Ali Ahmadzadeh, pobednik FAF-a: „U Iranu niste vlasnik svog života, režim kontroliše s kim se družite, koga volite…“

Ali Ahmadzadeh, iranski reditelj i scenarista, „uvodi iznenađujuć i kreativan novi glas, koji je darežljiv i pun ideja, koji pokazuje lice mladosti jedne zemlje koje nam uglavnom ostaje skriveno, filmu koji se odlikuje neverovatno smelim političkim stavom koji samo humor može s takvom silinom iskazati“, ocenio je žiri.

„Kritična zona“ vodi gledaoce u usamljenički život Amira, glavnog junaka ove priče – u podzemlje Teherana, mrak, brutalnost i beznađe jednog represivnog društva iz kojeg nastaje i intimna, emotivna pustoš, pa jedini blizak odnos on može da ostvari sa svojim psom. Besciljnost svog života i nepodnošljiv bol koji zbog toga oseća, tridesetogodišnji Amir (u sjajnom tumačenju glumca Amira Poustija), može da izdrži samo uz „anesteziju“, kad je na drogama, i pita se „zašto ljudi ne konzumiraju hašiš u većim količinama, kad je mnogo bolji od marihuane“…

„Kritična zona“ došla je na 29. FAF kao pobednički film ovogodišnjeg festivala u Lokarnu, a razgovor za Danas sa Aliem Ahmadzadehom započeo je neformalno, pre svečane ceremonije dodele nagrada, ispred mts Dvorane, jer mu je od uzbuđenja, kako je rekao, bila potrebna „cigareta na svežem vazduhu“.

Ahmadzadeh je u Beograd stigao iz Francuske, jer je zbog svog filma morao da ode iz Irana, a našu opasku da dobija nagradu koja nosi ime Aleksandra Saše Petrovića, jednog od najvažnijih autora ovdašnje i evropske kinematografije, koji je zbog represivnosti našeg nekadašnjeg režima takođe napustio svoju zemlju i otišao u Pariz, prokomentarisao je ovim rečima:

– Nezavisni autori svuda u svetu stvaraju dela prema svojoj umetničkoj i ličnoj savesti, ona nisu po narudžbi ni jedne vlasti, sistema, nego su kritika i pobuna. Film je vrlo popularna umetnost, transparentna, filmovi se prikazuju svuda u svetu, dolaze do velikog broja gledalaca, i svi režimi ih vide i kao neku vrstu opasnosti. Najviše oni represivni, kakav je u mojoj zemlji, i žele da ih spreče ili „sklone“ iz javnosti, kao i njihove autore. Jako me je obradovala nagrada koju dobijam na vašem festivalu i iskreno sam uzbuđen, posebno zbog toga što nosi ime jednog velikana.

Kako ste uspeli da snimite tako provokativni i beskompromisni film o svojoj zemlji, da li su i glumci koji igraju u „Kritičnoj zoni“ morali da odu iz Irana?

– Svi smo otišli pre nekoliko meseci, deset glavnih glumaca se rasula negde po Evropi, ja sam trenutno u Francuskoj, neki su u Nemačkoj. Bilo nam je jako teško da napravimo ovaj film, snimali smo samo noću. Amir, glavni junak ove priče, iz noći u noć besciljno se vozi svojim autom kroz noćni Teheran, koji je mračan i pesimističan i tokom dana. Noću je patnja, usamljenost, beznadežnost i brutalnost ovog grada koji je negde „pomiren“ i ravnodušan prema svojoj nepodnošljivoj političkoj stvarnosti, još vidljivija i teža.

Ali, priču kao što je „Kritična zona“ zbog represivnosti vlasti u mojoj zemlji ne bismo ni mogli da snimamo tokom dana. I moj prethodni film, „Atomic Heart Mother“, sniman je noću, takođe u kolima i tokom vožnje teheranskim ulicama, jer smo samo tako mogli da ga realizujemo. Sa „Kritičnom zonom“ bilo je još teže, radili smo tajno, u ilegali, jedva smo uspeli da je završimo, problem je, naravno, nastao kad su film počeli da pozivaju svetski festivali i da osvaja nagrade.

Šta je bila vaša ambicija sa filmom koji već samim naslovom sugeriše publici gde je vodi i o čemu govori?

– Osećao sam strahovitu potrebu da pokažem svetu da je Teheran zatvoren grad, mesto nepodnošljive klaustrofobičnosti, kontrole, represije. To je bio moj glavni motiv i inspiracija koja me je opsedala, a radio sam ga sa ambicijom da tu priču vidi što više ljudi u svetu. Najstrašnije u režimu moje zemlje nije pitanje siromaštva, nije ogromna klasna razlika između bogatih i onih koji ne mogu da prežive ili jedva preživljavaju u bedi nedostojnoj za čoveka. Najstrašnija za sve nas je ta nesloboda koju živimo, koja je toliko daleko od svake normalnosti.

