Aleksandar Nikolić povodom 25 godina Beopolisa: Ako si anomalija u ovom društvu, onda to znači da si skroz normalan

Nas petoro, govorim o osnivačima, ma koliko različiti i svako onako na svoju ruku, delili smo isti korpus vrednosti i tradicije levice. Probali smo da napravimo jedan umetničko-knjižarski eksperiment. Isto važi i za nas troje, koliko nas je sada. To je samo po sebi već bilo anomalija u odnosu na „poželjan“ i „jedino ispravan“ način funkcionisanja čega god, pa i knjižare. Da li smo uspeli? Pa može biti da jesmo, a u prilog tome govori i ovih četvrt veka koliko postoji knjižara Beopolis – kaže između ostalog u razgovoru za Danas Aleksandar Nikolić, vlasnik i jedan od osnivača Beopolisa, povodom obeležavanja 25 godina postojanja i rada kultnog mesta za sve, kako se to kaže, ljubitelje pisane reči u ovom gradu, ali i šire.

Razgovarali smo i o tome kako je knjižara nastala u nedoba za kulturu, kako je uprkos vremenima takođe nenaklonjenim kulturi nastavila da postoji kao stecište za sve ono dobro, lepo, plemenito i normalno u ovoj zemlji, i o tome zašto knjige nisu (samo) roba.

U pozivu na 25. rođendan knjižare Beopolis stoji dosetka „Anomalija ili ne, ipak traje četvrt veka“. Jedna od retkih preostalih istinskih knjižara u ovom gradu, pa i zemlji, anomalija je to što uopšte postoji ili to što toliko traje? Kako je bilo osnivati je pre četvrt veka, u devedestim? Šta je ona značila tada a šta znači danas?

– Dopada mi se ta reč anomalija i drago mi je da se ona našla na pozivnici za naš 25. rođendan. Može dosta stvari da pojasni, i loših i onih dobrih, u zavisnosti od konteksta. Mi smo počeli da radimo, ako me pamćenje dobro služi, početkom kraja jedine diktature u to vreme u Evropi. Naravno, govorim o Miloševićevom režimu. Pojava knjižare Beopolis je i tada već bila anomalija u društvu čiji je režim sam po sebi bio anomalija u odnosu na „normalnost“. Pa ako si anomalija u takvom društvu onda to znači da si skroz normalan… ha ha ha… u najpozitivnijem smislu te reči. Narednih dvanaest godina može se odrediti kao period katastrofalne kriminalne tranzicije, odustajanja od suočavanja sa prošlošću (sada vidimo možda jasnije no ikad posledice toga), laganog napuštanja koncepta društva socijalne pravde i nametanja tržišta kao „mere svih stvari“, od politike pa preko svih suštinski bitnih oblasti za razvoj jednog zdravog društva, dakle, zdravstva, obrazovanja, kulture, nauke… Ukratko period, kako reče jedan profesor Filozofskog fakulteta, loše vlasti.

Ali i od loše vlasti ima gore, recimo partijsko-klerikalno-mafijaška diktatura u kojoj umesto „slobodnog tržišta“ imamo slobodnu partiju (SNS) koja je svojom šapom pokrila sve u ovoj državi, a od društva napravila skup bahatih samoživih, agresivnih i korumpiranih pojedinaca. I šta onda u takvom društvu znači jedna ovakva knjižara? Iskreno, nemam baš pravi odgovor. Ali znam šta nama, u Beopolisu, to znači: otpor zlu, pokušaj da ostanemo normalni ljudi, da kažemo da ne pristajemo i, na kraju, da budemo i anomalija ako treba. Nadam se i hoću da verujem da je to Beopolis i našim posetiocima.

Svedočili smo kako u vremenu tranzicije, malo-pomalo, Beograd ostaje bez svojih čuvenih knjižara u centru grada, a zamenjuju ih butici, prodavnice odeće, parfema i druge robe. Kako je tih svega dve ili tri knjižare u gradu, a među njima i Beopolis, uspelo da opstane a da se knjige u njima ne tretiraju kao bilo koji drugi proizvod i stvar tržišta?

