U slavu reditelja koji je osvojio svet, ali nije našao mir u svojoj zemlji: Retrospektiva povodom 95 godina od rođenja i 30 godina od smrti Aleksandra Saše Petrovića

Retrospektiva filmova kojom se odaje počast velikanu „pokretnih slika“ počinje večeras u 19 h u Sali „Makavejev“, njegovim antologijskim ostvarenjem „Majstor i Margarita“, a program koji će trajati do 24. avgusta uključuje i ekskluzivnu premijernu projekciju restaurisane verzije drame i romanse „Biće skoro propast sveta“ (1968), koja je svojevremeno bila u konkurenciji za Zlatnu palmu na festivalu u Kanu.

Uprkos visokim nagradama na svetskim festivalima, ovaj film je kod nas decenijama bio zabranjen za prikazivanje, a njegovu restauraciju je uradio Avala Film Way, i publika će imati priliku da ga vidi 22. avgusta u 19 časova.

Čuveni film „Majstor i Margarita“, koji je Saša Petrović snimio 1972. prema istoimenom romanu Mihaila Bulgakova (jugoslovensko-italijanska) koprodukcija), u kojem zvezde, Ugo Tonjaci i Mimsi Farmer igraju glavne junake, takođe je izazvao kontroverze i političke optužbe tadašnjeg režima, ali je osvojio čak tri Zlatne arene u Puli – za najbolji film, režiju i glumu (Bata Živojinović), a pre večerašnje projekcije uvodnu reč o stvaralaštvu našeg legendarnog sineaste daće dr Vlastimir Sudar.

Sudar je filmski reditelj i teoretičar filma, autor je knjige „Portret umjetnika kao političkog disidenta: život i djelo Aleksandra Petrovića“ u izdanju Filmskog centra Srbije, i predsednik je fondacije koja nosi njegovo ime.

Naredne večeri, 21. avgusta u istom terminu, prikazuju se svetski slavni „Skupljači perja“ (1967), prvi film koji je gotovo ceo snimljen na romskom jeziku, remek delo kojim je Saša Petrović osvojio Veliku nagradu žirija u Kanu i Fipresci nagradu, potom i nominaciju za Oskar, kao i tri Zlatne arene – za film, režiju i glumu (Bata Živojinović) i jednu Srebrnu za glumu (Bekim Fehmiu).

Za 22. avgust, uz večernju projekciju „Biće skoro propast sveta“, u popodnevnom terminu, od 17 časova, najavljena je ratna drama „Tri“ (1965), takođe nominovana za Oskar, prema priči Antonija Isakovića, s kojim je Petrović zajedno potpisao i scenario. I ovaj film doneo je Zlatne arene Saši Petroviću i Bati Živojinoviću.

Retrospektivu 23. i 24. avgusta zaokružuju drama i romansa „Dani“ (1963), i Petrovićev debitantski film, u istom žanru, „Dvoje“ (1961), sa Bebom Lončar i Mihom Balohom u glavnim ulogama, s kojim je prvi put učestvovao u glavnom takmičarskom programu festivala u Kanu.

Na svetski značaj našeg sineaste, filmskog reditelja, scenariste i pisca, jednog od začetnika „crnog talasa“ čija se remek dela i danas izučavaju na filmskim akademijama širom sveta, kulturnu javnost podseća Fondacija Aleksandar Saša Petrović, zajedno sa Jugoslovenskom kinotekom.

– Danas, 20. avgusta, navršava se 30 godina kako je u Parizu preminuo veliki jugoslovenski, srpski ali i svetski filmski reditelj, Aleksandar Saša Petrović, u 65. godini života. Njegovi filmovi su dva puta nominovani za Oskare i osvajali nagrade na festivalima u Veneciji i Kanu. Petrović je i rođen u Parizu, gde su oboje njegovih roditelja studirali i postali inžinjeri, a njegova majka Anka je jedna od prvih žena u Francuskoj koja je bila diplomirani inženjer hemije. Kada mu je bilo dve godine, Petrovići se vraćaju u Jugoslaviju gde će doživeti strahote Drugog svetskog rata – navodi Vlastimir Sudar, koji će se večeras obratiti publici.

