„Da je taj čovek makar bio u nekom muzeju…“: Sagovornici Danasa o Šapićevoj inicijativi da Josipa Broza vrati u Kumrovec

O obrazovanju doktora Šapića i što bi neki rekli „rođenog Beograđanina“ da ne govorimo, ili da ga, ipak, podsetimo da je Muzej Jugoslavije u čijem se kompleksu nalazi i Memorijalni centar Josip Broz Tito, odnosno, Kuća cveća jedan od najposećenijih u regionu i da ako je mislio da nam treba Istorijski muzej Srbije, to imamo, eno ga na Trgu Republike broj 11, u njegovom sastavu je i Konak Kneza Miloša (Bulevar Patrijarha Pavla 2, Topčider).

A 2020. Vlada Srbije odlučila je da će Istorijski muzej Srbije biti preseljen u objekat Glavne železničke stanice u Beogradu, koji je i sam spomenik kulture od velikog značaja.

Danilo Šarenac, istoričar i viši naučni saradnik na Institutu za savremenu istoriju, smatra da je izjava Aleksandra Šapića agresivna i bez ikakvog pokrića.

– U toj izjavi je došla do izražaja njegova impulsivnost, ali mislim i nedostatak obrazovanja, jer već postoji Istorijski muzej Srbije. Da je taj čovek makar bio u nekom muzeju ili da ima neke saradnike da mu to kažu… Tako da je to sve toliko pogrešna ideja koja ide na to naše sužavanje na najuže moguće poimanje srpstva, gde nema mesta ni za koga drugog, osim za Dražu Mihajlovića, kaže Danilo Šarenac.

Na opasku Danasa šta ako Šapić nije napravio lapsus pa umesto Istorijskog muzeja Srbije mislio da možda stvarno treba osnovati Muzej srpske istorije i koja bi pod tim nazivom mogla da bude delatnost te institucije naš sagovornik kaže da bi to onda bio možda neki muzej srpskog nacionalizma.

– Nešto što bi bilo poimanje istorije isključivo kroz našu vizuru kao srpskog naroda, tumačenje prošlosti na naš način. On uporno potencira ograđivanje od Jugoslavije i čišćenje Beograda od tog nasleđa, pa verovatno misli i šire, da se cela istorija posmatra onako kako nama odgovara. To njegovo ponašanje me podseća na srpstvo devedesetih iz blokova, tako ja doživljavam tu njegovu vrstu silovitosti bez ikakvog pokrića i obrazovanja. Aleksandar Šapić se uporno drži tog vremena i to je, čini mi se, i tužno jer je on ipak relativno mlađi čovek. On je kao što ste spomenuli rođen u Beogradu i veoma insistira na Novom Beogradu, od bazena „11. april“ je napravio kult, da je on tu naučio da pliva, da je to jako bitno mesto i ima taj lokalpatriotizam, a ovo sada je kako se taj lokalpatriotizam odnosi prema srpstvu i jugoslovenstvu na baš ekstreman način. Baš onako, tužna priča, zaključuje Danilo Šarenac.

Zoran Erić, istoričar umetnosti i naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, smatra da su izjave Šapića proizvoljne i opasne iz više razloga.

– Postoje dva problema u ideji koju političke elite plasiraju već neko vreme u javnosti po pitanju budućnosti i profila Muzeja Jugoslavije. Prvi je da je istorijski revizionizam toliko uzeo maha poslednjih decenija u Srbiji, što se odražava na sve sfere društva, od bazičnog obrazovanja sve do spomenika u javnom prostoru. Pri tome se iz ideoloških ili čak, dnevnopolitičkih razloga, u ovom slučaju potpuno ignoriše istorija Jugoslavije kao države, od kraljevine, sve do SFRJ, koja je obeležila gotovo čitav 20. vek, podseća Erić.

Prema njegovim rečima, istorijsku analizu i kritičku refleksiju svih društveno-političkih, kulturoloških i umetničkih aspekata života u državama koje su nosile taj naziv, na izuzetno dinamičan i stručan način programski artikuliše tim Muzeja Jugoslavije.

– Značaj tog muzeja je da baštini i bogate zbirke i dokumentaciju, posebno iz perioda Socijalističke Jugoslavije. Odnos prema kulturnoj baštini i istorijskom nasleđu je upravo ključno pitanje na kome današnje političke oligarhije u Srbiji često „gube kompas“ pokušavajući da se dodvore različito ideološki pozicioniranim biračima, ističe Erić.

On skreće pažnju da u mnogim drugim državama u kojima su režimi, za razliku od Socijalističke i antifašističke Jugoslavije, bili totalitarni, odnos prema tim istorijski periodima je potpuno drugačiji.

– Primer je period fašističke Italije čija je arhitektura i dizajn predmet značajnih naučnih i kulturoloških studija. Takođe, period vladavine Čaušeskua u Rumuniji se na krajnje emancipovan način ponovo istražuje i baštine svedočanstva društva o čijim represivnim merama treba otvoreno i javno govoriti. Zanimljiv primer predstavlja kolekcija Muzeja savremene umetnosti u Bukureštu gde se čuva i serija portreta Čaušeskua. Takođe, Čaušeskuova rezidencija je pretvorena u muzej koji problematizuje epohu njegove vladavine, objašnjava Erić.

Kao jednako bitan problem on vidi u odnosu aktuelne političke garniture u Srbiji prema muzejima kao poligonima za samopromociju ili plasiranje nacionalnih programa, pa i neoliberalnih komercijalnih modela u nedostatku jasne kulturne politike.