Vi u Iranu niste vlasnik svog života, jer ste pod neprestanom kontrolom režima. Režim hoće da kontroliše šta jedete, šta oblačite, šta mislite, s kim se družite, koga volite, i ne samo to. Režim propisuje šta smete da jedete, a šta ne smete, koju muziku možete da slušate, a koja je nedopustiva… Jednostavno, sve je pod kontrolom, čitav život, dvadeset četiri sata. U Iranu niko nema slobodu. To je ono što sam želeo da pokažem.

Uz Amira koji diluje drogu a i sam je veliki konzument, jedan od glavnih „likova“ u vašem filmu je pas, njegov jedini prijatelj. Ali, iza te izgubljenosti i besciljnosti vašeg junaka otkrivate dirljivu empatičnost… Da li je čovekova snaga, uprkos svemu, ipak glavni motiv vašeg filma?

– Amir je beskrajno usamljen, narkoman zarobljen u mračnom svetu političke represije koja ne daje nikakvu nadu za normalan život. S druge strane,  „eutanaziran“ je svojim intimnim beznađem koje je proizašlo iz tog mraka i neslobode. Nije u stanju da uspostavi gotovo nikakav odnos s drugim ljudima, i onda sam morao da mu nađem društvo, pa je pas dobio „ulogu“, a inače sam ljubitelj pasa.

Ali, Amir nije izgubio ljudskost, on je diler koji hašiš poklanja teškim bolesnicima za ublažavanje bolova, jer jako dobro zna šta je bol i saoseća sa njima, pošto i on uzima drogu da bi ublažio sopstvenu duševnu patnju. U nekom „rezimeu“ ovog filma, ako tako može da se objasni, hteo sam da pokažem da beznađe nije konstantna kategorija, da čovek može da uloži napor i da pronađe mehanizme da izađe iz toga, ma kako mu se činilo da iz takvog lavirinta nema nikakvog puta.

U „Kritičnoj zoni“ o teškoj društvenoj i psihiloškoj drami govorite sa dosta crnog humora, kako vi žanrovski određujete svoj film?

– Kao političku dramu, i samo kao političku dramu. Glavno pitanje ljudi u Iranu je njihova lična sloboda koja je ukinuta kontrolom i represijom režima, što je i glavna tema kojom se bavim u ovom filmu. Smatrao sam svojom moralnom obavezom da pokažem svetu kakvo je zaista stanje u mojoj zemljii, i suština „Kritične zone“ je po meni krajnje politička. Ali, rezultat toga što je iranski režim ukinuo slobodu nije samo beznađe, nego i otpor. Dolaze nove generacije koje pokušavaju da nađu izlaz iz zatvora, pa je rezultat toga i ovaj film.

Da li će upravo sloboda možda postati ključno pitanje u bliskoj budućnosti, s obzirom na ono što se globalno dešava?

– Mnogi događaji nam, nažalost, pokazuju da se pitanje slobode danas aktuelizuje i u demokratskim državama, da se savremeni svet stalno suočava sa novim ratovima, ograničenjima, jačanjem desnice, i da se situacija globalno pogoršava na više nivoa. Ne mogu da kažem u kom pravcu sada ide čovečanstvo, ali mislim da osvajanje slobode, praktično, mora da se odvija svuda.

Mnogo je država koje pokušavaju da smanje građanske slobode i da sprovode kontrolu, i to rade vrlo suptilno, sa mnogo „humanističkih“ parola. Za razliku od represivnih i diktatorskih režima u kojima je nesloboda tradicija koja se vrlo ozbiljno neguje i čuva, i u kojima je teror nad ljudima u to ime potpuno otvoren, ogoljen i često vrlo drastičan.

Kakva je vaša situacija, da li biste u nekom trenutku mogli da se vratite u Iran, a da ne doživite režimsko „disciplinovanje“ poput Jafara Panahija, reditelja koji je iransku kinematografiju proslavio u svetu, a u svojoj zemlji je za te filmove „odlikovan“ zatvorom?

– Za sada ne smem da se vratim, kao ni glumci koji igraju u „Kritičnoj zoni“. Mislimo da bi, posle svega što smo doživeli, eventualni povratak bio veliki rizik. Snimali smo ovaj film u ilegali, nekako smo uspeli da se izvučemo i isplivamo iz toga, a sada je situacija sasvim drugačija. Naravno, želeo bih da se vratim, to je moja zemlja, tu je kinematografija koju najbolje poznajem i koja mi je bliska.

Šta su vaši dalji planovi, da li će vam nagrade koje je osvojila „Kritična zona“, a imate pozive za još tridesetak festivala, pomoći da nastavite karijeru u Evropi?

– Nisam siguran da mogu da uspem u tome, evropsko filmsko tržište je veliko, a tu su i mnoge druge okolnosti koje nisu baš lake za nekog ko dolazi iz Irana, a nije svetski prepoznatljivo ime. Pokušaću, naravno, da u Evropi nastavim karijeru, ali trenutno smo i glumci iz mog filma i ja u potrazi za poslom.