Aleksandar Stanković povodom prve književne nagrade: Ne govorim ljudima kako treba da žive jer ni ja to ne znam

Na svečanosti povodom dodele nagrade učestvovali su članovi žirija Ana Petrov, Vladimir Gvozden i Semezdin Mehmedinović (ovogodišnji predsednik), kao i Tamara Mitrović, urednica književnog programa DKSG.

„Objavljivanje knjige ’Iz svoje kože’ ohrabrila je javnu raspravu o ozbiljnosti problema depresije, ali je i one osobe koje imaju ovu bolest ohrabrila da se protiv nje bore, da o njoj govore i da se obrate za lekarsku pomoć. Socijalni efekt knjige, javni fokus na samu bolest, zasenio je njenu nespornu književnu vrednost. Ipak se ovdje radi o delu koje među postojeće književne modele donosi drukčijost.

Stanković je o bolesti progovorio na nov način, u ovim fragmentima smenjuje se celi spektar emocija, premda je u tekstu dominantan autoironijski ton s kojim se čitalac lako identifikuje“, napisao je Semezdin Mehmedinović u obrazloženju žirija.

Aleksandru Stankoviću je Nagrada Doma kulture „Studentski grad“, kako ističe, veoma važna:

„Nikad u životu nisam nikakvu književnu nagradu dobio i moguće da mi je ovo i zadnja jer se poklopilo više okolnosti. Ja jesam pisao poeziju, ali kako nisam pesnik po vokaciji, niko nije to uzimao u ozbiljne analize. Ova nagrada mi je posebno važna jer sam knjigu pisao sa ambicijom da ta rečenica bude i nešto više, a ne samo self-help jer to ova knjiga nije. Ne govorim ljudima kako trebaju živeti jer ni ja ne znam kako treba, ali iznosim svoj slučaj i, ako nešto pametno iz njega mogu zaključiti, super“, kazao je Stanković.

Prema njegovim rečima knjigu „Iz svoje kože: Život sa depresijom“(Laguna) napisao je nakon desetak godina borbe sa bolešću da bi pomogao drugim ljudima koji imaju slične probleme i da bi širu zajednicu upoznao sa depresijom jer je to bolest koja pogađa dosta ljudi, direktno i indirektno.

„Ona pogađa i one koji imaju depresivne ljude u porodici, komšije ili prijatelje, i to mi je bila temeljna intencija u pisanju knjige jer sam znao koliko meni to znači kada sam bio loše i družio se sa ljudima koji imaju iskustvo proživljene depresije i pokazuju kako se s tom bolešću može živeti i biti funkcionalan“.

U saopštenju žirija se navodi i da je knjiga i „ispovest, živi opis događaja iz prošlosti, izmrvljen i fragmentaran.

Potraga za onom tačkom u vremenu u kojoj je narušen sklad.

U formalnom pogledu, knjiga insistira na simetriji: na levoj stranici je pesma, a na desnoj konkretno sećanje u formi zapisa ili mikro-eseja, kao ogledalo u kojem se u dve različite forme opisuje isto.

Čak, dakle, i na vizuelnom planu knjiga čezne za povratkom izgubljenog sklada“.