Aleksandar Popovski: Dok se mi svađamo zbog prošlosti, oni koji su nas posvađali kradu naše pare

– Ta “zečija rupa” u kojoj danas živimo je poligon ludila – laž koja se manipulacojom transformiše u istinu i logika o vremenu postaju neuhvatljivi. Strah kojim političari i politike najviše vole da se koriste u stvaranju tog poligona opasan je za humanost. On zatvara ljude i društva, nagriza, stvara mržnju i ubija – kaže za Danas Aleksandar Popovski, jedan od najangažovanijih i najznačajinjih pozorišnih reditelja u regionu.

Njegova nova režija, “Alisa u zemlji strahova”, kojom se posle svojih antologijskih ostvarenja vratio u Jugoslovensko dramsko pozorište (Volterov “Kandid ili optimizam”, “Metamorfoze” po Ovidiju, Šekspirov “Hamlet” koji je sa Nebojšom Glogovcem u naslovnoj ulozi ušao u istoriju JDP, ali i našeg teatra), bila je najiščekivanija predstava u Beogradu od trenutka kada su najavljene prve probe.

Pre nekoliko večeri (posle nekoliko odlaganja zbog pandemije), premijerno izvođenje “Alise u zemlji straha” ispraćeno je višeminutnim ovacijama publike koja je, već pomalo tradicionalno, veliki fan Popovskog.

Kako se danas osećate u JDP, sceni koja je obeležila vaše prve velike početke u karijeri?

– Postoje stvari koje se u životu dogode prvo put, i koje ga definišu. Kasnije dođu nove senzacije, ali te prve, one ostanu jako duboko i definišu na poseban način ceo jedan svet. Na taj način se dogodio i moj prvi kontakt sa JDP, kroz predstavu “Pozorišne iluzije”. Bio sam student režije i imao sam sreću da budem na premijeri te predstave. Susret sa glumcima, sa Jovanom ćirilovim, sa kostimima Angeline Atlagić i scenografijom Miće Tabačkog, trajno su definisali moj pogled na pozorište kao polje delovanja, koji me je užasno zanimao. A kad prođu godine, od predstave ostanu neke fotografije i par reči zapasanih kao impresija. Ono što je najvažnije i najlepše ostane u nama, to je nešto što ponesemo sa sobom i čuvamo kao malo bogatstvo. Sveti spisi ne postoje, ono što je sveto dodaje čitalac. Tako i umetnost nije u predstavi, nego u duhu onog koji gleda i sve to otkriva u dubini svog bića. Zato su za pozorišta najvažnija nepisana “predanja” – legende o velikim glumcima, predstavama, piscima, režiserima… Anegdote o nastajanju i igranju predstava, i ta biblioteka nezapisanih sećanja je jedino što ostaje.

„Alisa u zemlji strahova“, koju je za JDP napisala slovenačka dramaturškinja Eva Mahkovic, inspirisana je epizodama iz kultne knjige za decu iz 1866, “Alisa u zemlji čuda”. Da li je svet danas najdublje otišao u tu “zečju rupu” u kojoj je sve moguće, gde se čak i svest o samom sebi transformiše, gde se svaka laž može pretvoriti u istinu, i gde logika i vreme postaju neuhvatljivi?

– Radeći na predstavi istraživali smo pojave koje danas sliče apsurdnosti likova iz “Alise u zemlji čuda”. U jednom trenutku mi je neko pokazao video u kojem jedan političar stoji u vodi do pojasa. Oko njega u vodi stoje građani, ozarenih lica pomno slušaju njegov govor. Zatim se pojavi harmonikaš i zasvira tradicionalno kolo. Svi zajedno počnu da plešu u vodi dok sunce na horizontu polako zalazi… Dugo sam razmišljao o tome da sam nemoćan da stvorim nešto apsurdnije od toga. Kada umetnost izgubi moć pred životom onda se moramo nežno zabrinuti. Da, “zečija rupa” je postala poligon ludila. Laž koja se manipulacijom transformiše u istinu i logika o vremenu postaju neuhvatljivi. U tom smislu, zadatak pozorišta postaje složeniji. Postaviti ogledalo stvarnosti, čini mi se da nema smisla. Moramo ponovo da se okrenemo kreaciji, stvaranju novih svetova i prostora.

