Ana Đurić Konstrakta: Svega mi je mnogo i ništa se ne vidi jasno. I tako je mnogima

To opet ne znači da će sama pesma biti mračna jer uvek autoironična , s finom dozom humora, ne samo u tekstu, nego i kroz muziku i kompletan nastup, Konstrakta na lagan način uspeva da nas uvuče u one svetove koje pritisnute bučnom svakodnevicom zaboravljamo ili potiskujemo naivno verujući da će možda tako sve te zatomljene misli koje nas mentalno uznemiravaju nestati.

Pevala je nedavno i “depresivna sam” i “anksiozan sam”, a solo, kao i sa horom “Svi u glas”, stihove: “Ovaj svet je opasan, obećaj mi sigurnost; ovaj svet je besmislen, obećaj mi budućnost”, koji su postali pobednički utisak u emisiji Utisak nedelje.

Sa svojim matičnim bendom, Zemljom gruva, objavila je pesmu “O, klasje moje” prema stihovima pesme “Muka” Alekse Šantića, zajedno sa Manjifikom je radila muziku za film Dragana Bjelogrlića “Čuvari formule”, gostovala na Đibonijevom koncertu i o svemu tome je bila ideja da popričamo pre Nove godine ali se nije dalo, pa zbog toga sada jer već 25. januara čućemo Konstraktinu novu stvar – “Novo, bolje”…

Uoči ulaska u 2024. postavila si na svoj Instagram profil insert u kome u jednoj zanimljivoj kreaciji bauljaš sa šustiklom preko lica. Moglo bi se reći da ovaj prilog na neki način sumira emocionalno stanje mnogih ljudi ovde koji su u ovu godinu ušli sa, čini se, mnogo više strepnje i neizvesnosti nego inače. Slažeš li se sa time ili ne, kako se nosiš s novogodišnjim praznicima i periodom kada se oni završe, i možda da nam otkriješ kako i kojim povodom je nastao snimak koji si postavila na Instagram?

– Slažem se da neizvesnosti i straha koji ona donosi ima, ali ne bih rekla da je ove godine ima posebno više. Možda su očiglednije tehnike sluđivanja, dezorijentacije i proizvodnje krize, ali i svesnost o tim tehnikama zavisi od toga u kom se algoritmu krećeš. Neke informacije do nekih ljudi ne dopiru.

Snimak na instagramu je nastao u okviru fotografisanja za potrebe benda, nije to nikakav smišljeni projekat. To bauljanje mi se učinilo adekvatnim za novogodišnju podsetnicu da nekim danima samo mislim da znam kuda idem, ali realno nemam pojma, svega mi je mnogo i ništa se ne vidi jasno. I tako je mnogima. Generalno se i plašim i divim ljudima koji su danas nesumnjivo uvereni u sopstveno kretanje.

Sa novogodišnjim praznicima se nosim fino, jedem dosta ruske, ako to smem uopšte da kažem.

Konstrakta: „Zasutravam svaki dan“

Poslednjih godina ovde se pojavljuju različiti izbori reči, pa je tako „duhoklonuće“ najbolja nova srpska reč, „nasilje“ reč 2023. godine, „ekonomski tigar“ lažireč a čet bot nova reč. Kako gledaš na ove izbore, da li neke od ovih reči prema tvojoj oceni sumiraju godinu za nama, da li su ti inspirativne u poetskom smislu a možda bi dodala neku koja je na tebe ostavila utisak?

– Čula sam za to takmičenje. Bavljenje jezikom i rečima mi je uvek bilo zabavno, pre svega iz konteksta hip-hop muzike. I ova ideja za takmičenje deluje zabavno, bez zanosa da išta od toga zaista može da uđe u govor, jer verujem da to mora da ide organski… teško da može preko takmičenja.

