, a onda im je drago to što donosim pozitivnu sliku o njihovoj zemlji. Opisao sam je pozitivno, a razlog za to je što u afričkim zemljama postoji velika tradicija čitanja priča i romana. Dokumentarna proza je takođe veoma popularna – tamo su knjige sredstvo za sticanje znanja. To je malo drugačije nego u Evropi. Generalno govoreći, ljudi u Bocvani su predusretljivi i učtivi.

* Koliko škotska mitologija ima uticaja na Vaše pisanje?

– Veoma malo. Napisao sam knjigu zasnovanu na mitu o Angusu, duhu koji se javlja u snovima. Takođe imam knjigu u kojoj sam prepričao škotske mitove, ali oni nemaju baš veliku ulogu u mojim delima.

* Imala sam dilemu kako da Vas predstavim – kao britanskog ili škotskog pisca. Šta Vi kažete?

– To je veoma interesantno i složeno pitanje zato što u Britaniji imamo različite identitete. Vi u ovom delu sveta znate kako identiteti mogu da budu komplikovana stvar. LJudi koji žive u Škotskoj smatraju sebe Škotima, neki kažu da su Britanci, drugi Britanci i Škoti ili Škoti i Britanci. To je dvostruki identitet. Ja na sebe gledam i za sebe kažem najpre da sam škotski pisac, ali se mogu opisati i kao britanski pisac.

* Da li Vas zanima politika?

– Ne bih baš mogao da kažem da sam političan pisac. Nisam se mnogo bavio političkim temama, niti sam pravio saopštenja za javnost od političkih tema. Generalno, smatram da je moja uloga da budem pisac i da u to ne uključujem politiku.

* Čini mi se da nema novinara u Beogradu koji Vas nije pitao šta mislite o Bregzitu.

– (Smeh) Sve što o tome mogu da kažem jeste da je Britanija zbog toga veoma podeljena. Nalazim da mogu da razumem oba stanovišta. Mislim da je, kad je reč o bilo kom političkom pitanju, potrebno uvek sagledati sve stavove. Za pravilno rasuđivanje neophodno je čuti argumente obe strane.

* Kako posle Bregzita vidite budućnost Škotske – u ili van Velike Britanije?

– I ovde moram da kažem da razumem argumente obe strane – stavove ljudi koji osećaju Škotsku kao različitu kulturu, koju je moguće očuvati kroz političko osamostaljivanje i druge koji kažu da takav kulturni identitet ne postoji i koji su za uniju – ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu. To je sve skupa veoma poražavajuće za nas.

* Šta trenutno pišete?

– Trenutno pišem novu knjigu o Izabel Dalhusi. Kad to završim, počeću novu priču iz Bocvane, to će biti 18. nastavak tog serijala. Pišem i libreto za jednu operu i komad za BBC zasnovan na mom serijalu o škotskim pokretnim uličnim bibliotekama.

Babuni, Magbet i ruski špijun

– Napisao sam libreto za operu, čija je radnja smeštena u Bocvanu. Zove se „Okavango Magbet“ zato što je to makbetovska priča u čoporu babuna, u kome ženke ovih majmuna imaju neke osobine Ledi Magbet. Ambicioznije su od partnera. Taj libreto napisao sam za škotskog kompozitora Toma Kaninghama. Sada pišem libreto za operu zasnovan na priči o Entoniju Blantu, ruskom špijunu iz tridesetih godina 20. veka. Uživam da pišem za kompozitore, pišem i songove, radio-dela, imam snimljenih sedam radio- komada – kaže Aleksandar Mekol Smit.

Milionski tiraži

Aleksandar Mekol Smit rođen u nekadašnjoj Rodeziji (današnji Zimbabve), školovan u Škotskoj, ekspert je za medicinsko pravo i univerzitetski profesor, autor je više od 100 knjiga različitih žanrova: od filozofije, medicinske etike i prava, do detektivskih romana i knjiga za decu. Svetsku slavu stekao je 1998. knjigom „Prva damska detektivska agencija“ kojom je započeo serijal o Dragocenoj Ramocve. NJegov izdavač u Srbiji Samizdat B92 objavio je dosad 24 naslova iz njegovih serijala o Dragocenoj Ramocve i Izabel Dalhusi. Nedavno se u srpskom prevodu pojavio i „Školski brod Timberli“, kojim se Mekol Smit, jedan od vodećih svetskih pisaca bestselera, čiji tiraži samo na engleskom govornom području premašuju 20 miliona primeraka, ovdašnjim čitaocima predstavio i kao pisac za decu.