Alisa je u vašoj predstavi odrasla devojka, ima trideset godina, i za nju i njenu generaciju je već sve prekasno… Ko nam je nametnuo taj časovnik ubrzanog vremena?

– Moja generacija je od starijih stalno slušala savet samo polako, život je pred tobom, imaš još mnogo vremena. Današnja generacija čuje samo nemate više vremena, krajnje je vreme, vaše vreme je isteklo. Kad čovek nema vremena, onda on samo isporučuje rezultate. Jer, to je ono što sistemu treba, gotov rezultat. Za kreaciju je potrebno vreme, potreban je prostor za grešku i prostor za dosadu, koja je jako važna za kreativnost. Skraćivanje vremena ubija kreativnost. Za mene je vreme nešto što se ne sme zatvoriti u otkucaju sata. Mislim da je problem što smo pojednostavili stvari. Mi sve jako pojednostavljujemo. Odnose, profesiju, ljubav, hranu, muziku, život… Vremenski okvir. To jako često čujem kao definiciju, da stavimo nešto u “vremenski okvir”. Kad govorim o svojoj profesiji, o predstavam i njihovom životu, onda je, recimo, jako važno da predstava odoli vremenu. Tek onda možemo da pričamo o njoj kao o formiranom “čoveku”. Na premijeri se ona samo rodi. Kao dete. Isporuka rezultata je ono koje skraćuje vreme.

Alisa naših dana živi u zemlji strahova, nepravde, zemlji bez milosti i saosećanja. Da li je svet ostao bez humane ideje i morala zato što su ljudi zarobljeni strahom?

– Pre neki dan sam pročitao vest o smrti fotografa u Parizu koji je pao na ulici, i niko se od prolaznika nije zaustavio da mu pomogne i pozove hitnu pomoć. Ostao je da leži na ulici devet sati, jer su mislili da je beskućnik i da nema potreba da ga spasavaju. Ili su ljudi jednostavno okrenuli glavu na drugu stranu, jer imaju svoja posla. Današnji heroji su oni sa FB i rijaliti šoua. Oni nemaju u sebi onu osnovnu, i toliko nužnu doborotu. Danas ljudi više veruju nekom influenseru koji zna sve o svemu, nego lekaru koji svaki dan jedno srce natera ponovo da kuca, iako je prestalo. Strah ne može da bude kriv za sve. Postoji dobar strah koji ti govori da ne treba da pređeš ulicu na “crveno”, da nije dobro gutati kamenje, da ne treba ulaziti u kavez gde lav spava… Ovaj drugi strah, koji političari i politike najviše vole da koriste u stvaranju tog poligona ludila u kojem živimo, opasan je za humanost. On zatvara društva i čoveka, stvara mržnju, nagriza i ubija. Ja danas, recimo, obožavam da slušam Papu Franciska. Meni je on jedan od najvećih heroja ovog vremena.

Kako pobediti strah ako ga sistemi i političari neprestano režiraju i proizvode?

– Šalom. Znanje i smeh se prožimaju. Ovo nisam ja smislio, našao sam to kod filozofa Ludviga Vitgenštajna. U jednom crtanom filmu jedan lik kaže drugom: “Znaš da ćemo jednog dana svi umreti. Znam, odgovara ovaj drugi, ali sve druge dane nećemo”. Zanimljiv je taj strah od smeha. I oduvek se strah boji smeha. Setim se uvek fantastične scene u “Rubljovu” Tarkovskog, kad prebiju onog skomraha, putujućeg glumca. Setim se lude u “Kralju Liru”. Setim se Harmsa, Bulgakova, Šijana… Ja se najvoše plašim ljudi koji u sebi nemaju humor. U svojim predstavama, kad je nešto previše ozbiljno ili teško, uvek pustim da kroz “prozor” uđe malo smeha. I nadobijao sam se kritika da ne sme to da bude smešno. Čuvari straha kad se sretnu sa smehom, uvek ga proglase za “nižu vrstu”, za banalnost, za manjak dubine i pameti. Jednom su mi zamerili da ne može da bude smeha u “Ivanovu”, iako je sam Čehov o svom delu zapisao da je to komedija.

