An-Kler Klajndinst: Pozitivna disciplina – ravnoteža dobrosmernosti i čvrstine

Posle Ilustrovanog ključa za dečije krize – kad od krize rastemo, KC je za ovaj Sajam objavio i njen Ilustrovani rečnik za tinejdžerske krize – kad nam kriza omogućuje da poboljšamo odnos. Obe knjige uradila je u saradnji sa francuskom ilustratorkom i dizajnerkom Lindom Koraca.

Za gostovanje An-Kler Klajndinst, 23. i 24. oktobra u Beogradu i Novom Sadu, već danima vlada veliko interesovanje, a pred njenu prvu posetu Srbiji javljali su joj se i ovdašnji blogeri. U razgovoru za Danas An-Kler Klajndinst govori o svojim iskustvima kliničkog psihologa i pristupu pozitivna disciplina u vaspitanju dece i mladih.

* Šta je cilj ovog metoda i koliko je prihvaćen u Francuskoj i na Zapadu?

– Pristup pozitivna disciplina razvio se na osnovu radova Alfreda Adlera. Ključevi za adlerovsko čitanje veoma su dragoceni u odnosu sa detetom i njegovim roditeljima. Naime, oni omogućuju da se promene naočare i da se na funkcionisanje deteta usmeri drugačiji pogled. Nema dece koja ne žele dobro da funkcionišu, postoje samo deca koja ne nalaze prava sredstva za to i potrebna im je pomoć odraslih koji ih okružuju. Ovaj pristup je veoma pozitivno primljen ne samo u Evropi nego i u mnogim drugim delovima sveta, na primer u Latinskoj Americi, ali i u Kini. Uostalom, nije slučajno što je naša knjiga Ilustrovani ključ za dečje krize prevedena na jedanaest jezika i prodaje se u tim zemljama, ali i u mnogim zemljama istočne Evrope – Mađarskoj, Ukrajini, Poljskoj. Ovaj pristup, koji omogućuje da se dobronamernost kombinuje sa čvrstinom, uz oslanjanje na dinamiku ohrabrenja, daje roditeljima i deci mogućnost da bolje postupaju jer će se bolje osećati. Pomoću njega se poboljšava kvalitet odnosa sa okruženjem, stiče samopouzdanje i poverenje u druge, više se sarađuje, deca i roditelji postaju kadri da reše teškoće onda kada se one pojave. Dete koje raste u takvoj vaspitnoj dinamici razvija osećanje da je sposobno da upravlja svojim životom. Ovaj pristup je kutija za alat, ali istovremeno važi i na duge staze, jer zaista poziva da potpuno obrnemo svoj roditeljski stav i da svako od toga ima koristi, što veoma ohrabruje.

* Kakva su vam iskustva sa „vodičima“ za odnose sa decom?

– Veoma često dobijam povratne informacije od roditelja koji mi kažu da su se veoma dobro snalazili u opisanim situacijama. Pristup koji je u isti mah i pun humora (izbegavamo da sve shvatamo dramatično), i oslobađa krivice (radimo najbolje što umemo), omogućuje nam da se osetimo ohrabrenima da budemo kreativni kao roditelji, a to je ono što ljudi veoma cene. Često nam kažu i da se iza detinjastog tona knjige oseća da je osnova ozbiljna.

* Gotovo kroz celu istoriju čovečanstva roditeljstvo se smatralo urođenim i prirodnom potencijalom, da bi krajem 20. veka postalo predmet „učenja“. Da li to znači da su roditelji na neki način izgubili vezu sa decom i zbog čega im sada treba neka vrsta „vodiča“ da bi u tome bili uspešni?

– Ne gledam na stvari na taj način. Zaista verujem da smo za nekoliko decenija sa vertikalnog modela prešli na horizontalni. Vekovima su kmetovi bili potčinjeni vlastelinima, radnici gazdama, žene muževima, a deca roditeljima i nastavnicima. A onda su 1960-ih godina nastali pokreti za ljudska prava i zaštitu manjina i čitava socijetalna paradigma drastično se promenila. Napustili smo autoritarni/kazneni model, čija je dobra strana bila čvrstina i prešli na modus koji zagovara dobronamernost, ali on je često previše popustljiv. Danas roditelji i nastavnici neprestano vežbaju da pronađu ravnotežu, kao da ne mogu da budu čvrsti i dobronamerni u isto vreme. Pristup pozitivna disciplina kaže i kladi se da se može baratati obema aspektima, kao u slučaju jina i janga – svaki je uključen u onaj drugi i dopunjuje ga. Dobra vest glasi da se uz malo zdravog razuma, nešto napora da se izađe iz zone komfora i malo prakse lepo napreduje, i da je tu pustolovinu čudesno proživeti.

* Koliko na potrebu takve vrste savetovanja roditelja utiču neoliberalna pravila ekonomskog života, raspad klasične porodice, nestanak porodičnih i društvenih vrednosti, promena položaju žene u porodici i društvu?

– Gradski život je složen i fragmentiše, iskušava, slabi i deli porodice. Način života iscrpljuju roditelje, nastavnike i decu, tako da više nemaju mnogo energije za međusobno povezivanje. A ulazak digitalne sfere u svaki dom, a danas i u svaku prostoriju mesta na kojem živi porodica, još više dovodi do prekida veza i međusobnog udaljavanja. Kontrolisanje elektronskih uređaja u dečjim rukama postaje tema od najvećeg značaja, a roditelji bi povodom toga morali da se mobilišu, jer želja da dete ne bude sve vreme pred nekim ekranom podrazumeva da budete spremni da podnesete krizu izazvanu frustracijom, da budete na raspolaganju kako biste uveli i podstakli nove aktivnosti bez elektronskih uređaja, dakle da ostavite vlastiti uređaj, što nije uvek tako jasno!

* Da li „pozitivna disciplina“ vodi nekoj vrsti uniformnosti u vaspitanju dece i koliko uvažava tradiciju, različite kulture, religiozne vrednosti, okruženje u kome deca rastu i školuju?

– Pozitivna disciplina je samo jedno od sredstava u službi roditelja i vaspitača uopšte. Ona je vodič za najbolje moguće rasuđivanje i delovanje, uz bolje poznavanje temelja ljudskog bića, koji su dugo bili zanemarivani – dakle prilagođava se svim kontekstima, svim kulturama i svim sredinama. Ona nije dogma, nije modus, nije religija, nije politički program, a još manje je čarobni štapić. Rizik od uniformisanja društva postoji, ali uzroke za to svakako ne treba tražiti u ovom pravcu.

Problemi dece bez roditelja

* Šta je sa decom bez roditelja, da li ste se bavili tom problematikom?

– Kad deca ostanu bez roditelja, vaspitači postaju odgovorni za praćenje njihovog odrastanja. Ovaj pristup je podjednako koristan i njima.

* Evropa se suočava i sa problemom sve većeg broja dece migranata, od kojih je veliki broj ostao bez roditelja. Kako rešiti problem njihovom pravilnog odrastanja, vaspitanja i uključenja u društvo u kome su se našli silom ratnih, političkih i drugih (ne)prilika?

– To su veoma važne teme, i ako uronite u ovaj pristup i u sve njegove mogućnosti, videćete do koje mere on omogućuje da se razviju psihosocijalne i socioemocionalne kompetencije koje su svakom detetu potrebne kako bi postalo angažovan i odgovoran građanin u sutrašnjem društvu.

Prevod sa francuskog jezika Olja Petronić