– Aleksandar Petrović će se vratiti da živi u Parizu 1973. godine, posle afere sa filmom „Plastični Isus“, njegovog studenta Lazara Stojanovića, zbog koga je bio okrivljen od tadašnjeg vladajućeg režima- isključen je sa tadašnje Akademije za pozorište, film i televiziju, gde je od 1962. godine predavao na katedri za režiju. U Jugoslaviju se vraća krajem sedamdesetih godina, pa ponovo u Pariz početkom devedesetih, kada je Jugoslavija krenula da se raspada – podseća predsednik Fondacije Aleksandar Petrović, navodeći i druge ključne momente u biografiji velikog sineaste.

Saša Petrović je bio i jedan od prvih studenata filma sa ovih prostora, upisavši filmsku režiju u Pragu, 1947. godine, studije koje je morao da napusti naredne godine zbog rezolucije Informbiroa.

– Po povratku u Beograd, zapošljava se u Zvezda filmu, budućem Avala filmu, kao asistent, ali i završava studije istorije umetnosti. Postaje poznat po svojim nagrađivanim kratkim filmovima poput „Leta nad močvarom“ (1957) koji je prikazan i na festivalu u Kanu, kao i filmu „Putevi“ (1958) o velikom slikaru Savi Šumanoviću. Prvi samostalni igrani film, „‘Dvoje“, snima 1961. godine i ostaje upamćen kao jedan od prvih autora fenomena tada poznatog kao jugoslovenski Novi film, kasnije preimenovan u Crni film. Njegov treći film „Tri“ (1965) mu donosi nagradu u češkim Karlovim Varima i prvu nominaciju za Oskar.

Svetsku slavu ovom autoru doneo je njegov i danas najpoznatiji film „Skupljači perja“, koji je 1967. godine dobio dve nagrade u Kanu, oborio sve rekorde gledanosti kao domaći film u zemlji, a potom distribuiran u skoro svim zemljama sveta, donoseći reditelju još jednu nominaciju za Oskara.

– Mada je tu nagradu tada osvojio čehoslovački film „Strogo kontrolisani vozov“, ostao je mit da su je zaslužili „Skupljači“ jer je Petrovićevo ime pročitano, pa posle ispravljeno, a da su je dobili Česi zbog proključale politike Hladnog rata i invazije Sovjetskog Saveza na tu zemlju. Bez obzira na Oskara, „Skupljači perja“ su postali jedan od onih filmova koji su uspeli da promene kulturu, kao i politiku, i odnos i viđenje jedne od najobespravljenijih etničkih grupa u Evropi, Roma, kojima je film i posvećen. Film je tako zaslužan za globalnu popularnost pesme „Đelem, đelem“, koja je na Prvom romskom kongresu u Londonu 1971. godine proglašena za himnu svih Roma – objašnjava Sudar.

Petrović se kasnije okrenuo adaptacijama poznatih književnih dela, radio je filmove inspirisane delima Dostojevskog, Bulgakova i Crnjanskog. U Nemačkoj 1977. godine završava i svoj jedini film koji nije bio vezan za ove prostore, „Grupni portret s damom“, kao nemačku i francusku koprodukciju po istoimenom književnom delu nobelovca Hajnriha Bela. Posle toga se vratio u Jugoslaviju vođen željom da ekranizuje roman „Seobe“ Miloša Crnjanskog.

Ta produkcija je bila velika, jako je dugo trajala i naišla je na niz problema i, iako je film prikazan, nije sasvim do kraja završen za njegovog života.