U koju bajku danas možemo da poverujemo?

– Nažalost, uvek me porazi kad vidim kako verujemo starim bajkama. Onim o tome kako nas oni drugi mrze, o tome kako hoće da nam uzmu kuću i sve naše svete stvari, da nam pregaze prag, ime, čast. Da je vreme da se ujedinimo. Da postoji samo jedan način na koji možemo voleti zemlju, familiju, identitet. Da su naši preci dali svoje živote za nas i da je naša dužnost… Od tih bajki me je jako strah. Ja volim druge bajke. Negde sam pročitao staru kinesku priču o selu ispod jedne velike planine. Planina je bila tako velika da je zaklanjala sunce, i sva deca koja su se rađala bila su rahitična. Jednog dana seljani su ugledali najstarijeg među njima sa keramičkom kašikom u ruci i upitali ga kuda ide, a on im je odgovorio da je krenuo da pomeri planinu. Čime? Kašičicom? Ti si lud, bili su zaprepašćeni seljani. Nisam lud, rekao im je, znam da neću uspeti, ali neko mora da počne!

Imate privilegiju da uporedo živite i u EU i na Balkanu – umetnički ste direktor Drame Slovenskog narodnog gledališča u Mariboru, režirate i na nekim evropskim scenama, a stalna adresa vam je u Skoplju. Da li mi u ovom našem balkanskom tunelu možda previše optimistično sanjamo Evropu?

– Sama po sebi, ideja Evrope je nešto prelepo i zaslužuje sve počasti. Za nas, deo Balkana koji je zbog različitih razloga ostao odsečen od te Evrope kojoj pripadamo po svim osnovima, ta priča sada polako gubi smisao. Makedoniji je posebno napravljena velika nepravda. Posle svega što smo ovih tridesetak godina proživeli, posle poniženja koje smo morali da progutamo sa promenom imena, usledila je ova farsa sa Bugarskom i indolentan odnos EU. Sve polako gubi smisao, i najverovatnije je da moramo da potražimo drugačiji prostor bivanja. Kao što ni jedan čovek nije ostrvo, tako niti jedna zemlja danas ne može biti ostrvo. Naravno, ne mislim geografski. Jako smo ponosni na svoje revulucionare s početka prošlog veka. Veka u kojem su se ljudi u vremenu carstva odlučili za republiku. To je tada bilo nešto sasvim napredno, moderno i novo. Makedonija je dovoljno mala i hrabra da i danas odabere sasvim novi put, i stvori algoritamsku državu, bez klasičnih političkih levo – desno odrednica. Da se oslobodi istorije kao goriva za današnji svet, i da se smesti u akademske okvire. Da iskoristi prirodu koja joj je data i koja je čini unikatnom. Nema nikakvog razloga da čekamo da postanemo deo jednakih, među kojima nikada nećemo biti jednaki. Ja mislim da u svetu nejednakih treba biti nešto posebno.

Po čemu se životna svakodnevica u Sloveniji razlikuje od one u vašoj domovini, ili možda od ove koju sada zatičete u Beogradu?

– To je bilo nekad. Nekad smo se razlikovali i slavili te razlike kao lepotu. Danas se ne razlikujemo. Danas je sve isto. Zato nam je i dosadno. Podeljena društva. To je sve što je svugde isto. Od Amerike do… Možda samo Kina nije najbolji primer. To je sve što su uspeli da smisle. Da nađu teme i diskurse koje će nas deliti i razdvajati. I dok se mi psujemo i svađamo po društvenim mrežama i u debatnim TV emisijama, neko negde krade pare. Neko negde krade sve pare, i ima mnogo para, i pare mu vire iz džepova i iz ušiju… Za šta god da pitaš političare oni uglavnom kažu – nema para. A para ima, para ima kao dreka. Samo ne znam gde su mislili da odu sa tolikom parama. Život se završava tamo gde je i počeo.

