– Blago vama što imate takve građanske novine. U Rusiji su takvi listovi ukinuti. I ne zna se ko će sad da piše u kulturi. Radite i za Srbiju i za Rusiju – rekao je reditelj Aleksandar Sokurov potpisnici ovih redova kada je na okruglom stolu u nedelju uveče, kome je prisustvovalo pet novinarki iz beogradskih redakcija, na nas došao red da se predstavimo kao medij:
– Danas je građanski list, politički dnevnik kome je kultura važna – predočeno mu je u najkraćem.
Sokurov je, makar je delovalo tako, ovim bio istinski zadivljen, ali nije rekao ima li to veze sa aktuelnom političkom situacijom u njegovoj zemlji.
Uopšte, u tih sat i nešto vremena pitanja na ovu temu su, činilo se, konstantno visila u vazduhu, ali malo kome je bilo do toga da ga išta na tu temu direktnije pita jer je u svakom svom izlaganju bio jasan u tome da se grozi rata i da bi političarima bilo bolje da sednu za dugački sto i ako treba do smrti razgovaraju kako bi se izbegao oružani sukob.
Govorio je polako, detaljno i skoro svaku svoju opservaciju završavao konstatacijom da su mnoge greške u istoriji čovečanstva rana koja ne zaceli jer se stalno u nekom začaranom krugu iznova raskopava.
Uz to, kako je Sokurov po formalnom obrazovanju, a biće i po strasti, istoričar, i u tom smislu je u ovom razgovoru bio u neprikosnovenoj poziciji.
Istorija i trajanje uopšte su odlika i njegovih filmova, pa tako i u najnovijem “Bajka”, koji je prikazan na 28. Festivalu autorskog filma, gde su glavni protagonisti Adolf Hitler, Benito Musolini, Josif Staljin i Vinston Čerčil.
Na opasku i pitanje da prvu trojicu većinski deo sveta smatra zločincima i diktatorima i otkud Čerčil u ovom društvu, tačnije, koji je njegov greh, Sokurov je uzvratio da nije u tome stvar.
– Ni diktatorska krivica ostalih nije baš dokazana. Neki smatraju da su oni diktatori a neki da su bili vrlo od koristi. Oni su praktično svi vršnjaci i rade i žive u istom istorijskom periodu a uloga Čerčila nije baš pravolinijska i jednostavna. Kad je Hitler tek počinjao, veoma su ga voleli u Engleskoj, pomagali su mu i novčano, slali su mu poklone i odeću, žene su ga obožavale. Čerčil je imao nameru da se sastane sa Hitlerom. Čerčil nije bio nimalo naivan kada je reč o političkim intrigama, a bio je vrlo pametan, što je u Evropi i u čitavom svetu velika retkost. Političar, pa još pametan, to je stvarno raritet – konstatovao je Sokurov.
Dodao je da bi zapravo trebalo da je sve drugačije, da bi političar trebalo da bude prozorljiv, pametan, da ume da posmatra i da ima osećaj za meru.
Upitan kako se “Bajka” naslanja na njegovu filmsku tetralogiju posvećenu trojici političkih lidera koju zaokružuje “Faust”, Sokurov smatra da je “Bajka” zasebno delo, ali da bi formalno mogla da se priključi njegovim ranijim filmovima iako je po sredi i druga tema i druga intonacija.
– “Bajka” je pre neka šala. Prva varijanta naslova mi je bila “Smeh kroz suze”, ali sam od nje odustao jer nisam želeo gledaocu da sugerišem nikakvo raspoloženje. Gledalac treba da ima svoje sopstveno mišljenje o filmu – pojasnio je Sokurov.
Na podsećanje da se Ermitažom bavio u svom čuvenom filmu “Ruski kovčeg”, koji je snimljen iz jednog neprekinutog kadra u trajanju od 96 minuta, kao i da se ovim muzejom bavio i na Venecijanskom bijenalu kao predstavnik Rusije sa radom “Bludni sin”, u kome su naročito upečatljivi bili apokaliptični prizori rata iako ga u tom trenutku nije bilo, Sokurov se nije složio, rekavši da je tada rata i te kako bilo.
