Alina Gorlova: Ratovi su naša realnost od koje ne možemo da pobegnemo

Ovo ostvarenje govori o sudbini 20-ogodišnjeg Andrija Sulejmana, rođenog u Siriji, čiji je otac Kurd a majka Ukrajinka.

Kada je pobegao 2012. od rata u Siriji, verovatno nije ni slutio da će ga ponovo dočekati rat, ovoga puta u Ukrajini.

O dokumentarnom filmu “Ova kiša će zauvek padati” organizatori festivala su razgovarali sa rediteljkom Alinom Gorlovom.

Kako ste upoznali Andrija Sulejmana i zašto ste odlučili da napravite dokumentarni film o njemu?

Tragala sam za muškim protagonistom za film. Naravno, kada sam rešila da ga snimim, nisam znala da ću ga praviti u Siriji, Iraku, i Nemačkoj. Htela sam da uradim crno-beli film o Donbasu, prostoru koji je narušen ratom. Andrijeva priča je znatno proširila kontekst. Bila sam impresionirana njegovom prošlošću i sadašnjošću. Shvatila sam da ga je rat povredio i nisam mogla da govorim samo o prostorima i zemljama u ratnom stanju, već i o jednoj osobi, čiji je život s tim stanjem u najtesnijoj vezi.

Već ste snimali filmove o konfliktu u Ukrajini. Koju ste novu perspektivu dobili s ovim ostvarenjem?

“Ova kiša će zauvek padati” je zaključak. U ovom filmu ne govorim samo o ukrajinskom ili sirijskom ratu, već pokušavam da govorim o ratu u globalnom kontekstu. Šta on znači za čovečanstvo? Zašto započinjemo nove konflikte? Da li će se jednog dana završiti ili je to beskonačni proces, u kome se rat i mir dopunjuju poput crnog i belog.

U ovom filmu deluje kao da ljudi ne mogu da pobegnu od sukoba, gde god da odu. Koje je rešenje, u situaciji gde nisu svi u mogućnosti da jednostavno pobegnu?

Planiram da živim u Ukrajini i zaista verujem u region Donbasa. Uverena sam, da uprkos svemu, ovaj region ima sjajnu kulturnu perspektivu. Veliki broj dokumentarnih filmova u Ukrajini bavi se ovim mestom. Trudimo se da prikažemo sve što se desilo. Mislim da nismo mogli da živimo bez rata. Pogledajte selekcije dokumentarnih festivala – Sirija i Ukrajina su na vrhu. Tu su i afrički konflikti. To je naša realnost od koje ne možemo da pobegnemo. Ne znamo šta će se dogoditi u budućnosti. Pre nekoliko godina bilo je nezamislivo da Rusija i Ukrajina budu u ratu.

Šta vam je bilo najbitnije što se tiče vizualnog aspekta filma? Zašto ste se odlučili za crno-beli format?

Film se vizualno oslanja na statične slike. Odsustvo boja briše geografski i prostorni identitet, dok se krećemo između miroljubivih i ratnih područja i različitih lokacija. Oslanjamo se na vizualne rime kako bismo naglasili ovu dvoznačnost i prikazali kontradikciju između slika vojne mašinerije i humanitarnih konvoja Crvenog krsta, narodnih plesova u Ukrajini i Kurdistana, parade vojnika i Parade ponosa u Nemačkoj.

Svetska premijera filma odigrala se tokom prethodne, godine Kovida. Da li ste uspeli da otputujete i fizički na neke festivale i razgovarate sa publikom o filmu? Na kakve ste reakcije nailazili?

Mislim da sam imala sreće – već sam posetila nekoliko festivala. U planu imam još nekoliko fizičkih projekcija u bliskoj budućnosti. Premijera je bila krajem 2020. tako da je naš festivalski ciklus započeo malo kasnije, u proleće ove godine. Veoma jasno se primećuju dva različita tipa ljudi na projekcijama. Moja publika, i publika koja nije moja. Ona prva gleda film na drugačiji način, ne kao narativni dokumentarac, i pokušava da razume globalnu metaforu filma.

Kako je Andrij reagovao na film?

Njegov brat Arsenij je preminuo pre mesec dana. To je velika tragedija za čitavu porodicu. Imaćemo projekciju ovde u Ukrajini i mislim da će biti veoma emotivna. Uopšte uzev, Andrij smatra da je naš film hronika o njegovoj porodici. Mislim da je u pravu.