Da li zaista postoji naša „balkanska priča“ koju „svet ne ume da razume“, ili smo to sami izmislili da bi opravdali svoje postupke?

– Ama, ima kod nas mnogo lepote. Pa naše priče znaju da budu predivne, pune čudnih junak koji oru drumove, vila koje igraju gole na mesečini, vampira koji plešu po krovovima… Pričati priču je jako važno. I odabrati pravu priču za pričanje. Balkan nije samo bure baruta. Znamo mi, kad hoćemo, da budemo i kreativni, i maštoviti, i duhoviti, i čudesni… Jedan pesnik kaže: „Ili je nemir ili je strast, ima tog ovde i suviše“. Ali, dozvolili smo da heroji postanu ljudi bez morala i etike, i onda se stvari pojednostave i postanu banalne. Uništili smo profesije. Ponizili smo profesore. Izvređali doktore. Advokati brane kriminalce, kriminalci uživaju u nekažnjivosti svojih dela…, i to malo sahrani lepotu. Ali, to ne može da traje večno. Kriminalac je, na kraju, ipak samo kriminalac. On nije filozof.

Zbog čega je na ovom našem prostoru i dalje aktuelno pitanje „mamu mu jebem ko je prvi počeo“, kao i haos iz kojeg ne umemo da izađemo?

– Zbog nedostatka ideja za ono što stoji ispred nas. Za to ispred, čovek mora imati viziju, ideju. Moraš da budeš kreativan i da stvaraš da bi se oslobodio prošlosti. Uvek me iznenadi naša spremnost da se u sadašnjosti bavimo prošlošću kao da nam od toga zavisi budućnost. Kao da će se nešto promeniti kada dokažemo ko je prvi počeo. Moj dragi profesor dramaturgije, Goran Stefanovski, jednom je zapisao: „Budućnost nikako da dođe, prošlost nikako da ode, a mi ovde glumimo sadašnjost“.

Da li lepota ima snagu da pobedi strahove sa kojima živimo, i to ubrzanje vremena koje čini da je za nas već sve prekasno?

– Ono što potcenjujemo, ne mora nužno da bude vredno potcenivanja. Prebrzo sudimo, olako se odlučimo da nekome treba odrubiti glavu, viknemo preglasno, često urlamo, udaramo šakom o sto i psujemo, ne verejumo više nikome, pomalo ratujemo sami sa sobom, hodamo ulicama planete znajući da je polako trujemo… Bolest naših društava je duboka. Ja sam odabrao u šta ću da verujem. Za mene je prekasno. Volim lepotu i sve što pripada svetloj strani. Kad god mislim da nema šanse, desi se čudo. Sad kad je bio sneg na ulicama krenuo sam sa „salonskom“ lopaticom za pesak da čistim auto. Odmah sam shvatio da sam se preračunao, ali pojavio se čovek koji je čistio sneg na ulici sa velikom lopatom, i očistio mi je auto. Ponudio sam mu novac za uslugu, a on je odmahuo glavom i rekao: Ti samo pomozi nekom drugom. Verujem u ta mala, a zapravo velika zrnca dobrote, u kreaciju, ne u destrukciju. Za kreaciju je potrebno vreme, vreme koje ne ubrzavamo, vreme u kojem ne računamo koliko košta jedna sekunda u etru. Potrebne su nam ideje koje ne veličaju prošlost, već otvaraju polje u kojem ljudi mogu da budu kreativni i da stvaraju. Negde u nekom malom kutu sveta sigurno čuči neki Nikola Tesla novog veka. Ja u to iskreno verujem, jer su pozorišni umetnici takva bića koja većinu vremena na sceni potroše da bi spasili svet. Borili se protiv zla, spasavali nekog iz Hada, ili pokušavali da pobegnu od sudbine koju su nam namenili Bogovi. Naša glavna preokupacija nije da budemo junaci, zato prva drama koju svet poznaje, drama o Prometeju, govori upravo o tome – prvi glumac je morao da se suprotstavi bogovima i da pomaže ljudima. To ne znači da će umetnici lako spasiti svet, ali umetnost je zaista jedina snaga koja može spasiti čovečanstvo. Ako nju uništimo, uništili smo čoveka.

