Aleksandar Stanković za Index.hr: Kad kažeš da si depresivan, ljudi misle da si tužan

Malo je onih koje ova objava nije dotakla, a i sam Stanković priznaje da je prijatno iznenađen brojnim pozitivnim reakcijama koje dobija, kako od svojih kolega i prijatelja tako i od nepoznatih prolaznika na ulici.

Za komentare onih koji ga ne vole, kaže, ne mari, piše Index, hr , za koji je Aleksandar Stanković dao veliki intervju u kome je otkrio kada i kako je počela njegova borba s depresijom, ko mu je sve ovo vreme bio najveća podrška i kako je, uprkos teškim krizama, uspeo da sačuva porodicu i karijeru.

Cilj mu je, kako kaže, da razbije stigmu da oboleli od depresije moraju nužno biti prikovani za krevet.

I sam kaže da se usprkos teškim borbama uspeva izvući, nastaviti brinuti o svojoj porodici i raditi dugogodišnji posao na HRT-u čije je jedno od najprepoznatljivijih lica.

Stanković je povodom izlaska knjige, između ostalog kazao da je “izašao iz ormara” a na pitanje u kojem trenutku je odlučio da napiše knjigu i zašto, odgovotio je da je sam proces pisanja neka vrsta samopomoći.

“Sam proces pisanja je neka vrsta samopomoći. No, s obzirom na to da od depresije bolujem već 14 godina, neko vreme se vodim mišlju da pomognem drugim ljudima koliko je moguće i to tako da im svojim priznanjem osvestim da čovek i u depresiji može da radi svoj posao i obavlja porodične obaveze.

Ne mora se leći u krevet i misliti da je sve na ovome svetu propalo. Naravno da ima više vrsta depresije i ne postoji univerzalni lek za sve, ali znam koliko je meni samome, kad mi je bilo najgore, značilo videti da postoje ljudi koji boluju od depresije, a normalno žive i rade. To mi je strašno pomoglo.
U nastavku evo još nekih delova intervjua Aleksandra Stankovića za Index. hr

Smatrate li da su osobe koje boluju od depresije suviše stigmatizovane u društvu?

Slično je, kako s depresijom tako i s ostalim bolestima. Ne smeš u javnosti reći da si bolestan. Ili ćete sažalijevati ili osuđivati. Osuđivanje je često prisutno kod psihičkih bolesti i to je problem s anksioznošću i depresijom jer mi u hrvatskom jeziku depresijom nazivamo i loše raspoloženje, a isto tako i kliničku bolest.
Ljudi koji nisu upućeni u problematiku smatraju da si, kada kažeš da si depresivan, trenutno tužan i da ti nije dobro. To nema veze s kliničkom bolesti. Bilo bi dobro ljude koji nisu upoznati s depresijom kao bolešću upoznati s činjenicom da se radi o bolesti, a ne o trenutnom neraspoloženju.

Prošle su dve sedmice od najave knjige, sinoć ste održali i njenu promociju. Jesu li Vam se slegli utisci? Kakve su reakcije? Šta je na vas ostavilo najjači utisak?

Sinoć je bilo odlično. Sat i po potpisivanja knjige i mislim da je došlo oko 400 ljudi. Nadam se da ih nismo udavili pričom o tako ozbiljnoj temi. Uopšte , reakcije su neverojatne. Nisam takve očekivao. Ljudi mi se javljaju, što privatnim porukama, što na ulici. Imam utisak da mi se obraćaju kao da sam izumeo vakcinu za depresiju. Govore mi da i oni i njihovi bližnji imaju problema. Ne znam koliko mi se ljudi do sada javilo i privatno i na poslu.
Veći broj kolega i koleginica s različitih televizija i portala mi se javilo i reklo da imaju isti problem. Lično ih ne poznajem, oni su mi poznanici jer radimo isti posao, ali su mi se javili i rekli da je super što se ovako o tome progovara. Reakcije su za sada dobre, ljudi odobravaju moj potez i smatraju da će to pomoći drugima. Toplo se nadam da će tako i biti.

