Anđela Jovanović: Zakoni prošlosti i danas u nama žive kao nevidljivi okovi

Talentovana je za muziku i poseduje formalno obrazovanje iz ove oblasti, a o liku Tašane je u mnogim prilikama već govorila. Između ostalog, da je radeći na ovoj ulozi pronašla „vatru i dert“, koja ima veze sa njenim precima.

Da je primetila kako Tašana iako je mlada već oseća žal za mladošću, jer je zbog prerane smrti muža ostala mlada udovica, koja žarko želi da nastavi da živi ali joj to pravo brutalno ukida patrijarhalna sredina.

Smatra i da je film „Nečista krv – greh predaka“ važan za naše prostore i naš mentalitet i neretko ističe kako mnogo voli svoju zemlju, ali je razočarana što se njena priroda ne čuva.

Kaže da ocu, glumcu Draganu Gagiju Jovanoviću, često pomaže u njegovim akcijama čišćenja Zlatibora i da sa njim planira da osnuje inicijativu koja će se na organizovaniji način time baviti.

I majka joj je glumica Branka Pujić ali je Anđela, očito, odlučila da što samostalnije krči svoj put, pa se oprobala na studijama u Londonu, gde je provela godinu dana i završila „Royal Central School of Spech and Drama“. U ovu školu su išli i Džudi Denč, Lorens Olivje, Venesa Redgrejev i mnogi veliki britanski glumci.

Na prijemnom ispitu je konkurisalo 2.000 ljudi, a primljeno je samo njih 20. Između ostalih i Anđela Jovanović i dva glumca sa ovih prostora, koji su joj tamo, kako kaže, postali najbliži prijatelji.

– To su Danijel iz Bosne, iz Mostara, i Rok Juričić iz Hrvatske, a master se zove „Acting for Screen“, odnosno gluma na filmu – pojašnjava Anđela.

* Mnogo puta ste istakli kako volite Srbiju i Beograd. Da li, što kažu, biti patriota znači i kritikovati svoju zemlju?

– Apsolutno se slažem sa time. Isto kao i kada volimo neke ljude, svoju porodicu mi ih prihvatamo i sa njihovim dobrim i lošim osobinama. Kao što ljudi koje volimo ne moraju da budu savršeni tako je i moja zemlja koju volim daleko od savršene.

* Šta vam najviše smeta?

– Idealista sam. Odrasla sam u takvoj porodici. Oba moja roditelja, pa i baka i deka, su veliki idealisti koji su verovali u divna vremena. Moji roditelji su rođeni u vreme seksualne revolucije. Država, zemlja… sve otvoreno, sve može… Osećali su se sloboda, zajedništvo… Možda mi sad najviše smeta što se okrećemo vrednostima koje to nisu i što ne čuvamo prirodu. Okrenuli smo se materijalnom, a zaboravili smo našu dušu, a mislim da ako nešto imamo, imamo dušu. Često obilazim Srbiju, posebno ona mesta gde je priroda koliko toliko sačuvana – Zlatibor, Taru, Divčibare, Palićko jezero, Frušku goru ali mi mnogo smeta što ljudi ne vode računa o okolini. Često su nam parkovi puni smeća. Ja kad bih sad nešto bacila na ulicu imala bih osećaj kao da sam to uradila u svojoj kući jer ja ovu našu planetu tako doživljavam – kao kuću. To je naše prebivalište i zato mi je neverovatno da ljudi zagađuju mesto na kome žive i gde će, nadamo se, i njihova deca živeti, kao i naša deca i neke buduće generacije.

* Podržavate li ekološke pokrete?

