INTERVJU Ammar Mešić povodom napada tabloida: Vidim svetlo na kraju tunela, u ovoj državi postoje prodane duše, ali i kulturni, divni i normalni ljudi

Ammar Mešić pre nekoliko dana bio je još jedna u nizu žrtvi napada na kulturne radnike u Srbiji.

U tabloidnom tekstu glasi – da su glumci dobili po 20.000 evra za svoje angažmane, odnosno kritiku vlasti i učešće u protestima „Srbija protiv nasilja“.

Iz tog razloga Mešić je na svojim društvenim mrežama objavio da će tužiti tabloide i pozvao ljude da izađu na izbore.

Kao istinski razlog kritičkog stava Ammar za Danas navodi urušeno poverenje u institucije, u narod, društveni boljitak, širenje neistina, ali i pre svega tragediju koja se dogodila u OŠ Vladislav Ribnikar.

– Želim da pozovem ljude da izađu na glasanje, da vratimo veru u život, u narod i vratimo onu energiju koju smo imali kada je 100.000 ljudi izašlo na protest. Da tu gromoglasnu tišinu koja je parala ulicama Beograda, 17. decembra pretvorimo u gromoglasni aplauz pobede, u nadi da ćemo konačno početi da sazrevamo kao društvo – kaže Mešić u intervjuu.

Sa glumcem smo razgovarali o „lovu“ na umetnike i kulturne radnike, društvu u kakvo smo se pretvorili i nadi koja i dalje postoji u to da možemo da budemo bolji.

Koje su vaše ljudske pobude da javno iznosite stav i kakvo je to društvo u kome umetnik ne sme da progovori?

– Od toga kakvo je društvo u kome živimo, mislim da je bolje pitanje kakvo smo društvo postali. A postali smo društvo koje u sebi nosi mnoge strahove, pre svega egzistencijalni strah za svoje porodice i bližnje. Počeli smo da živimo, i učimo se da živimo (u uverenju) da nam je prividno dobro. Žao mi je ljudi, jer su ljudi postali jako tužni, koliko god ne želeli da priznaju. Kada bismo malo uključili mozak i počeli da se bavimo našim stanjem u društvu – ko i kakvi smo postali, i čime se zadovoljavamo, naišli bismo na jednu paletu problema iz koje teško da bismo mogli da nađemo izlaz. Ono što u meni budi sve ovo što govorim jeste i onaj srpski inat. Postoji tog inata kod mene, ali pre svega ima ispravnosti, kućnog vaspitanja i odgoja. Zato ne mogu da žmurim.

Deluje kao da tu ima i pravdoljublja?

– Naravno, suština svog mog reagovanja je pravda. Želim da živim u društvu koje je pravično. A smatram da radim ispravno, jer kod mene ne postoji ni jedan uticaj sa strane. Jedini uticaj vrše moja duša i moj mozak, koji mi naglašavaju da moram jasno i glasno da ukažem na stvari koje mi se ne sviđaju, isto kao i na stvari koje mi se sviđaju.

Kako komentarišete navode tabloida da ste dobili novac da kritikujete vlast i izađete na proteste?

– Ne znam kako da se pravdam od neistina, ne znam koja prava rečenica treba da se upotrebi. Tako da se i ne bavim time. Apsolutno mi niko nije dao ni jedan dinar za sve ovo što radim. Tog Đilasa i Šolaka u životu nisam ni upoznao ni video, tako mislim da su tabloidna pisanja pokušaj da nam kažu da ćutimo. Ali zato što smo moje kolege i ja umetnici i osvešćeni građani, mi ne možemo da ćutimo.

Da li se preispitujete kada progovorite, i kako znate da radite ispravnu stvar?

– Razmišljao sam o tome – šta ako Vučić, odnosno Srpska napredna stranka radi nešto zaista dobro, šta ako sam ja zaglibio i šta ako je moj način mišljenja nerealan; Šta ako su oni ti koji su realni? Međutim, upravo mi je tekst koji je izašao (u tabloidima) dao pečat da to što radim jeste ispravno i da je moje mišljenje o njima ispravno. Ono što uvek naglasim jeste da me istinski ne zanima, i da ne treba da se bavimo time, ko je na vlasti, nego time – kakva je vlast. Ne zanima me da li je Vučić, Đislas, Tadić… na vlasti. Ja kao građanin ove zemlje želim da dišem čist vazduh, da živim normalno i jasno i glasno iskažem svoje stavove. Da kažem šta mi se dopada šta ne, a da zbog toga ne dobijam upravo ovo. Želim da živim u svetu u kome mogu da kažem šta osećam, a da ne trpim poslovne, a samim tim ni finansijske sankcije.