Ovaj konkretni niz i izbor reči koje si navela je kontekstualizovan u našu dnevnu politiku, pa ne bih išla na tu stranu. Duhoklonuće deluje kao korisna kovanica, za razne kontekste, ne samo za ovaj iz pomenutog niza, a meni lično se svidela reč – zasutravanje. Ne znam šta je tačno autor hteo da kaže, ali ja je razumem kao neki prevod za prokrastinaciju, i sa tim saosećam duboko, zasutravam svaki dan.

Postavila si na Instagramu i kolaž o tome da li bi ponovo učestvovala na Pesmi za Evroviziju (PZE) u kojem si dočarala koliko mišljenje s tim u vezi kod tebe varira. Na oduševljenje mnogih učestvovaćeš s pesmom „Novo, bolje“. Kao da naslovom pesme želiž da razbiješ mrak ili je reč o nečem drugom? I, da li si sada, kada si odlučila da učestvuješ mirna ili se i dalje pitaš da li si dobro prelomila?

– Benefit izlaska na PZE je jasan – PZE ima dobru vidljivost i lako dolaziš do šire publike sa svojim radom. Bila sam Evroviziji, tako da moja lična ambicija nije odlazak na Evroviziju već uobličavanje koncepta koji ima smisla samo u okviru evrovizijske platforme. Budući da inicijativa za izlazak nije došla s moje strane, već iz Gruvlenda, i dalje se malo borim sa sobom oko te odluke, pa malo zasutravam sa kampanjom.

“Novo, bolje” je možda čak malo mračnija od „In corpore sano“. Inače, potiče iz iste korpe – tema vladajućih ideologija i teskoba koju one donose. Ova tema je prežvakana milion puta, ali i dalje aktuelna.

Jer godinu si započela tamnim triptihom „Evo, obećavam“, koji počinje sa „Depresivna sam“, nastavlja sa „Anksiozan sam“, da bi u završnici sve kulminiralo osećanjem krajnjeg nespokoja a onda si ovu pesmu otpevala zajedno sa horom Svi u glas i horom Prve beogradske gimnazije i stihovi „Daj mi budućnost, obećaj mi sigurnost “ su dobili svoj puni smisao. Kako je došlo do ove saradnje, koliko je važno da muzika bude svima dostupna, koliko je tebi ovo iskustvo bilo inspirativno?

– Zasluge za ovu saradnju idu Maji Čurčić iz Art aparata koja je iz volonterske saradnje sa Svratištem za decu razvila i hor Svi u glas, gde pored romske dece učestvuju i odrasli koji žele da uče o romskoj kulturi. To je danas jedna platforma za povezivanje ljudi kroz muziku iza koje stoji uverenje da je moguće da se povežemo kroz muziku, i ja se sa tim slažem. Pevanje je najlepša terapija.

Maja je došla na ideju da obradi treći deo pesme „Evo, obećavam“, čiji je naslov „Obećaj mi“. Za ovu priliku je pozvala i hor Prve beogradske gimnazije. Tekst pesme je kratak: “ovaj svet je opasan, obećaj mi sigurnost; ovaj svet je besmislen, obećaj mi budućnost”, a kad ga izvode deca postaje moćan i dobija na težini.

Moram da naglasim, da pesma „Evo, obećavam”, kad se sluša integralno, ima malo drugačiju ili možda opštiju tematiku od one koja je dodeljena ovoj horskoj izvedbi kontekstualizovanjem u predizbornu atmosferu u Srbiji. Ali to je negde i lepota pesme i mogućnosti njenog čitanja.

Osim u ovom, angažovala si se i u drugim projektima važnim za zajednicu, koliko te takve stvari troše a koliko ispunjavaju?

– Prihvatila sam par projekata za koje mislim da donekle imaju smisla. Besmisao iscrpljuje. Svesna sam da ništa danas trajno ne rešava pitanja teškog položaja pojedinaca. Malo samo možemo da pridržimo i poguramo, ali možda je to i dovoljno i ohrabrujuće.

 S matičnim bendom „Zemlja gruva“ objavila si za školski program Lektizer pesmu „O, klasje moje“ prema stihovima pesme „Muka“ Alekse Šantića. Na koji način muzika može da podstakne interesovanje za književnost?