– Sve ekološke pokrete podržavam. I „Kreni – Promeni“ i druge. Moramo da se osvestimo i država i vlada, svi, da nećemo dugo moći da živimo ovde ako se ovako nastavi. Valjda treba da svi čuvamo prirodu i zbog novih generacija. Hajde da se potrudimo da bi i naša deca živela ovde. Kad je nedavno bila ogromna zagađenost vazduha, pomislila sam da nikad ne bih želela da živim u takvom gradu, a ja obožavam Beograd. Bila sam u Londonu godinu dana i vratila sam se u svoj grad jer je to moja baza. Ovde su moji koreni, ali ne bih želela da zasnivam porodicu u zagađenoj sredini. To je prva stavka kojom moramo kao zemlja, kao društvo, da se pozabavimo. Kad bi ljudi malo manje gledali rijalitije, blejali ispred televizora i čitali tabloide umesto da izađu i očiste oko svoje kuće živeli bi u mnogo lepšoj zemlji. Ja sam pomagala tati pošto on skuplja đubre po Zlatiboru i planiramo da osnujemo inicijativu da se očiste parkovi, koji su puni smeća. Vidim i da su se u Beogradu razne grupe preko društvenih mreža organizovale i imale akcije čišćenja.

* U „Nečistoj krvi“ vaša Tašana je lepa udovica, neobuzdane mladosti, topla i dobrodušna osoba puna radosti, kojoj tvrdo patrijarhalna sredina, kad god poleti, sreže krila. Šta se, uz svu emancipaciju, kada je reč o položaju žena dosad nije promenilo?

– Da, okolina joj ne da, da nastavi sa životom, odnosno, nametnuto joj je da bude živa sahranjena sa svojim suprugom. U to vreme je to bilo potpuno normalno, mada i danas možemo videti slične primere. U tom smislu je ovaj film jako dobra prilika da sagledamo dokle smo dogurali i da li smo zapravo dogurali dotle dokle mislimo da jesmo. Iako su u prošlosti određene stvari bile zakon i danas žive u nama kao nevidljivi okovi. One nisu iste kao u vremenu o kome govori ovaj film i okolnosti su drugačije ali i dan danas smo mi robovi kapitalizma, novca i gledamo na svet isključivo iz jednog ugla, nemamo uvid u širu sliku, nedostaju nam solidarnost i empatija prema drugim ljudima, a slično je bilo i u tom periodu dok smo bili pod Turcima. Da se odvaja čovek ili žena, kao što se to činilo u prošlosti, za mene je neshvatljivo. Meni su čovek i žena i muškarac. To su ljudi. Gledam jednako na njih… A to što se nekad od žene očekivalo samo da produkuje dete, a posle nije važno, može i da umre, što je bilo ključno imati naslednika, nastaviti lozu, je za mene veoma bolna tema. S tim u vezi bih volela da kao društvo više napredujemo. Jesmo na tom putu donekle dogurali, nismo više robovi ranije nametnutih stega ali bismo morali da se još više razvijamo, da kao ljudi budemo širi i da shvatimo da ne postoje razlike ni između rasa, ni između pola i da smo svi jednaki.

* Koliko je danas važno da žena bude majka i domaćica?

– Žena ne mora da bude samo majka i domaćica iako je to prelepo i apsolutno nemam ništa protiv toga. Biti domaćica je jedan od najtežih poslova na svetu ali isto tako smatram da žena može da ima veoma uspešnu karijeru, a da bude i majka i domaćica, samo isto tako smatram da joj je u tome potrebna podrška od firme u kojoj radi, od društva, od države, od sistema. To je nešto na čemu bi definitivno trebalo da radimo. U Srbiji ima mnogo kvalitetnih ljudi koji mahom odlaze. O tome pričamo već godinama, a to je sve zato što nemaju podršku, zato što se plaše da ovde neće moći da se ostvare. Ja želim da napravim karijeru u svojoj zemlji i nadam se da će to tako biti, ali ako ne bude moguće, naravno da ću potražiti svoju geografsku tačku sreće negde drugde. Iako sam izuzetno vezana za Srbiju i najviše bih volela da ovde dovedem engleske reditelje i producente i da napravim saradnju da strane produkcije dođu i rade kod nas, da ima više posla za sve ljude u našoj zemlji. Jako bih volela da doprinesem u toj umetničkoj razmeni.