– U Siriji, u Iraku se završio rat, u Avganistanu se ratovalo, u čitavom svetu su bili teroristički napadi. Kao i kad je u Drugom svetskom ratu iskopana ratna sekira. Još je nisu zakopali. I, sve vreme se ratuje. Ratna sekira nije zakopana. Ništa nije završeno nažalost – konstatovao je Sokurov.
Parabola o bludnom sinu ipak nije u toj dimenziji konstanta naše civilizacije, kako je rekao, nego više ljudska priča i danas aktuelna.
– Na to Rembrantovo ostvarenje se gleda kao na epsko delo koje se povezuje sa biblijskom mitologijom. Ja sam ponudio da se na taj sadržaj gleda na jedan drugi način: Sin, koji je napustio svog starog oca i brata pošto je iz porodičnog budžeta pokupio svoj deo novca, otišao je da po svetu lumpuje, da putuje. Ratovao je. Ubijao je. Novac je potrošen i on se vraća kod brata i oca, a on ga prihvata i sve mu oprašta. Brat sa strepnjom posmatra tu novu situaciju pitajući se šta će biti sutra kad bludnog sina okupaju i obuku u novu odeću. Zašto se vratio? Samo zato što je potrošio sav novac. Šta će raditi dalje ovaj bludni sin? Uništavaće porodicu. Skloniće brata, oca, zavladaće porodičnom imovinom, proćerdaće je i ostaće praznina. To je cena tog bludnog postupka – objasnio je Sokurov dodajući da svaki bludni čovek ide pre svega u rat.
– Mlada bludna osoba otići će kod nekog malog kralja ili kneza u malu četu i ubijati. Kad kralj ili knez raspusti četu, svi ti ratnici će dospeti na ulicu. I, šta će da rade? Da pljačkaju. U to vreme je bilo toliko kriminala da su ljudi u šest sati zatvarali i vrata i prozore čime god su mogli zato što su razbojnici išli i do ujutru pljačkali po svim gradovima. A ko su bili ti banditi? Bludni sinovi. To je savremena tema koja će biti aktuelna godinama. Svi koji se vrate iz rata, kad dođu kući, uništavaće miran život svojih porodica. Zato što su naučili da ubijaju, zato što ne znaju više svoje zanate. Zaboravili su ih. Samo znaju da ubijaju, najjraći put za rešavanje problema. I zato je slika bludnog sina, nastala pre nekoliko stoleća, i dalje vrlo aktuelna – ispričao je Sokurov.
Upitan jesu li onda takvi ljudi simboli bilo kog rata Sokurov je prvo odgovorio “naravno”, a zatim dodao da ipak ne idu svi tim putem.
– Možda manjina, koja se vrati sa ratišta, postanu ubice i razbojnici u normalnom životu, ali čak i taj manji broj počini strašne zločine. Čovek koji je prošao rat je opasan – istakao je Sokurov.
Na opasku Danasa da u njegovim filmovima nema psovki i zar ne misli da one, iako su izraz agresije, ponekad mogu da amortizuje stvarno fizičko nasilje, Sokurov je uzvratio:
– U životu da, ali film je ipak neka vrsta umetnosti, a psovanje je jako primitivan, suviše običan i jednostavan metod zato što se u psovkama izražava samo ono što ta psovka sadrži. Kad vaš lik psuje, i to onako baš kao kočijaš psuje, vi na razmišljate ni o karakteru, niti proučavate njegovu tananu psihologiju. Ono što može skalpel da uradi vrlo delikatno, psovka to učini kao sekira koja poseče komadinu. Kao da uzmete sekiru i udarite nekog posred lica ili po leđima. Psovka je kao neka vrsta tačke. Iza toga ne postoji ništa, a ako čovek oćuti ili ne psuje, reditelju je mnogo teže da radi s glumcem, teže mu je da objasni šta se događa sa likom… Svaki put kad sa ekrana čujete psovku morate da znate da je u tom trenutku reditelj iskoristio sve umetničke mogućnosti, da se zato psuje. A šta će nam onda taj reditelj – kazao je Sokurov.
O tome kako trenutno gleda na odnos evropske i ruske kulture Sokurov ukazuje da je ruska kultura pod embargom kao rezultat osuđivanja onoga što radi ruska vlast.
