Andrea Štaka: Koliko se žena smije promeniti još uvijek je tabu

To je, u najkraćem, radnja filma „Mare“ švajcarsko-hrvatske rediteljke Andree Štake, koja, između ostalog, u razgovoru za Danas kaže: „Svi moji filmovi su lični. Nisu autobiografski ali se bave temama, stanjima, razmišljanjima koji su meni bitni i o kojima imam nešto reć.“

* Šta je specifično za ženu u četrdesetim, pa ste poželeli da glavna junakinja bude te životne dobi?

– Žena između 35 i 50 još nema dovoljno često na platnu u glavnim i aktivnim ulogama, ali nisam odatle pošla nego sam se bavila fazom života žene koja ima oko 40 godina (ili „u najboljoj dobi“, u tom smislu da je to žena koja je već doživila nešto u životu, koja je dio porodice i društva i kojoj se onda pojavi to pitanje: „Da li je to sad to, da li mi se sviđaju uloge u koje sam upala i koje sam sama sebi stvorila.“ Zanimao je vizibilitet problema žene koja ima oko 40, jer sam i sama u tim godinama i postavljam ista pitanja na koja tražim odgovore. Primjetila sam isto tako da to doba četrdesetih kod žena nije doba o kome se puno priča. Češće se govori o mladima kad se zaljube i stvore familiju, ali šta se dešava kad djeca porastu i ne trebaju vas toliko kao na početku, kad muža volite, ali ga posle 15 godina ne pitate „kako si?“ Koliko god to zvuči banalno zapravo je bitno.

* Mare ipak nije nezadovoljna žena.

– Nikako. Mare nije nesretna i nezadovoljna žena, niti želi biti samo dobra majka. Ona ima svoj život, ali bi volela opet da radi. Muž joj ne kaže: „Ne smiješ da radiš“, nego „Ostani još malo s nama. Nama je ljepo ovako kako je“. Ali, Mare više nije dovoljna ta uloga u kojoj je. To je pitanje identiteta, ljudskog i ženskog, koliko u životu smiješ da se promijeniš. (Svakih par godina.)

* Šta vi kažete?

– Meni se čini da je i dalje u društvu familija sveta i konzervativna stvar i da se teži tome da sve ostane isto – mama je čista, tata je jak, djeca su uspješna. Ja stvarno mislim da se ljudi unutar jedne familije mijenjaju i da se smiju mijenjati ali mi o tome ne pričamo. Jedna od bitnih tema ovog filma je promjena. Koliko se u životu smiješ promeniti, koliko ti treba hrabrosti za to. Svako bi mogao na ovo imati opasku: „Normalno, to je vrlo jednostavno“, ali nije, pogotovo za nas žene i majke. To je još uvijek jedna vrsta tabua.

* U više intervjua ste rekli da je Mare univerzalna priča, ali i to da se ženi od 40 godina zamera ako je luckasta. Ovo poslednje se više čini odlikom svojstvenom našim prostorima. Slažete li sa tim?

– Moglo bi se reći da je u drugim zemljama ženama jednostavnije, da imaju više slobode, više prava. Mnogo puta su mi govorili – u Švicarskoj, žene žive slobodnije. To je možda donekle tačno, ali zapravo još nisu dovoljno slobodne nigde. U medijima nas nema dosta raznolikih. Smete biti blaga žena, lijepa, malo luda, dok istražujete život, ali onda nastupa pauza u kojoj stvarate familiju, u kojoj ste sa strane, da bi posle toga postali stara žena. Ceo taj period kao da nam je nametnuto da trebamo biti seriozne – dobre majke, supruge, a nekad vam se to ne da što je takođe normalno. Mislim da nam je društvo dodelilo tu ulogu da moramo biti „šarene“ u četrdesetim, a možda smo i mi same tome doprinele.

* Važan momenat filma je kad se Mare upusti u aferu. Govoreći o filmu u mnogim intervjuima kazali ste kako vam je važno da prikažete široku paletu osećanja, uloga i stanja glavne junakinje. Da li je bio izazov naći način da se prikaže i sam taj čin preljube ili želje za erotikom, kako se uopšte Mare odluči da pređe granicu?

– Ja sam napisala scenario, dosta intuitivno, ali smo nakon toga mnogo pričali, imali probe sa glumcima, diskutovali o scenama, koje su u izvesnom smislu banalne i jednostavne, a opet ispod sebe imaju jako puno slojeva i intime. I uvijek je visilo to pitanje što se desi sa Mare da uđe u tu, zaista, senzualnu i seksualnu vezu sa Pjotrom. On nije najveća ljubav njenoga života, to što se između njih desi je istovremeno i emotivno i fizičko i to dolazi iz instikta glavne junakinje. Iz njene potrebe da je neko drugačije dodirne. Mnogo smo radili na tim scenama. Probali da to bude samo pogled pa videli da taj kliše deluje kičasto jer nije stvar u tome da se ona u njega naivno zaljubljuje nego joj treba nešto svježe i novo, čovjek koji je pita „kako si?“, koji joj kaže „sviđaš mi se“, koji kad je zagrli to ne čini rutinski.