* Zašto je film „Nečista krv – greh predaka“ važan za nas i da li uvidi pisca Bore Stankovića mogu i danas da nam budu od koristi?

– Da, zato što je ovo veoma tačan prikaz života i vremenskog perioda koji nas je možda najviše odredio kao ljude i uticao na naš mentalitet. To što smo bili 500 godina pod Turcima moramo da shvatimo kao ozbiljan vremenski period iako nam se sad čini da nemamo nikakve veze sa tim i da sada živimo potpuno druge živote, nije tako. Sve to se utkalo u naš mentalitet i naše kolektivno nesvesno. Mislim da svaki naš čovek koji pogleda ovaj film razumeće sve te ljude, probleme koje imaju, odluke koje donose, situacije. Isto tako verujem da kad bi neki stranac pogledao ovaj film, da bi makar za pedalj bolje razumeo i naš mentalitet i našu dušu. Ovaj film je važan, između ostalog, i zbog toga što ima fenomenalnu žensku podelu. To su sve borbene, snažne i jake žene, a to je nešto što ja uvek volim da vidim na filmu. Najveća vrednost koju donose ženski likovi ovde su snaga i borbenost. One nisu, kao što je to bio nekad manir, ne samo u našoj, nego i u svetskoj književnosti, prikazane kroz psihologiju žrtve ili kao krhka, nežna i nemoćna bića. Ne, ovde je žena ta koja je moćna, koja će da trpi, koja će da iznese, koja će da uradi, koja će da pokrene akciju tako da je to možda i najveći kvalitet ovoga filma.

* Tašana nosi opterećenje porodične istorije, priče Bore Stankovića pečat „nečiste krvi“… Na koji način se vi i vaša generacija nosite sa bremenom prošlosti, s ratovima koji su bili?

– Ja sam veoma radoznala osoba, volim da učim i kad sam spremala ovu ulogu dosta sam čitala o našoj istoriji i želela sam da znam kontekst tog vremena. To su sve stvari koje se ciklično ponavljaju. Kao što je sad pandemija korone, nekad je bila kuga. To se dešavalo i to će se dešavati. To je istorija našeg roda. Tako je bilo verovatno i u onom vremenu o kome nemamo spisa. I pre epa o Gilgamešu su se vodili neki ratovi. Mi kao ljudska vrsta imamo potrebu da budemo deo plemena i da branimo svoju pripadnost, a ono što ne vidimo i što je šira slika je da smo svi mi jedno veliko pleme. Suludo je zauzimati neku teritoriju, suludo je zauzimati neku zemlju – jer, ko tebi to daje za pravo? Nije tebi tu zemlju neko dao. Tebi je to neko poklonio i ti to ovde imaš na pozajmicu, da je koristiš određeno vreme i da tu zemlju očuvaš najbolje što možeš. Ne možeš da je prisvojiš, a ljudski rod je sklon upravo tome, da prisvaja teritorije, da prisvaja stvari. Mnogo toga je bilo u prošlosti, mnogo toga će se desiti i u budućnosti ali mi možemo protiv toga da se borimo tako što ćemo da počnemo od sebe. Da se držimo one „budi promena koju želiš da vidiš u svetu“, kao što je Gandi govorio. Ja se trudim da svakog dana radim na sebi i da budem bolja. Mislim da od toga treba da se počne. I da moja generacija nije previše zatrovana ratovima zato što je svim normalnim ljudima jasno da u svemu tome ima mnogo mahinacija i da je sve to deo velike igre. Tašana je, recimo, kolateralna šteta ozbiljne igre. A to smo svi mi bili tih godina. Bili smo žrtve velike igre u kojoj smo bili nemoćni. To ne bi smelo da nas pokvari. Najvažnije je da mi ostanemo čisti i puni ljubavi jer ljubav je jedini pokretač i nešto što će spasiti svet. Hajde da krenemo od sebe i da se trudimo da volimo, razumemo i da imamo saosećanje prema ljudima jer nam to u ovom vremenu najviše fali.