Da li planirate da tužite tabloide?

– Koliko god institucije ne postoje u ovoj državi, ja moram da se obratim institucijama, upravo sudu. Tužiću naravno svake novine i tabloide koji budu izneli neistine o meni i o mojim kolegama. Tužiću, jer ne želim da takvi tekstovi ostaju na mrežama kada znam da su laž. Da je bilo šta od toga istina ne bih imao problem da izađem i kažem – to je tačno. Međutim, ovde je laž apsolutno sve navedeno, jedina je istina da sam ja na naslovnoj slici tog teksta i da se zovem Ammar Mešić. To je jedina istina u svemu.

Koji su onda pravi razlozi zbog kojih učestvujete u protestima Srbija protiv nasilja?

– Dugo sam ćutao, ali sam bio tu, pratio sam. Ono što me je dotuklo jeste masovno ubistvo u Ribnikaru. Tada mi je duša eksplodirala i tada sam na društvenim mrežama izneo ono što zaista mislim o trenutnoj vlasti. Nisam nastavio da se bavim time, nisam ulazio u politiku, već rekao šta sam imao. Ribnikar me je osvestio i dotukao, i negde smatram i sebe odgovornima jer se nisam dovoljno bavio – na društvenim mrežama, kroz aktivizam i humanitarni rad decom, višnjačkim nasiljem u školama i time šta ta deca proživljavaju. Inače, pre pet dana sam gledao predstavu u Dorćol placu, koja se zove „Ustav“. U predstavi su moje kolege čitale afere koje je SNS imala za ovih deset godina. To čitanje je trajalo dobrih minut i po, dva, i podsetili me na sve to što se događalo, stvari koje sam zaboravio. Tako da je odgovor na pitanje – mnogo je tu afera koje bih mogao da izdvojim. Ono što mene ljudski boli i pogađa, to je Ribnikar.

Svi velikani našeg glume suočeni su sa istom situacijom kada progovore. Da li ste dobili podršku od kolega?

– Jesam. Kada se sve ovo događalo, i oko otkaza (na seriji „Igra sudbine“) zvale su me ne samo kolege, već i druge javne ličnosti da me podrže – Sergej Trifunović, Savo Manojlović, Zdravko Ponoš i dosta mojih kolega sa serije „Igra sudbine“, tako da znam da su tu za mene. Naravno, sve što radi Svetlana Bojković sa Draganom Bjelogrlićem i ProGlasom, smatram bitnim.

Pozvali ste ljude na izbore, žašto je to bitno?

– Jako je bitno i društveno odgovorno da probudimo mlade apstitnente da izađu na glasanje. Dakle, ja ne pozivam da se glasa za određenju partiju ili stranku, niti bih to ikada radio. Pozivam da se mladi probude i shvate da njihov glas jeste važan i da oni moraju da se pitaju u svojoj zemlji o tome u kakvoj državi žele da odrastaju. I baviću se upravo time da pozivam mlade ljude, apstinente, da izađu na glasanje.

Šta vas u ovoj društvenoj situaciji, naizgled bezizlaznoj, pokreće, daje snagu i hrabrost da se borite i progovorite?

– Srbija je kroz istoriju padala, bila pepeo i uzdizala se kao Feniks. Taj optimizam i istorija mi daje snagu da znam da može biti bolje. Mora biti bolje. Ničija nije gorela do zore, pa neće ni njihova. Uvek vidim svetlo na kraju tunela. U ovoj državi postoje prodane duše, ali postoje i kulturni, divni i normalni ljudi, čak i u tim institucijama, iako često kažemo da smo izgubili poverenje u njih. Smatram da i u njima ima dobrih ljudi koji su spremni da menjaju ovu državu. Da nije sve tako crno i da ima nas pozitivnih, koji možemo da napravimo velike promene u srži.