Ana Ćurčin: Fašizam bubri u raznim oblicima

S druge strane, život ide dalje i pripadnici LGBT zajednice žive u svojim nelegalnim istopolnim zajednicama i prinuđeni su da se snalaze kad se nađu u situacijama u kojima im je nemanje tih prava dodatna otežavajuća okolnost. Nije premijerka jedina osoba u istopolnoj zajednici koja ima dete u Srbiji, ali taj primer je na neki način ogledalo naše zemlje i mene jedino u svemu tome ispunjava, nažalost, osećanje nemoći – tako kantautorka Ana Ćurčin za Danas komentariše činjenicu da Zakon o istopolnim zajednicama, ni dan danas, u 21. veku, u Srbiji nije donet.

Grupa Ana & The Changes predstavila je novu pesmu „Tu“ i ujedno najavljuju koncert koji će biti održan 28. maja u Domu omladine Beograda.

– Sviramo u Velikoj sali Doma omladine, gde kao da ispočetka treba da otkrijemo kako je to naći se u koncertnoj sali na živoj svirci i imati susret sa publikom. Osećam veliko uzbuđenje, radost i tremu jer se dugo nije sviralo, pogotovu na tako velikoj i za mene i naš grad značajnoj bini. Sviraćemo pesme sa prethodnih albuma ali biće i to prvo sviranje našeg novog singla „Tu“, kao i spoja u numerama sa Milenom Jančurić na flauti, koja će nam se pridružiti na koncertu – najavljuje Ćurčin.

* Koja je poruka nove pesme „Tu“, šta vam je bila inspiracija za kompoziciju i tekst, koje ste misli i emocije podelili kroz ovu atmosferičnu pesmu i spot?

– U pesmu „Tu“ je pre svega utkana čežnja. Dugo sam radila na pesmi tokom zime i vremenom sam shvatila da mi je ta pesma veliki oslonac i kao da kroz rad na pesmi vodim i dijalog sa sobom. U proteklih godinu dana smo naučili da vodimo neki još povučeniji, otuđeniji i usamljeniji život – to je sve podstreklo razne emocije i stanja ali i moju veću potrebu da kroz rad na novom materijalu svakodnevica, u kojoj nekako baš zafali neke jednostavne ljudske razmene, bude podnošljivija.

* Ona je skoro pa jedina Vaša pesma na srpskom jeziku, a i u spotu su prikazani predeli Srbije i regiona, da li je možda nekim delom inspirisana i putovanjima po ovom podneblju koja su se prethodne godine zbog pandemije korone postala češća jer su većinom granice za neke udaljenije destinacije bile zatvorene?

– Rediteljka roadtrip videa za pesmu je Marina Uzelac, a na scenariju je radila sa Nevenom Stanić. Kroz spot pratimo junakinju na misiji u potrazi za predmetima i delićima života od Zagreba do Rijeke i to putujući preko Gorskog Kotara, Fužinskog jezera, Nacionalnog parka Risnjak, Broda na Kupi, sela Razloge, Karlovaca… Kako se putovanje odvija, shvatamo da je u pitanju ženska priča i da je taj susret sa osobom na drugoj strani otvoren da svako pronađe svoje tumačenje čežnje. Nisam mnogo putovala po Srbiji i regionu u proteklih godinu dana, ali upravo to predstavlja za mene neku slobodu i odmor kakav nam je svima potreban.

* Pesma „Zla“ po tekstu Milene Marković je takođe na srpskom, za nju ste napravili sjajnu muziku i aranžman. Šta je Vas potaklo da poeziji Milene Marković udahnete muzički život?

– Odavno čitam komade i poeziju Milene Marković, pratim njen rad kroz pozorište i film. Kad smo kod toga, sjajna je nova rokenrol priča „Živ čovek“ koja nam je prikazana u okviru Festa prošle nedelje. U mojoj odluci da pokušam da napišem pesmu na srpskom sam se prvo osvrnula na tekstove koji me pomeraju i koje volim. Pesma „Zla“ je jaka i ženska i inspirisala me da je otpevam.

* Na Vašem albumu „Scene“ napravili ste obradu kultne pesme Bella Ciao, šta za Vas predstavlja ta pesma u današnje vreme, s obzirom da je u pitanju pesma italijanskih partizana iz vremena Drugog svetskog rata i koliko je ova pesma i dalje potrebna i aktuelna „modernom društvu“?

– Obrada pesme je nastala na poziv Nemanje Vojinovića za potrebe dokumentarnog filma „Las Distancias“ i osećala sam veliku odgovornost da pevam tu pesmu s obzirom na istoriju, značenje i snagu koju i dan-danas nosi. Ali i zbog toga koliko je baš iz dana u dan sve potrebnija da nas podseća da se suprotstavljamo fašizmu koji bubri u modernom društvu u raznim oblicima, tako da ni ne primetimo kad nas proguta.