– Kao i u svakoj politici, ima mnogo grešaka u postupcima ruskog rukovodstva i vlasti, ali odgovorite mi – kad Amerikanci napadaju Irak, a uništili su i opljačkali ceo islamski svet, sve su zavadili, uništili ekonomiju, zašto SAD i američki predsednik nisu bili pod embargom? Nikakve osnove nisu imali da napadnu Irak, mi to sad znamo, ali američki predsednik nije ni osuđen niti ga je iko prokleo. Ne kažem da zbog toga ruski političari nisu u krivu, ali ako svaki put budemo dosledni i objektivni, možda ne bi bilo grešaka ni kod ruskog rukovodstva. A bombardovanje Beograda ili ono što se dogodilo u Avganistanu, kako se to zove? Apsurd – konstatovao je Sokurov.
Prema njegovim rečima, “ne postoji politička ideja čiju vrednost treba dokazivati putem rata”.
– Ako su ideje i problem političke vrste, onda sedite za sto koji je dugačak i do smrti razgovarajte – diplomate, predsednici, carevi, crknite za tim stolom vi, a ne vojnici. Vi ne umete da razgovarate, vi niste u stanju da razumete jedni druge. Nama je jasno da Evropa sad predaje sve svoje pozicije i da je hrišćanski svet na ivici da strada. Islamska revolucija je na pragu i vrlo uskoro će biti – smatra Sokurov.
On migracije izbeglica iz Afrike i Azije u Evropu vidi kao novi vid kolonijalizma i zalaže se za okončanje rata na arapskom teritorijama, kao i pomoći razvoju privrede, da mladi ljudi odatle ne bi bežali po svetu nego radili u korist svojih država.
Nakon okruglog stola, Sokurovu je nagradu „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“ Festivala autorskog filma koja se dodeljuje za celokupan doprinos filmskoj umetnosti i unapređenje shvatanja filma kao ličnog stvaralačkog čina autora uručio Srđan Vučinić, umetnički direktor FAF-a.
Sokurov se zahvalio festivalu na pažnji i rekao: “Filmovi koje ja snimam nisu idealni, oni imaju dosta nedostataka i pogrešaka. Ali pomoć autorskom filmu je fundamentalna. Zato što je to laboratorija svetskog filma i to je spas za stotine, možda i hiljade mladih reditelja, snimatelja, glumaca. To je podrška društvu. U autorskom filmu reditelji znaju šta rade. U tim filmovima se najčešće odražava individualnost savremenog čoveka i ne troši se novac tek tako. I mi koji stvaramo autorski film nismo jedni drugima konkuracija. Mi idemo paralelnim putevima i za mrvicu smo ispred autora komercijalnih filmova, a oni nas slede. Da imam šampanjac u rukama nazdravio bih razvoju autorskog filma“, rekao je jedan od najznačajnijih reditelja svetskog filma.
FAF i Sokurov
Srđan Vučinić, umetnički direktor FAF-a, povodom uručenja nagrade istakao je da je Vojislav Vučinić osnovao ovaj festival sa idejom pogleda u svet u jednom vremenu izolacije, sankcija i rata u Jugoslaviji.
– Njegova namera je bila da predstavi filmove sa svih kontinenata i najizrazitije autorske ličnosti, a tu se već u prvoj deceniji izdvojila ličnost Aleksandra Sokurova. Prikazali smo njegovu retrospektivu 1997. godine na četvrtom Festivalu autorskog filma. Tada je njegov film “Majka i sin” dobio Grand Prix za najbolji film festivala. Posle toga su usledila prikazivanja velikog dela njegovih filmova na našem festivalu.Razgovori Hitlera, Musolinija, Staljina i Čerčila
Aleksandar Sokurov je reditelj, scenarista, snimatelj i filmski teoretičar, autor brojnih kultnih filmova, a neki od njih su: “Ruska barka”, “Glas usamljenog čoveka”, “Dani pomračenja”, “Mati i sin”, “Otac i sin”, “Moloh”, “Taurus”, “Sunce”, “Aleksandra”, “Faust”, “Frankofonija”. Na ovogodišnjem FAF-u prikazan je njegov film “Bajka”, koji prati razgovore Adolfa Hitlera, Benita Musolinija, Josifa Staljina i Vinstona Čerčila u čistilištu, koristeći arhivske snimke i deepfake tehnologiju, a prikazuje i Isusa i Napoleona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