– Lektizer je serija koja je nastala u okviru školskog programa RTS-a, a koja obrađuje lektiru za srednju školu. Namenjena je kako deci, tako i kao pomoć nastavnicima u približavanju lektire učenicima.

Pre svega svidela mi se ideja korišćenja nekih novih medija i medija koji su primereniji današnjoj omladini u ovu svrhu. Znamo da je lektira često nerazumljiva deci, anahrona što se jezika tiče, nedinamična za današnje pojmove, iako najčešće obrađuje opšte i večne teme. Pokušala sam da čitam „Tom Sojera“ sa ćerkom pre koju godinu i odustala sam na desetoj strani, ne sećam se da l’ je ona izdržala do kraja. U tom smislu, mislim da je neophodno učiniti napore da se tematika nekih važnih dela približi omladini, da se povuku paralele sa današnjim vremenom u cilju razumevanja itd.

 Da li je muzika koju si ti slušala kao dete ili u mladosti umela kod tebe da pobudi znatiželju za nekim novim stvarima?

– Muzika me je najviše emotivno podržavala. I mislim da je to njena bitna uloga i danas kod omladine. Ako muzika ne komunicira emotivno, ako nije pogođena “žica”, ako nije dobar odnos teksta i muzike (kod popularne muzike), onda ne može ni da zainteresuje na bilo koji drugi način.

Godinu za nama je obeležio i film „Čuvari formule” za koji si zajedno sa Manjifikom napravila pesmu „Put“. Da li je bilo teže i drugačije praviti muziku za film i u saradnji Manjifikom, koji je po muzičkom senzibilitetu potpuno drugačiji u odnosu na tebe?

– Razlika je samo u odgovornosti. Kad radim za sebe, idem kako mi odgovara. Za film sam ušla u tuđi projekat pa sam se malo plašila da nešto ne pokvarim. Manjifikova muzika za ovaj film mi se svidela na prvo slušanje, a i inače cenim način na koji on radi. S druge strane, niko mi se nije petljao u pevanje i tekst, tako da je to bila jedna lagana saradnja, sa obostranim uvažavanjem. Uživali smo.

Bila si gošća i na Đibonijevom koncertu. Kako je došlo do ove saradnje i kakva iskustva iz nje nosiš?

– Đibu smo par puta sreli po festivalima u prethodnim sezonama. Pa smo se tako i upoznali, njegov bend i naš bend.

Što se gostovanja na njegovom koncertu tiče, to je tek bio izlet u nepoznato, za mene. Balade i ljubavne pesme nisu baš moj teren, pogotovu ako imamo u vidu da nisam izverzirana pevačica. Imala sam veću tremu nego na Evroviziji. Pa sledeća briga – Arena i 20.000 ljudi. Pokušala sam Điboniju da objasnim da će kad izađem na binu nastati muk, jer ljudima neće biti jasno ko je sad ova žena. Ali shvatila sam na kraju da nije ni Đibina ideja bila da mu gostuje neko ko će da polije publiku svojim vokalnim sposobnostima, budući da već ima punu binu izuzetnih muzičara, već da ugosti nekog čiji rad i on sam ceni. Kao što i ja cenim njegovu posvećenost i delo.

Ukratko, bila mi je čast da budem gošća, videla sam punu Arenu sa bine, publika me je ipak prepoznala, a u bekstejdzu je naravno bila najbolja zabava.

Koje planove imaju Zemlja gruva i Konstrakta za narednu godinu i koji stih bi volelela da označi ovu 2024. godinu. Može li „Dobra volja čini solidan put“ ili imaš neki drugi na umu?

– Može taj stih, zauvek. Tanki smo sa planovima, ali ono što je sigurno jeste PZE24, zatim rad na pesmi koja obrađuje temu veštačke inteligencije, jer – svi moraju da naprave pesmu o AI, i eventualni beogradski koncert za koji još uvek nemamo odluku – kad i gde.