* Afere uglavnom izazovu tektonski poremećaj u odnosima. Koje probleme ste vi želeli da osvetlite ovim filmom?

– Pitanje afere otvara pitanje što je danas familija, što je danas veza, da li je dobro imati afere tajno ili je vrijeme došlo da otvorenije pričamo o vezama, o tome što nam treba, o tome što želimo. To je sve isto individualna stvar. Svaka familija nije ista i mora da nađe svoja pravila a ona moraju biti iskomunicirana. To bih ja voljela da se promjeni – da se pravila verbalno iskomuniciraju između žene i muža.

* U Jutarnjem listu glede filma stoji zanimljiva opservacija koja kaže da je Mare tip žene koju Inge Koludrović u svojoj sociološkoj studiji naziva „neodlučno modernom“. Moderna je kad su u pitanju novac i rad ali je grize savest kad ne ispeče kolač. Slažete li se sa ovom ocenom?

– Ali to nije samo Mare. Mislim da je to naše društvo i da smo mi žene u toj poziciji danas. Puno imam diskusija na tu temu i mnogo njih mi kaže: „nije to tako, svuda su žene modernije od toga, ne moraju više ispeć kolač“. Ali ja nešto drugo posmatram, da je nama istorijski uvreženo to osjećanje da moramo biti dobre. I  sama radim, pravim filmove, ali uvijek gledam da kući ima nešto da svi imaju da pojedu i sad vježbam da to ne moram. I to mi jako teško pada. Ali imam prijateljice koje nemaju taj problem. Možda je to i stvar karaktera ali ne bih rekla da je samo to u pitanju.

* U kojoj funkciji je krajolik filma sa temom i glavnom protagonistkinjom?

– Jako je bitan. Ja sam Konavle izabrala instinktivno jer je to dio koji jako volim. Tamo imam i familiju, ali i pored svega toga u tom području ima nečeg arhaičnog, usamljenog i takođe nečeg brutalnog. Konavle su na granici Hrvatske i Crne Gore. Imate brda s jedne, more s druge strane. Ta granica u prirodi postoji i kod same Mare. Ona kao majka i supruga prelazi granicu, jer kad se upustite u ljubavnu aferu, vi riskirate. Tako je i sama Mare na korak od granice, a opet tu su i granice u globalnom smislu zbog aerodroma na koji sljeću avioni, koji stalno odlaze i dolaze. Konavljani, koje su tako blizu Dubrovniku, a nekako se tako daleko čine, tu rade. I sve to ima veze sa našim svijetom prije korone, jer je dobar deo svijeta mogao slobodno da putuje, a jedan drugi dio svijeta je radio da bi oni mogli putovati.

Zen majka

Govoreći o tome koliko je ženama teško da naprave pomenu, Andrea ocenjuje da je ženama utoliko teže jer brinu i kako će se sve to odraziti na decu.

– Majkama je još komplikovanije jer ni djeca ne žele da se vi promijenite. Moj sin ima 12 godina i tinejdžer je par ekselans. Kada se nešto našalim, pa se preglasno smejem, to je njemu nešto najgore što mu mogu napraviti. Kao majka moram biti zen – konstatuje Andrea kroz smeh.

Ženska seksualnost

– Meni su ljudi na početku govorili: „Pa, ima 100 filmova sa pričom jedna žena dva muškarca“. Ja ne znam da ima puno filmova gdje jedna žena ima dva muškarca, nego znam da ima mnogo više onih gde je jedan muškarac s dvije žene. Film „Mare“ se bavi i temom ženske seksualnosti, koja se mijenja tokom godina. Drugačija je sa 20, 30, 40 godina, kad si u braku i kad nisi. O tome se malo priča – konstatovala je, između ostalog, Andrea Štaka u intervju za Danas, dodajući da su poređenja sa drugim filmovima prestala da je uznemiravaju kad je počela da radi svoj.

– Kad je krenulo snimanje poređenja me više nisu uznemiravala. Znala sam. To je sad moj film – istakla je Andrea.

Glumačka ekipa

Glumačku postavu filma „Mare“ čine: Marija Škaričić, Goran Navojec, Mateusz Kosciukiewicz, Mirjana Karanović, Ivana Roščić, Zdenko Jelčić, Nikša Butijer.

Upitana da kratko prokomentariše saradnju sa Mirjanom Karanović Andrea Štaka kaže: „Obožavam Mirjanu Karanović. Ona je odlična glumica i predivan čovjek. Ona je kao neka moja kreativna vila.“