– Reditelj čiju su karijeru krasili filmovi snimani kao međunarodne koprodukcije sa velikim filmskim zvezdama poput Izabel Iper, Romi Šnajder i Ani Žirardo, bio je cenjen ali i osporavan u Beogradu. Sa čestim političkim problemima, Petrović nije našao mir u zemlji koju je do kraja smatrao svojom. Preminuo je od teške bolesti u 65. godini, na današnji dan 1994, u Parizu, u bolnici Salpetrijer, a sahranjen je na čuvenom groblju pesnika i umetnika Pere Lachaise – podseća Vlastimir Sudar, autor knjige o reditelju koji je stvarao magične filmove.

Pismo publici Radmile Petrović Čvorić, sestre Saše Petrovića

Pred večerašnju projekciju filma „Majstor i Margarita“, u ime Fondacije Aleksandar Petrović i rediteljeve mlađe sestre Radmile Petrović Čvorić iz Pariza, publici će se obratiti Irena Bilić, koja je bila njegova asistentkinja na filmu „Seobe“. Zbog nemogućnosti da dođe u Beograd, sestra Saše Petrovića uputila je našoj publici vrlo emotivno pismo.

„Prošlo je trideset godina otkako nas je Saša Petrović napustio, a na današnji dan bi imao devedeset pet godina.Verujem da bi bio izuzetno dirnut ovom retrospektivom – malo je reditelja u svetu čiji filmovi, stvoreni pre više od šezdeset godina, i dalje izazivaju tako veliko interesovanje. Posebno me raduje kada vidim reakcije i interesovanje mlade publike koja ih po prvi put otkriva“, istakla je sestra velikog sineaste.

„Izuzetno mi je žao što zbog zdravstvenih razloga nisam u mogućnosti da prisustvujem ovom, za mene veoma značajnom događaju. Duboko se zahvaljujem Kinoteci, posebno njenom direktoru gospodinu Jugoslavu Panteliću, predstavnicima uprave Fondacije Aleksandar Saša Petrović,gospođi Ireni Bilić i gospodinu Vlastimiru Sudaru, na organizaciji retrospektive filmova mog brata“.

Reči zahvalnosti uputila je i Avala Film Wey-u (nekadašnji Avala film), koproducentima filma „Biće skoro propast sveta“, jer je finalizovao njenu dugogodišnju borbu sa američkim koproducentom, koji je posedovao sva prava na negativ.

„Po povratku negativa u Beograd, restauracija filma je poverena Delti, kojoj se zahvaljujem što je uspešno završila važan zadatak za ovu manifestaciju. Od srca upućujem i veliku zahvalnost publici – imamo sreće što filmovi mog brata ne gube na vrednosti s vremenom. Često volim da uporedim Sašine filmove sa Bordeaux vinom, jer mi se čini da neki od njih s vremenom postaju sve bolji, kao i cenjena vina iz te regije“, zapisala je Radmila Petrović Čvorić.

Neprekinuti dijalog ljubavi i smrti 

Sestra reditelja koji je stvarao magične filmove, u svom pismu publici podseća i na ono što je on govorio:

„Umetnička istina je važnija i dublja od političke, a u svakom slučaju, trajnija“.

„Što se mene lično tiče, siguran sam da su moji filmovi neprekinuti dijalog ljubavi i smrti, i da su ta dva pola ljudske sudbine u njima u korelaciji“.

„Ja se bojim filmova koji imaju „tezu“ i „poruku“, i ne razumem ih. Onaj ko hoće da pridikuje i da sudi, neka ide u sudije i sveštenike“.

Pred kraj svog života, Saša Petrović je izrazio svoje želje:

„Želim da film bude uvek samosvojstven, autentičan, prisan sa životom i razumljiv svakom čoveku…Filozofija filma je filozofija života i zato je beskrajna muka i zadovoljstvo stvarati filmove. Znam da mi je došao kraj, ali nisam nespokojan i bez nade“, navodi u svom pismu publici njegova sestra.