* Kakva je sada situacija na muzičkoj sceni prema Vašem mišljenju, s obzirom da se sa pandemijom još uvek nismo izborili, a muzički i kulturni radnici dosta ispaštaju ni krivi ni dužni zbog zabrane velikih okupljanja, i kako na Vaše stvaralaštvo utiče ova i dalje na žalost aktuelna situacija?

– Kulturni radnici, ugostiteljstvo i mnogi drugi ljudi su zaista egzistencijalno ugroženi pandemijom koja je zagazila u drugu godinu i onemogućila ljudima da rade posao od kojeg žive. Situacija je vrlo komplikovana i strašno je što sistemski nije nađen način da se ugrožene branše i ljudi bolje zaštite i što je pandemija donela još veći ekonomski jaz u ovom surovom kapitalističkom društvu. S druge strane, čini mi se da kad je stvaralaštvo u pitanju stiže eksplozija materijala i sadržaja koji je nastajao u ovom periodu. Očekujem da ćemo do kraja godine i naredne slušati sjajne pesme, nadam se ići na koncerte i ceniti ih više nego pre. Bila sam sad već nekoliko puta u pozorištu i sale su pune. Mere se poštuju, maske se nose i sve je to ok, samo da postoji i da se radi, da se odvojimo od ekrana i ponovo vraćamo u koncertne, pozorišne i bioskopske sale.

* Vi komponujete i muziku za pozorište, uporedite ta dva polja stvaranja, koja je razlika u pristupu stvaranja muzike za pozorišni komad u odnosu na pesme koje stvarate inače?

– Kad je u pitanju pozorišni komad, oslanjam se pre svega na tekst, pa na rediteljski zahtev, estetiku koju usaglasimo u odnosu na predstavu, scenu i glumce prema kojima se prilagođavam da im ne smetam već pomognem… Volim taj proces i volim da se odvojim od sebe na neki način i mislim na sve ove stvari praveći muziku. S druge strane, kad pravim svoje pesme – u sebi sam, bavim se nekom svojom emocijom, mislima i pokušavam to da prenesem kroz tekst, muziku i aranžman…

* I dalje nije izglasan, i posle velikih očekivanja, Zakon o istopolnim zajednicama, kako komentarišete to što se njegovo donošenje i dalje odugovlači i to što ljudi u Srbiji u 21. veku nemaju svi ista prava i izgleda da su neki poput premijerke Srbije povlašćeni u tome?

– Volela bih da kažem da imam velika očekivanja, međutim, nemam ih. Strašno je kad se naviknete na to da je normalno da nemate neka prava i, nemajući drugačije iskustvo, očekivanja su snižena da će se stvari u društvu uskoro menjati. S druge strane život ide dalje i pripadnici LGBT zajednice žive u svojim nelegalnim istopolnim zajednicama i prinuđeni su da se snalaze kad se nađu u situacijama u kojima im je nemanje tih prava dodatna otežavajuća okolnost. Nije premijerka jedina osoba u istopolnoj zajednici koja ima dete u Srbiji, ali taj primer je na neki način ogledalo naše zemlje i mene jedino u svemu tome ispunjava, nažalost, osećanje nemoći.

* S druge strane napokon, posle dugogodišnjeg isčekivanja, usvojen je Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Kako kao žena autor sagledavate situaciju na tom polju u Srbiji, da li su „rodovi ravnopravni“ na sceni, poslu, kulturi, prilikom obrazovanja, pa na kraju i u porodici? I koliko je pogubno u stvari to toliko dugo čekanje na jedan od osnovnih zakona koji postoji u svim uređenim društvima?

– Jako je važno da je donesen, ali znamo da je za to važna i jedna dublja i temeljnija promena društva jer mi ipak živimo u patrijarhatu. Moja baka koja je 1925. godište nije nastavila svoje dalje obrazovanje nakon Drugog svetskog rata, iako je htela, jer je pružala podršku porodici i suprugu time što je bila domaćica, a kasnije pomagala i mojim roditeljima da bi oni mogli da rade. I meni je tužno kad slušam da je ona žrtvovala svoje ambicije, pa i zbog toga što je to bilo normalno za ženu u to vreme. Ja imam sreće da dolazim iz porodice u kojoj su nas roditelji oduvek podržavali u svim ambicijama, bez obzira da li je u pitanju edukacija, posao ili umetnost – iako se ne osećaju komforno kad je u pitanju reč „feminizam“, pa se tu i tamo malo i zakačimo oko toga. Imamo još puno da učimo kao društvo, a posebno unutar porodica, ali s druge strane svako od nas može kontinuirano da radi na sebi, na osvešćivanju, edukaciji i tome da u svemu što radimo više poštujemo međusobne slobode.