Milena Radulović otvara drugačiji svet

„Mamu mu jebem“ i „Bure baruta“ devedesetih godina najavili su Dejana Dukovskog, vas, glumca Nikolu Ristanovskog kao „novi makedonski talas“, koji su kritičari izdvajali kao najveći događaj u pozorišnoj umetnosti ovog prostora s kraja 20. veka. Šta je tada pokrenula i donela ta vaša pobunjena generacija?

– Ona je samo jako tačno reagovala na vreme u kojem je živela. Mislim da je naš zadatak da uključimo one posebne antene koje umetnik ima, i da hvatamo zvukove i signale vremena. Nešto što nisu signali koje emitiraju tv dnevnici, FB, radio stanice, tabloidi… To je taj unutrašnji glas koji se javlja i pomaže ti da prepoznaješ pojave u spoljnom svetu. Ova tri imena nisu bili jedina, ona su isplivala možda najviše, ali tu je bila cela jedna grupa ljudi.
Za mene su stvari ostale iste, još uvek tragam za tim glasom i još uvek lovim signale u vremenu. O tome priča i moja poslednja predstava u JDP, „Alisa“. Nastala je priča koja će dugo odzvanjati, kao neka snažna poruka ostavljena u određenom vremenu. Poruke i pisma koje smo dobili, pogotovo od mlađe generacije, daje mi za pravo da verujem da smo uhvatili dobar signal. Devojke, kao Milena Radulović koja igra naslovnu ulogu u „Alisi“, nesvesno polako stvaraju jedan drugačiji svet, koji stidljivo postaje priča o jednoj generaciji. Živi bili pa videli, ali pričačemo o svemu ovome za jedno desetak godina.

Priče su najveće bogatstvo ovoog sveta

Jedna od novijih produkcija JDP je drama Dejana Dukovskog “Mamu mu jebem ko je prvi počeo”, u režiji vašeg profesora Slobodana Unkovskog. Zanimljivo je da ste vi 1997. osvojili Gran pri Bitefa upravo režijom te drame, kojom ste na velika vrata ušli u beogradski pozorišni život. Jeste li nostalgični prema tom vremenu?

– Uvek kad se spomene reč nostalgija pomislim na Odiseja. Potajno, ali to nikome ne kažem, sebe tako vidim. Kao svoje najveće bogatstvo doživljavam svoja pororišna putovanja i moje pozorišne otoke. Ja znam da to bogatstvo nije materijalno i da ne mogu da ga osetim pod prstima, ali ono ima nešto što se ne može ni suvim zlatom platiti. Ima priče. A priče su najveće bogatstvo ovog sveta. Kad se Odisej vratio kući i pobio Penelopine prosce, bio je prisiljen da živo sa ljudima o kojima ništa nije znao. Da bi mu se Itačani dodvorili, neprekidno su mu pripovedali sećanja vezana za njega pre odlaska u rat. Ništa ga nije zamaralo više od toga. Priželjkivao je samo jedno, da mu konačno kažu: Pričaj! A to je bila jedina reč koju nikada nisu izgovorili. Tako se nekako i ja osećam povodom nostalgije. Moja profesija me je naučila da lepe stvari ne mogu da zadržim koliko god to hteo. Jedino što mogu je da ih pustim i nastavim dalje, tragajući za novom lepotom. Sećanje je varljivo.