U glavi imaš košmar i to je grozno

Kako izgledaju najteži trenuci? Možete opisati jedan konkretan?
Imao sam emisiju s trenerom tenisa Nikolom Pilićem. On je htio da se nađemo prije emisije i našli smo se. No, nakon pet minuta razgovora više nisam znao gdje sam. Doslovno sam morao gledati kroz prozor kafića kako bih ponovo locirao da sam u centru Zagreba, u toj i toj ulici. Ne moram ni spominjati da Pilića u nekoliko trenutaka uopšte nisam čuo. Teškom mukom sam odradio taj sastanak. Bio je četvrtak i mislio sam samo da to prođe i da se nadam da će mi u nedelju, kada je emisija, biti bolje. Međutim, u nedelju ne da mi je bilo bolje nego je bilo još gore. Pola sata pre emisije producentkinje sam rekao da ne mogu raditi, da ne mogu postavljati pitanja i da ću zaboraviti ime gosta. Ona mi je rekla da samo čitam pitanja koja sam priredio, ne postavljam potpitanja i ako ih imam dovoljno.

Je li Vas bilo strah prilikom „izlaska iz ormara“, ponajviše zbog porodice a onda i samoga sebe?

Ja lično nemam šta izgubiti, nisam anonimac i zbog toga verovatno neću izgubiti posao i niko od kolega ili šefova me zbog toga neće gledati drugačije. Ovaj posao radim jako dugo i navikao sam na kojekakve epitete koje mi znaju prišiti. Od strane onih koji me ne vole i ne znaju šta je depresija još jedan epitet koji će mi prišiti je verovatno ludak ili nešto slično. To mi uopšte ne smeta.
Što se tiče porodice , u ovakvim situacijama treba oprezno pristupiti. Supruzi sam kod kuće objašnjavao da se nadam da će korist mog istupa biti puno veća nego šteta te da bismo mi kao porodica to mogli pretrpeti. Zato i mislim da će porodica to shvatiti.

Kada govorimo konkretno o depresiji od koje bolujete već 14 godina, kada i kako je sve počelo, koji su bili prvi simptomi?

Ja sam godinama povremeno imao simptome anksioznosti i napade panike koje sam zanemarivao. Oni su se javljali svake dve do tri godine. Kasnije, kada sam pisao knjigu, to sam sve osvestio. Imao sam napade panike od ranog djetinjstva, a onda, 2010. godine, dva dana nakon što sam od HND-a dobio nagradu za novinara godine, našao sam se u situaciji da mi je izrazito loše.
Nisam spavao dve noći i nakon nespavanja sam dobio tremor, potpuno sam izgubio apetit i koncentraciju, što mi je bilo najgore. Nisam više bio u stanju voditi smislene razgovore duže od minuta. Pažnja mi je odlutala. Za one kojima je to apsolutno nepoznato, pokušavam im to približiti na način da im kažem da je u mom slučaju depresija izgledala kao težak grip i loša trava. Grip, jer mi je telo bilo potpuno nemoćno, a loša trava jer mi je pažnja bila potpuno opala i nisam mogao paziti što se događa oko mene.

Odmah sam znao koliko je sati. Inače nemam otpor prema psihijatrima, naprotiv, čak sam kao klinac razmišljao o tome da bi bilo dobro da se bavim medicinom i specijaliziram psihijatriju, ali eto, put me odveo na neke druge krajeve. Tako da sam ja odmah potražio pomoć psihijatra i nakon dve sedmice opservacije, rekla mije da imam srednji stadijum depresije i da je vreme da krenem s lečenjem lekovima i psihoterapijama.

Bila su potrebna otprilike dva do tri meseca da mi tablete krenu pomagati i taj mi je period bio najgori. Jedva sam dolazio na posao i radio, ali moja psihijatrica je insistirala na tome da radim i zaokupljam s mozak s nečim dokle god mogu. Tako je i bilo. Malo pomalo i postajalo mi je bolje.