– Tražite sada od mene odgovor tipa „šta je starije, kokoška ili jaje“. U osnovi, ovo pitanje znači treba li kultura da bude na tržištu kao i svi drugi proizvodi ili ne. Ili, da još više pojednostavim, jesu li knjige roba ili nisu. Odgovor nije lak, ne može se jednostavno odgovoriti sa da ili ne. Ono u šta verujem jeste to da nikakav koncept „kulturnih industrija“ koji je svojevremeno zagovarala ova tzv. vlast nije dobrodošao. Naprotiv, umesto projekata kroz koje vlast nagrađuje poslušne podržavaoce, finansiranje kulture bi trebalo da bude rezultat najšireg društvenog konsenzusa, jer nas kao zajednicu kultura određuje. Dakle, zalažem se za finansiranje kulture otvorenog društva i mislim da je to prava strategija za dobrobit našeg društva. Sve ostale komercijalne projekte, kao i estradu, treba prepustiti tržištu, kao i projekte nacionalističke ili verske „kulture“ na čemu insistiraju nosioci vlasti u ovoj državi.

E sada, posle ove malo duže digresije, da se vratim na pitanje, tj. odgovor. Za nas, u Beopolisu, knjige predstavljaju plod nekog napora, nekog umetničkog, duhovnog, intelektualnog, pa i zanatskog rada. I prema njima se tako i odnosimo. Sve to nešto, naravno, košta, ali ih definitivno ne posmatramo kao robu i mislim da to i naši posetioci i prijatelji vide, znaju i osećaju.

Otežavajuća okolnost za opstanak knjižare bilo je i njeno iseljenje iz Doma omladine Beograda pre 15 godina, da bi se sedam godina potom ponovo našla u tom prostoru čiji je organski deo od samog početka, a sada opet postoji mogućnost da joj DOB otkaže gostoprimstvo. Da li je i tu u pitanju to što kultura najčešće nije profitabilna ili se iza toga krije pokušaj da se umanji njen subverzivni potencijal?

– Čini mi se da je paranoja sadašnjeg režima najveća do sada i može se porediti sa paranojom nekih drugih totalitarnih režima o kojima smo učili iz istorije. Biće da su svesni šta rade i želja da to sakriju ili opravdaju je ogromna. Zbog toga se trude da kontrolišu sve, ali bukvalno sve od buvljaka pa do… dopišite sami. Kultura u svojoj biti nosi subverziju i kritiku, i to je nešto čega se oni iskreno plaše i zato se trude da je kontrolišu. Imamo primere nebulozne odluke o uslovima za otkup knjiga, ali samo ako su na ćirilici, ili formiranje Saveta za knjigu (potpisao Novak Nedić?!) ili finansiranje 8.000 Dana Porodice u Beogradu, a na štetu nezavisnih kulturnih udruženja, itd, itd. Uostalom, slučaj nezavisne Galerije Remont (ugašeni posle 25 godina) dovoljno govori i mislim da tu nema više šta da se doda kada pričamo o odnosu prema kulturi.

Ni prethodna vlast se prema kulturi nije drastično drugačije ponašala. Doduše, oni nisu bili u ovoj meri paranoični, za njih je kultura bila, pa hajde da kažemo, neko nužno zlo. Uostalom, i na vlastitom iskustvu smo „osetili“ njihov odnos prema kulturi.

Beopolis, i svojim znakovitim imenom, jedan je od simbola ovoga grada, bar za one koji vole knjige. Prepoznaju li ga na sličan način i ljudi koji dolaze sa strane?

– To je stvarno dobro pitanje! Ja ponekad imam utisak da nas više prepoznaju ljudi koji dolaze sa strane, iz regiona, nego naši sugrađani. Izgleda kao da smo u, recimo, Zagrebu poznatiji nego u Beogradu. Mislim da to više govori o sadašnjem Beogradu i Srbiji nego o nama (ili Zagrebu). Uostalom ja to uvek sa puno ponosa naglašavam, mi smo regionalna knjižara, a police sa knjigama i knjige su nam izložene u Beogradu.

Prava knjižara, a ne trgovinski lanac, to je i po onima koji u njoj rade. I razmena koja se tu događa mnogo je više od kupoprodajne. Kao onome ko je ne samo osnivač, „vlasnik“, već i zaštitno lice Beopolisa, šta je vama najbitnije i najdraže u vezi sa ovim pozivom?

– Beopolis sigurno ne bi postajao da iza tog „zaštitnog lica“, kako kažete, ne postoje prijatelji koji su odlučili da zajedno započnu tu knjižarsku plovidbu koja traje već 25 godina. NJihov trud, kreativnost, znanje i vera da je ono što rade ispravno je naše „zaštitno lice“. Knjižara postoji zahvaljujući njima. To vam je kao kad sportski komentatori kažu ova ekipa je tako dobra zato što postoji hemija između „igrača“. Pa eto, očito da u Beopolisu postoji neka hemija koja se u koncentričnim krugovima širi i na izdavače sa kojima sarađujemo, na ljude koji nas posećuju i to je, izgleda, čitava tajna trajanja od četvrt veka.