– Međunarodni savet muzeja – ICOM pre dve godine iznedrio je novu definiciju muzeja koja naglašava neprofitabilinost muzejskih institucija koje bi trebalo da služe društvu, budu otvorene i pristupačne. Muzeji bi trebalo da budu institucije orijentisane ka obrazovanju uz aktivnu participaciju zajednice, a ne devastirane i okupirane teritorije za politički marketing, brendiranje i plasiranje proizvoljnih ideja poluobrazovanih političkih elita i njihovih kadrova, zaključuje Zoran Erić.

Momo Cvijović, muzejski savetnik u penziji, kaže da je u prostoru današnjeg Muzeja Jugoslavije proveo 42 godine i da je za to vreme promenio četiri ustanove različitog naziva ali da veruje da posetioci tu najviše dolaze zbog Titovog groba.

– Zaposlio sam se u Muzeju „25. maj“ 1978. godine a muzej je osnovan 1962. na Titovu inicijativu, da bi se izložili pokloni koje je on dobijao, a onda posle njegove smrti 1980, dve godine trajala je priprema, pa je osnovan Memorijalni centar Josip Broz Tito. Godine 1996. odlukom savezne vlade ukinute su dve velike muzejske ustanove ondašnje Jugoslavije – Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije i Memorijalni centar Josip Broz Tito – i iste godine u septembru je formiran Muzej istorije Jugoslavije. Memorijalni centar je bio svojevrsni legat u znak sećanja na Titov rad i delo, a kad je ukinut Memorijalni centar i pripojen Muzeju revolucije naroda i narodnosti proširena mu je delatnost. U istom trenutku dve trećine tog prostora gde se nalazio Memorijalni centar oduzeta su i to dva kapitalna objekta – Titova rezidencija i već danas čuvena vila Mir. Dakle, smanjen je značajno i prostorno i sadržajno, a koncepcijski je proširen jer je dobio naziv Muzej istorije Jugoslavije, da bi negde 2017. godine taj naziv skraćen na Muzej Jugoslavije. Mi stariji zaposleni smo gore sve vreme smatrali da ceo taj prostor ne drži Muzej sa svojim značajnim, vrednim muzejskim sadržajima jer pupak celog tog kompleksa zapravo je grob Josipa Broza Tita. Mi smo uvek, barem ta moja starija generacija, koja je pratila tu ogromnu posetu smatrali da više od polovine publike koja dolazi u taj prostor dolazi zapravo zbog Titovog groba, zaključuje Momo Cvijović.

Pokušaj Danasa da o ovoj temi prodiskutuje s nekim iz uprave Muzeja Jugoslavije ostao je do zaključenja ovog broja bez uspeha.

Direktorka muzeja Neda Knežević koja nije u Beogradu ljubazno nas je uputila na PR-a Muzeja.

Predrag Marković(SPS):Doktor Šapić možda ne zna…

Predrag Marković, istoričar i član Predsedništva Socijalističke partije Srbije (SPS), nije saglasan sa inicijativom Aleksandra Šapića da se grob Josipa Broza Tita izmesti iz Kuće cveća, a Muzej Jugoslavije pretvori u muzej srpske istorije.

„Doktor Šapić možda ne zna da postoji drugi muzej srpske istorije, a da je Muzej Jugoslavije najposećenija muzejska ustanova u regionu“, izjavio je Marković za N1. Za tu inicijativu, po svemu sudeći, zasad nema političku podršku, pre svega koalicionog partnera – Markovićevog SPS-a, naslednika Titovog Saveza komunista.

Svetlana Broz, unuka Josipa Broza Tita: “Samo Srbija može izgubiti iseljenjem Titovog groba“

Predizborne inicijative koje računaju na glasove četnika oživljavaju, navela je za Danas Svetlana Broz, unuka Josipa Broza Tita, reagujući na navode predsednika Privremenog organa Grada Beograda Aleksandara Šapića da će pokrenuti inicijativu da se posmtrni ostaci Josipa Broza Tita premeste iz Kuće cveća u Kumrovec.

Ona je kao reakciju poslala citat iz svoje nove knjige „Moji“ koja je u štampi.

„Od početka raspada Jugoslavije koji je Žarko (Broz prim.a.) u šoku pratio, stalno je neki dežurni četnički “ideolog” u Beogradu pretio u medijima da će razbiti macolom nadgrobnu ploču, a njegovog oca mrtvog izbaciti iz Srbije.
Sav se tresao kad mi je prepričavao razgovor sa nepoznatim čovekom koji ga je zvao telefonom iz Beča 1991., a predstavio se kao Ivek Broz, navodno naš rođak, koji je dobio broj telefona i zamolio ga da prenese poruku da ga je Tuđman pozdravio i da nudi da Žarkovog oca prenesu iz Kuće cveća u Beogradu i sahrane uz sve državne i vojne počasti na Mirogoju. Žarko je ljutito odgovorio: – Dok sam živ moj otac neće počivati u toj ustaškoj tvorevini!

Kada se smirio rekao mi je: – Ako ga ove četničke bitange budu ikada uspele pomeriti iz groba, ja ću ga kremirati, pa ćemo ti i ja sesti na čamac i rasuti pepeo po Dunavu.

Nisam tada mogla da nastavim tu priču, a istog momenta bilo mi je jasno da bi blistava Neretva bila neuporedivo primerenije mesto.
Bio bi sa svojim partizanima sa kojima je ušao u svetsku istoriju ratovanja.“

Posle 33 godine od ovog razgovora, sada i predizborne inicijative koje računaju na glasove četnika oživljavaju, uplašeni da će ih građanski orijentisani glasači pobediti.

Samo Srbija može izgubiti iseljenjem Titovog groba iz Srbije. Tito je ipak u svetu poznati i priznat kao jedini koji je Srbiju uveo u red pobednica nad nacizmom u Drugom svetskom ratu. Bez Tita bi Srbija ostala na smetljištu istorije za sva vremena.